Srpski visokoletač

DRAGIŠA FILIPOVIĆ, brat po tetki Laze Dimitrijević-a

1965. godina, autor: J. Martinović Martin

 

"Pa ja sam više puta pokušavao da držim golubove kod kuće, ali uvek se to brzo i dramatično završavalo. U detinjstvu to su mi branili roditelji zgražavajući se na činjenici da im sin bude golubar. Bili smo imućni, gospoda, te im ambicije nisu dozvoljavale da se sin druži sa golubarima, umesto da svira na klaviru i druži se sa plemenitom decom. Kasnije škola, vojska, pa ženidba. Taman kada sam mislio, e sada sam svoj gospodar, ispreči se žena sa onim „golubovi ili ja“. Kasnije, kada nje više nije bilo, komšije ne daju, smetaju im golubovi... i stalno tako i dan danas u 76 godini, evo držim Lazine u sobi, ne mogu, nemam uslova da ih držim u golubarniku, a Laza još nije spremio da ih prenese kod njega tamo preko. Čika Lazin kompletan priplod od 25 pari bio je u kući, sobi Dragišinoj u Starine Novaka u Beogradu, jer je čika Laza preselio u Bečej. Ali uz Lazu sam,  može se reći, ortački golubario celog svog života i poznavao  sve golubare i golubove beogradske, mnogo  više i bolje od Laze.

 

Možda baš zato, što mi se nikada nije ispunila želja,  da imam svoje golubove i golubarnik kod kuće, možda sam zbog toga do danas ostao ne iživljen i toliko zagrejan za golubovima. Sve bih dao da mogu u mom dvorištu da držim, moje golubove. Što se tiče vašeg pitanja, ja od starih golubara, mnoge sam lično znao. Rođen sam 1889 g. tu poviše Vuka, a već tamo 1903 – 1905. sa 15-16 godina, obilazio sam golubarnike i znao sve golubare od Kalemegdana do Cvetka i kako kome lete golubovi. Najviše sam voleo da slušam čika Milutinove priče, on nikada nije lagao niti uveličavao, no samo ono što zna, a znao je mnogo toga iz starih vremena, tamo od 1816. Govorio je da zlatno doba počinje od 1835. pa na ovamo.

 

Cenio je Spasu dunđera, čiji će sinovi kasnije postate  poznate beogradske gazde, Spasići će zidati zadužbine, a otac im bio dunđer i poznati golubar. Živeli su u Kalemegdanskoj ulicu, a posle prešli na Terazije. Spasa je opet najviše cenio tog starog čiča Voju Pavlovića iz Kalemegdanske ulice, tamo gde sada kafana Grčka Kraljica. - Pavlovići su bili najveće gazde, počeli sa kože i pokupovali turske kuće i utrine od Kalemegdana pa izmeu Kalemegdanske (Knez Mihajlove) ulice i dole do ispod „Srpske Krune“, koju mu sin ili sinovac beše zido. Imali su velike kuće, mehane, kafane, hotele, radnje i šta sve nisu imali. Čika Voja Pavlović je još 1803. bio u Beogradu, a za stalno došo, po Spasinom kazivanju,  tamo 1836. Sinovi su mu bili Slobodan i Ljuba -  al to mu nije bilo kršteno ime no ne sećam se tačno, al imam sve zapisano, dal beše Dragoslav... da, da Dragoslav – Ljuba Pavlović!Svi su bili školovani, te kada su došli bacili su  se na poslove, te po Milutinovoj priči, on je posle jedino Ljubu viđo,  može se reći družio se sa njim.

 

Ljuba je u mladosti uz oca zavoleo golubove, a imali su u dvorištu ukrasne, a u kavezu letače, koje je čika Voja znao po poreklu još pre Kosova! Čika Vojina ćerka – najmlađe dete, bila je lepotica Svetlana, te se Milutin u potaji bio zaljubio u nju no ona pucala na visoko. - Čika Voja je držao golubove u njihovoj velikoj kući u današnjoj Knez Mihajlovoj broj 18, to se dobro sećam iz Milutinovih priča. Imao je tekire plamene i leteli onda naj bolje u  celoj varoši, a on iako imućan  bio je narodni čovek i skroman, te ga zato golubari po dobru pamte i vole te nekako ušao u istoriju.

