Srpski visokoletač

ĐOKA ĐORĐEVIĆ - Kasacioni sudija

 

Izuzetno važna ličnost u našem golubarstvu. Zahvaljujući njemu, ostali su nam mnogi istorijski zapisi i podatci o našem golubu.Prvi je uočio vezu našeg goluba sa Ilirskim golubom, te je na osnovu prikupljenog materijala dao smermce i osnovne istorije našeg goluba. Njegovi zapisi su dokumentovani, istorijski povezani i pružaju izvanrednu građu za i storiju srpskog visokoletača. Sav materijal se nalazi u arhivi čika Joce Naumovića, te se nadam da če uskoro biti prezentovan našoj javnosti u vidu knjige (tekst iz 1985.). Delove tog materijala sam pročitao, a čitavu koncepciju zasnovao baš na njegovim smernicama i podacima.

 

- Sasvim slučajno upoznao je Ser Artura Evansa, jednog od najvećih svetskih arheologa. Razgovori sa njim pružili su mu mnoge istonjske podatke. Tako je od njega saznao o Ilirskom svetom golubu, o ceremonijalu puštanja golubova da "dotaknu" nebo i otuda donesu poruke bogova. Ser Evans je i kod nas vršio iskopavanja Ilirskih grobova i naselja, te je o rezultatima tih iskopavanja obavestio javnost svojom knjigom "Antiquarian researches in Illyricum", izdatom 1884. u Londonu. Isto tako g. Đorđević je kontaktirao sa drugim poznatim arheologom svog vremena, F. Konitz, od kojega je mnogo toga saznao o životu u ovim našim krajevima u vreme Rimljana. Svoje rezultate F. Konitz je izneo u knjizi "Romische Studien in Serbien" štampanoj 1892. u Beču.

 

Radeći kao kasacioni sudija, izdavao je potrebnu dokumentaciju za arheološka iskopavanja, te je tako upoznao mnoge arheologe i istoričare.On kaže: - Jednog dana, dođoše neki Englezi kod mene, po zemljišne knjige, te se jedan od njih, odmah lati za moju pepeljaru na kojo je Rista Ciganin izradio dva ćubasta goluba kako se ljube. "Columba Ilirica" - kaže mi on i pokazuje na ta dva naša ćubana. Još više me zbuniše, kad mi rekoše da je to glavom i bradom ser Artur Evans. Kasnije smo postali dobri prijatelji, te sam sate i sate provodio sa njim interesujući se o našem poreklu, a uz to naravno i o poreklu ovih naših golubova.

 

- Mnoge činjenice su me zapanjile, pa mi je trebalo vremena da ga shvatim i razumem. Najviše me iznenadilo, da su u Engleskoj, ovi naši golubovi odavno poznati i da ih tamo gaje pod imenom "Arhanđeli". Evans me je zamolio da mu obezbedim dva para naših golubova, kako bi ih poklonio nekom svom prijatelju u Čelziju. Kasnije je bilo mnogo lakše, jer se klupče istorije predamnom razmotavalo, te sam gladan istorije, zalazio i u Narodnu biblioteku, gde sam po uputu Evansa i Konitza, pronašao mnoge pisane podatke o ovim golubovima. Mi toliko malo poznajemo istoriju, a svuda oko nas ima podataka, samo ih treba znati čitati.Koliko je važnih istorijskih podataka, uništeno našom nebrigom. Mi jesmo južni Sloveni, ali naši su preci i Iliri. U nama teče krv i Grka, Rimljana, Kelta, Tračana... sve je to prolazilo i živelo na ovim područjima. Ako idemo još dalje, naši su prapreci stigli iz Mesopotamije, tamo još 1.800 godina pre Hrista. Sa sobom su doneli i svoju višebožačku veru i svetu pticu, goluba. Njihove hramove i veru prihvatiće, sa malim iznenama Rimljani, a kasnije i Sloveni. Naše Hrišćanstvo će se takođe nasloniti na njihova verovanja, pa će prvi hrišćanski hramovi kod nas biti zidani na temeljima Ilirskih. Sveto pismo je puno Sumerskih mitova.

