Srpski visokoletač

Samo dve godine po osnivanju I beogradskog udruženja odgajivača golubova u jesen 1953. postao sam njegov član. Iako sam već imao punih 15 godina, tek posle intervencije nekih starijih i poznatijih golubara bio sam primljen. U to poratno vreme u svakoga se sumnjalo i sve se proveravalo, te je pogotovu mladima malo gde pristup bio slobodan. Tada sam držao golubove u potkrovlju očeve petospratnice u Baba Višnjinoj ulici broj 17. Kao "besomučni terač sa visoke zgrade" brzo sam postao omiljen kod komšija inače tada poznatih golubara, te su mi predložili da se učlanim u društvo i takmičim. Koliki je otpor pojedinaca bio prema mladima svedoči i činjenica da mi nisu dali broj po redosledu izmedju 60 i 70 nego, tamo pri kraju knjige broj 184. Društvo je imalo prostorije u Čuburskoj ulici broj 3 - 5,  odmah na početku sa leve strane pre kafane. Bila je to drvena zelena baraka, koja je ne odoljivo podsećala na veliki golubarnik. Posle sastanka veći deo uprave i neki stariji članovi bi prešli u kafanu i tu nastavili "rad" uz rakiju i meze.

 

Iz tog vremena, ostali su mi u sećanju čika Joca Naumović, Andra Ostojić, Pera Miljković Zrka, Raja Belac, Zvonko Lasovac, Buda Babić, Dane, Peruca, Prle, Žarko i mnogi drugi, tada poznati i cenjeni golubari. Mnogo godina kasnije, sa većinom ću postati drug i prijatelj, te će oni insistirati da nastavim tamo gde su stali g. Đoka Đorđević, prof. Brana Todorović i drugi. Tako je počelo moje angažovanje na prikupljanju materijala za pisanje "Istorije beogradskog visokoletača", da bi se kasnije uočile činjenice da je to "Istorija srpskog visokoletača". Najviše istorijske građe je posedovao čika Joca Naumović, koji je u kontinuitetu pripremao izdavanje jedne obimne knjioge. On je nasledio celokupni materijal predratnih društava, a i lično je poznavao mnoge od autora te dokumentacije, pa je bilo neukusno insistirati na saradnji u izdavanju te knjige. I pored svega, bio mi je od izuzetne koristi, jer bi povremeno dozvolio letimični uvid u deo dokumentacije, koju je ljubomorno čuvao. Njegovi savremenici i izuzetni prijatelji, čika Slavko Vasiljević, Petar Miljković Zrka, Lazar Dimitrijević Pače i Dragiša Filipović, iako stari i oronuli, bili su dragoceni izvori istorijskih podataka. Na drugoj strani Andra Bihel, Ernest Bihel, Mihajlo Todorović Misirac, Raja Tešić, Vojislav Martinović Vojče i drugi, svojim pričama osvetlili su jedan drugi ugao naše Istorije. Bili su tu i nešto mlađi, Dane Pantić, Zvonko Ladovac, Buda Babič, Petar Bogdanović Peruca, Draga Kokotović, Mile Pelinkaš, Slavoljub Milasinović Dugački, Bora "Doktor", Gale Petković i drugi. Imao sam sreću da tamo 1953. – 1956. upoznam još živoga đen. Jankovića iz Zetske ulice, odmah ispod II beogradske gimnazije, gde sam išao u školu (Krunska). Mnogo toga sam čuo i na Kalenića pijaci od poznatih starih beogradskih preprodavaca golubova, Julkice i Bože "Piljara".

 

I mnogi drugi su mi pomogli da komad po komad, sklopim divan mozaik istorije našeg visokoletača. Zato, veći deo ove knjige, čine priče, citati, sećanja i ispovesti, tada još živih beogradskih golubara. To je živa građa na osnovu koje čitaoc upoznaje ljude, vreme i golubove, te sam donosi zaključke. Trudio sam se da moji komentari samo povežu te ljude i događaje, te mladima olakšaju da pronađu poreklo svojih golubova. Izuzetno je teško pisati o ljudima i događajima iz druge, pa i treće ruke, jer mnogi se sećaju priča i imena, mada ih nisu lično upoznali. Slušali su priče o njima i njihovim golubovima, ali su oni odavno bili pokojni. Zato, a radi istine, iznosim samo one priče i sećanja, koje sam čuo od više sagovornika. Iz istih razloga, tu se pojavljuju nadimci ili samo imena pod kojima su ostali u sećanju golubara. O mnogima se priča sa puno emocija i nostalgije, a vremenska distanca je učinila svoje, te se često stiče utisak, da su naši visokoletači, bolje leteli nekada nego sada, što nije istina. Dobro se zna, da je u ono vreme, odgajan daleko manji broj golubova, da su sa izuzetkom imućnih, ostali uglavnom držali po 10 – 30 golubova. Kavezi su bili skromnih dimenzija (ćumezi), a golubovi su bili  popareni i tako puštani da lete uglavnom neradnim danima. Tako na primer za upravnika grada Beograda g. Tucakovića se pričalo: "Imao je ogroman lepo ukrašen ćumez 2 x 2 metara sa još tolikim tremom od fine pletene žice...“ Ostali, oni siromašniji su imali mnogo manje i skromnije golubarnike. Izuzetak su bili tavani, tu je na više mesta uzgajan stvarno veliki broj golubova, ali tu je bilo "svega i svačega", kako sami kažu.

 

Sećam se priče starog Stojanovića (oca Đoke "Kulova") sa "Cvetka" koji kaže: "Poteramo mi sa brda golubove, ja matoru darčinku i tekira, komšija arapa, a ovi gore još po 1, 2, 3 komada, pa se formira "veliko jato" od 10 – 15 komada, pa lete po 3, 4 sati, a neki bogami zakači i do podne. "Iznenadiće vas koliko ta njihova sećanja daleko sežu. Čika Joca bi počinjao: "Pričao mi je čika Muta, a njemu opet neki njegov stric, da se tamo u stara vremena pričalo... Ili Pera Zrka: "Meni je moj stric Mića kafedžija pričo sve što je čuo od tih starih golubara u kafani, a oni su tu prepričavali opet priče ostale još od vremena Turaka, a i dalje tamo, još od ti naših careva...

 

Na osnovu njihovih sećanja i istinitih priča,  koje ću u daljem tekstu izneti  izvorno, odlučio sam da prethodno dam neke osnovne podatke o starim golubarima, koje su najčešće spominjali kao najstarije i najbolje. Po njima oni su ona spona, koja je sačuvala našeg goluba u najburnija vremena. Zahvaljujući njima u slobodnoj Srbiji će se vrlo brzo namnožiti kvalitetni visokoletači, a mladi golubari će naučiti kako se voli i odgaja ovaj naš golub.