A ako to već pominjem, za njim su ostali zapisi o Istoriji naših golubova, to sve imao Đoka Đorđević, a sada treba da je kod Joce Naumovića, prvog posleratnog predsednika I društva. Ja sam kod Đoke čitao danima te njegove zapise, a i Milutin mu pričao, a ovaj sve to beležio, to su čitave knjige bile ispisane, zato obiđi i Jocu i traži da ti da, to je jako interesantno.

 

Milutin je bio živa istorija, a voleo je da priča i to samo istinu, dok je čiča Amza, voleo i da uveličava.Tu ti je i Vojin kum Bora Petrović sa arapima. I oni su bili bogataši, te Bora živeo kao mali car. Taj Bora je uveo prvo takmičenje po Beogradu, tamo još 1836. i dalje ovamo. Ma onda se u Beogradu- varoši, živelo ko u Parizu ili Beču. Gledao sam slike iz tog vremena, golubari ko gospoda, a Bora je imao i slike svojih golubova. Voja je dao da mu se oslika golubarnik i najbolji njegovi golubi, te to uramio i stavio na zid u salonu".

 

O golubovima Ljube Pavlovića, pisaću u posebnom tekstu. Razgovor će se nastaviti...

 

DRAGIŠA  FILIPOVIĆ

1968. godina, autor: J. Martinović - Martin

 

"Pa dobro, kažeš bata (Laza Dimitrijević) te uputio na mene da ti pričam o našim golubovima, što su zavrešili kod Poljak Bogdana, tamo na Čukaričkom brdu. Ja sam tebi Martine pričo pre neku godinu o tim golubovima i tu nema šta da dodam. To što je ostalo od svih naših golubova je tih 20 – 30 pari ili tačnije na kraju 18 pari, jer su se neki ugušili, a 4 - 5 sam poklonio.

Ja sada ne znam šta je od toga Bogdan sačuvao, jer sam čuo da je većinu isprodavao, a bili su to stari golubovi, te neznam šta je ostalo.Sve u svemu, to su  naj bolji Milanovi golubovi, poreklom direktno od Milana Tišlera, a 10 – 20  posto su i ukrštani i to sa uhvaćenim i teranim letačima, koji su morali da budu jači letači od naših, da bi ušli u priplod na probu.

 

Tako smo, to moram da naglasim, gledali danima kako lete golubovi Vite Belog iz Gospodara Vučića ulice i zapazili izuzetnu letačicu mavjanku, koju je kao mlado uhvatio neko tamo od „Majdana“. E nju smo uzeli i parili sa našim i dobili te naše Beaze, jer je ona izvodila većinom beaze i ponekog mavjana, a to je letelo Bože sačuvaj koliko! Ti Milanovi su probirani desetak godina, da bi na kraju većinu imali preko Milanovog albaša i darčinke. Da se razumemo, Milan je imao odlične letače još tamo 1875.  pa do rata, te je uspeo da ih sačuva i po oslobođenju vrati iz Krnjeva ovde na Čuburu.  Posle rata nije bilo boljih letača od Milanovih, te ko je god imo para i hteo dobre letače morao je kod Milana na „Pazar“.

Kad je preselio iz stare kuće, ovde odma iznad kafane „Stara Srbija“ i kada je počeo da tera jato da mu lete, većina nas mlađih smo ga „špijunirali“ iz kukuruzišta i tada smo videli da te priče starih golubara, kako su leteli naši astari golubovi, nisu bile bajke no istina. Odma po oslobođenju, bata i Ja smo držali Spase Petrovića poreklo i nešto naših što smo između sebe preprodavali sa drugovima.

Do tih Spasinih smo teško došli kupujući od njega jaja!  Da...da, kupovali smo mi, a i drugi jajca!  Golub je tada bio toliko skup, da je većina mladih držala lepezane, gaćane, anofere... pa i gacure, jer letača nisu mogli da kupe, a bogami ni da uhvate, jer niko nije mlade učio da lete, no čuvao za priplod! Od trijestinu jaja što smo pokupovali za 2  -3 godine, izveli smo i sačuvali 4 - 5 goluba. Jurili smo neki „vašar“, a ove čuvali ko „oči u glavi“.