 

- Srednjevekovna Srbija je stasala i izrasla u moćnu Dušanovu carevinu, baš zahvaljujući toj dugoj tradiciji starosedelaca. Sloveni su doneli jezik, ali sve ostalo su nasledili od starosedeoca, te će i Ilirski sveti golub postati Božji glasnik, ili Božji Arhanđeo. Rase će zameniti Srbi... Samo zahvaljujći toj viševekovnoj tradiciji i kulturi, mi ćemo kao narod odoleti Turskom ropstvu i sačuvati sve što je naše, sve što su vekovi izgradili u nama i na ovom tlu. I taj naš golub, uvek sa nama i uz nas, mnogo je više od zabave.

 

- On je naša istorija i veza sa korenima. On je ona karika koja nas kroz vreme vezuje i u prostoru definiše. Mnogi su narodi krenuli iz Mesopotamije put obećane zemlje i sa sobom poneli svete ptice, koje će im sa neba donositi božje poruke, ali koliko je meni poznato, samo smo mi sačuvali našu svetu pticu, našeg goluba. Zato ne treba da nas čudi ta racionalno neobjašnjiva veza sa golubom. To jurenje stotine golubara za golubovima, bežanje dece iz škole radi golubova, ostavljanje posla zbog golubova, sve je to duboko u nama.Ta ljubav i potreba za golubom su usdjeni u nama hiljadama generacija, te danas kad on više nije Sveta ptica, mi osečemo iskonsku potrebu za njim.

Dovoljno je da ga gledamo kako guče ili poleće, pa da se u nama javi to hiljadugodišnje iskustvo. Njegov kružni i visok let, budi u nama naše pretke i sve one vekove, kada je sa strepnjom praćen njegov let, jer od njega je zavisila budućnost i proročanstvo... Tako je pisao g. Đorđević 1905. tražeći od upravnika grada odobrenje za osnivanje Prvog Beogradskog golubarskog društva.

 

Ovo je samo manji deo teksta u kojem on objašnjava nadležnima potrebu za osnivanjem ovakvog društva, kao odgovor na njihovu primedbu da je golubarenje štetno po mladež, jer ih navodi na "džabalebarenje"

 - U Narodnoj biblioteci se nalaze stari rimski spisi, među kojima je i "Receptis auguris". To su zapisi rimskih gatara, koji su proricali sudbinu na osnovu leta golubova. Jedan od naj interesantnijih načina je pomoću specijalne tepsije ispunjene vodom. Dno i zidovi tepsije su izvučeni linijama-šarama i znacima, te se na osnovu kretanja golubova, koje se, ko u ogledalu - ocrtavalo u tejpsiji, tumačila budućnost i davali odgovori, na postavljeno pitanje Auguru.

Ova gatanja su kod Rimljana bila obavezna, kod donošenja važnih odluka, te su AGURI - bili veoma važne ličnosti. Pretpostavljam da su gajili specijalne golubove kružnog leta, kako bi se lako videli u tepsiji.

Rimski patriciji i vojskovodje, trgovci i državni činovnici, redovno su donosili važne odluke, na osnovu saveta ovih vračara.Po svemu sudeći i narod je koristio ovu vrstu gatanja, te je verovatno uzgoj ovih golubova u ovim krajevima, tada bio veoma razvijen.Rimljani su golubove i ovaj način proricanja sudbine i budućnosti nasledili i naučili od Ilira, koji su i pod Rimljanima nastavili sa svojim verskim obredima. Taj Ilirski verski obred - "Puštanje golubova da dotaknu nebo i donesu polrake bogova"... zadržače se na prostorima Ilirske držav, sve do pojave hriščanstva. Tada će mnogobožje zameniti jedan bog.

Ilirska zemlja se prostirala od Bugarske do Alpa i od Dunava do Jadranskog mora. Iliri sa svojim obi čajma, najduže su se zadržali u planinskim predelima od Albanije do reke Save i od Vlaške do Bosne.Dolaskom Slovena, došlo je do mešanja naroda, kultura, vere i običaja, te su Sloveni prihvatili mnoge Ilirske običaje i verovanja.Tu su božanstva: Dagon, Mitra, Ištar i druga... koja ukazuju na te veze sa Mesopotamijom, Ilirima i Slovenima.I u srednjem veku na dvorovima srpskih župana i despota nalazimo te iste ćubate golubove. Tako u starim crkvenim zapisima, koji se nalaze u Narodnoj biblioteci, možemo naći niz pomena tih istih golubova.

Navešću samo onaj, kada Uroševa žena. Jelena otvara školu na Ibru i poklanja joj golubove sa dvora. Tom prilikom savetuje djake..." da ih odgajajug i od njih uče se, ljubavi i krotkosti..." navodi, gosn. Djordjević u jednom članku, pisanom za Istoriju Srpskog goluba.

I niz drugih tekstova na čudesan način objašnjava, dugu i kontinuiranu istoriju ovog našeg goluba. Zato gosn. Djoka Djordjević zaslužuje počasno mesto u našem golubarstvu. On je prvi skinu, veo zaborava, sa našeg goluba i dokazao, da je to jedna od naj starijih rasa u svetu.

Nažalost, njegov naučni rad, do danas nije publikovan u celosti, te bi savezi odgajivača morali da pomognu kako bi konačno ovaj obiman rad ugledao svetlost dana.

Kao odgajivač golubova, gosn. Djordjević je ostao u lepom sećanju naših starih odgajivača.Petar Miljković kaže: " Kao mladić upoznao sam Djoku Djordjevića - kasacionog sudiju. Bio je ugledna ličnost i cenjen medju golubarima. Kao penzioner, provodio je svo vrsne oko golubova i pišući o golubovima. Bio je pretplaćen na strane časopise, pa je to prevodio i čitao golubarima. Ali mi mladji to ni smo fermali, jer se nije odnosilo na ove naše golubove.On je imao mnogo lep kavez sav u boksovima. Imao je od svih naj poznatijih golubara, po nekog goluba, ali nije ih terao da lete.Kad ga pitamo, što ne juri golubove, a on nam kaže: " E... deco, kad sam bio mladjid, ja sam ih jurio, sad mi žao. Kad mi se ne vrati ne mogu da ga prežalim, a najbolji uvek fali.

-Zato sad ukrštam kako bih popravio, taj izgubljeni nagon kod naših golubova. Ovi naši golubovi su mnogo usrodjeni. Parimo ih medju sobom već vekovima, pa je neophodno osveženje, a to se postiže ukrštanjem. Holandjani pišu, da su svojim pismonošama popravili nagon za povratak kući ukrštanjem sa "Blondinetom". Kažu da je to naj privrženiji kući, golub na svetu.

-Uvezli su ih iz Egipta gde su ukrasna vrsta golubova. Tako su popravili taj nagon kod svojih pismonoša.Eto i ja sam nabavio par tih Blondineta.i ukrštam. Vidite oni imaju ćubu na glavi i dve ruže na grudima. I oni potiču, ko ovi naši iz Mesopotamije. Selekcijom su pretvoreni u ukrasne golubove, ali izgleda da im je ostao jak, taj nagon da se vrate kući. Zadovoljan sam postignutim rezultatom u tim prvim kolenima, a videćemo dalje.

-Nama se ti golubovi nisu svidjali, jer su sitni i nikakvi, a vidi se da nisu letači, te smo mu se potsmevali. Bilo je tu kod njega i pismonoša, lepezana, hanofera i bog te pita čega sve nije bilo.-On je mogo, kod poznatih golubara, da uzme kojeg god jehiteo goluba, ali... eto nije uzimao no ga neki djavo tero, da drži taj vašar...jadao mi se Petar Miljković - Zrka.

Joca Naumović je sa dubokim poštovanjem pričao o Dj. Djorđeviću, pa kaže :

" Ja sam kao pretseanik neke komisije, kada je 1924 god. osnovano Beogradsko društvo golubara, kontaktirao sa već ostarelim čika Djokom".

-0 njegovom golubarskom radu i njegovim golubovima, nema šta da se piše. Kod njega je bilo svega i svačega, ali zato njegov društveni rad je onda bio nezameniv. Bio sam tada mlad, tes me nije mnogo interesovala prošlost i istorija, pa mu nisam ni pridavao neke osobite važnosti. Kao i svi, cenio sam samo golubare sa dobrim letačima, a čika. Djoka to nije bio.

- Nekako pred smrt, kada sam ga obišao, dao mi je čitavu fasciklu njegovih pisanija, nebi li to nekom u društvu koristilo. Naravno nikom nije bilo do čitanja tih Djokimh pribeleški, te su one završile u mom ormaru, pored mojih pribeleški. Da se nisi ti zainteresovao, ko zna da ll bi od toga bilo išta. Ovako pored tebe uzeo sam i ja da čitam i vidim da je to stvarno izuzetno važno za našeg goluba.

- Specijalno mi se dopala jedna njegova rečenica kad kaže:" Dali smo se mi odužili ovom našem golubu, za sva ona uživanja i radosti koje nam pruža"?-I stvarno, mi mu se nismo odužili, jer eto do danas niko ni.je seo da napiše, nešto lepo i važno o njemu. Tek sada kad čitam ove Djokine spise, shvatam da je vreme da sednem i sredim njegovu dokumentaciju, te uz to i ja napišem deo istorije koje se sećam. Ja sam bio savrememk mnogih naših naj poznatijih golubara, te imam šta da pišem. Odlično poznajem golubarstvo tih godina u Beogradu, Zemunu, Nišu i Kragujevcu, jer sam imao tamo dosta prijatelja, te sam odlazio kod njih.

-I ovaj tvoj istorijski pregled sam čitao i vidim da si uglavnom naveo sve kako je bilo. Iz ove Djokine dokumentacije uzmi šta te interesuje pa prepiši, da se nebi to rasturilo.

-Nemoj da se ljutiš, ali ja nesmem da ti dam da se to iznosi, jer to i nije moje, nego svih golubara, ti si pametan, pročitaj pa zapamti...a ja ću to ostaviti ovom mom društvu.

-Djoka je bio gospodin čovek - gazda, govorio je 4-5 stranih jezika, sudija i vidjen beogradjanin. Golubove je mnogo voleo, ali na svojstven način, interesovalo ga je nešto novo, jer je tvrdio da su naši golubovi već vekovima usrodjeni, s čim se ja slažem. To će ti i SlavkoVasiljević reći. Zato sam ja išo u Englesku kod mr. Sleedea, da nabavim tiplere za ukrštanje.

- Tipler je moderna "pravljena" rasa i u njemu ima od svih poznatih letačkih rasa, čak i pakistanskih golubova. Tu je ušo i Orijentalni roler sa ćubom, evo vidi fotografiju, original naš tekir!-Zato mislim, da ukrštanje sa njima neće škoditi našem golubu, naprotiv vrati će mu vitalnost i poboljšati "silazak".

- Pa još pre rata, kad sam bio djak bilo je ovde tiplera, zvali smo ih "Tefesi". I posle rata Galetu Petkoviću je ćerka iz Engleske donela par tekira Tiplera. Jedan je valjda uteko ili mu ukrali, a drugog je propustio kroz golubove i pravio čudo. Posle su došli ovi iz Kikmde preko Popovića i Ace Bihela to su dobri tipleri i mislim da su oni na mala vrata ušli u naše golubve.

- Eto... ja se opet raspričao, a tebe zanima čika Djordjević. Pa uzmi, pročitaj i prepiši šta te interesuje, pa vrati u korice gde je bilo, a ja odoh da nahranim golubove".

Tako sam uronio u čudesne zapise, gosn. Djordjevića i putovao kroz istoriju, od Mesopotamije do Kalenića pijace, a sve prateći jednu istu pticu, čas - svetu, pa - božju, da bi danas bila - srpska.

Predamnom su se otvarala mnoga vrata i tajni prolazi. Dobijao sam odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila, i svi moji razgovori sa starim odgajivačima dobiše smisao, te čvrsto odlučih da bacim na papir sve što znam, ne bi li se odužio ovom našem golubu, koji me toliko puta naljuti, ali mnogo više usrećio