 

Vremenom se i oni namnožiše te počnemo sa učenjem i teranjem, te nas to još više zagolubari.  Tada se pričalo da su Spasini naj bolji, od Milanove sestre Jele, što joj Milan ostavio kad  je otišo za Krnjevo. Spasi su tada naj bolje leteli golubovi, pričalo se da u Beogradu  nigde tako lepo i dugo ne lete.Kad se Milan vratio i doneo te njegove, ispočetka nismo smeli ni da pomislimo na njih, ali posle 3 - 4 godine stvari se izmenile, mi se zaposlili te primamo plate, a i cene Milanovih nešto niže, te mi sve bliže njegovom dvorištu. Tad smo se družili sa Slavkom Vasiljević i Vitom Belim, bilo je i drugih, ali njih dva su nam bili najbliži u svakom pogledu. Prvi je kod Milana otišo i kupio goluba Andra Bihel. Nije sve što je doneo bilo baš dobro, Milan mu je „činio cenu“ ali mu i poturao i uhvaćene, te se ispočetka Andra mučio sa tim Milanovim, a mi postali oprezniji. Stalno druženje, priče golubarske, izazivanje,  omalovažavanje, vređanje... sve je to sastavni  deo golubarstva, a Lazu i Slavka su posebno omalovažavali, zadevali, pa i vređali... tako su Lazu zbog njegove građe i hoda prozvali Pače, a golubove „pačići“. Slavka su opet zvali „Mali“ zbog njegovog rasta, a pojedinci su i mene peckali „Gluva kučka“, valjda zbog mog obilaska golubara.

 

Tako su se Laza i Slavko zbližili i izdvojili iz  golubarskog društva, te danima dogovarali i kovali plan kako da stvore golubove bolje od njih. Donet je zaključak: - Mora se kupiti dobar Milanov golub...!  Naravno svi ti prvi i jeftini golubovi nisu bili oni iz snova, te se išlo dalje i dalje.. .i dalje, kupovalo se i kupovalo, te su ih golubari porozvali: „ Akcionarsko Društvo za otkup Milanovih  golubova“.  Bili kako bilo, ali kod njih su počeli i da lete golubovi i to odlično, pa su se odnosi još više zaoštravali, naročito ovde sa Androm i tamo kod Slavka sa Zdenkom Voslar. - Leto, vrućina crep „igra“ krenu komšije jata i ona gore do negde, pa u „plafon“, a onda poteraju, ovde Laza, a na Bulbuderu Slavko i njini probiju i odu u vis, komšije da polude! Sve je to išlo Milanu u prilog, te jedan po jedan, svi su završavali kod Milana. Andra je kupovao naudijane i bakarlije, a Laza i Slavko, uglavnom darčine i tekire. Da se razumemo, bilo je tu još 50 - 60 može biti i više mladih golubara, koji su išli kod Milana, kupovali, vatali ili pratili kretanje tih golubova. Koliko god Milan bio zatvoren, kada je poreklo njegovih golubova u pitanju, vreme je učinilo svoje, te su bata i Slavko nekako došli do saznanja, da su najači Milanovi letači po liniji Batićevog BARKA! Kasnije će se ispostaviti da je to tačno.  Naime, tada je Milan imao Alboša, koji je bio odličan, ma naj bolji letač i izvodio odlične mlade, a vukao je poreklo baš od tog Barka Ilije Batića.  Milanov Albaš je bio, za ondašnja merila ružan, onako šaren, kljunat i nogat , prsat...“ko ćuran“  govorilo se.

 

Danima su Bata i Slavko pratili letove tog alboša, a i njegovog potomstva i zaključili: - To je ono pravo. Naravno i mene su uključili kao solventnog, te se i ja složim, da je alboš najači letač i priplodnjak u celom Beogradu, a može bit i dalje! Bio je to stvarno čudan golub, što ga više gledaš i studiraš, sve te više osvaja, ne možeš da zaspiš, stalno ti on pred očima, a mašta radi. Nama je on bio lep, ma najlepši. Ode Laza da se poga]a, a Milan će: - Alboš, ma kakvi, nije za prodaju, de da ga prodam, pa da zaključam ćumez, da se slikam, ma kakvi ne dolazi u obzir. Bata ćuti, a zna da je kod Milana sve na prodaju ili kako kaže, sve ima svoju cenu. I posle 5, 6 odlazaka, Milan navodno da ga „skine sa vrata“ oće da proda alboša, onom ko za njega da 1.500 dinara (tada cena za 2 konja i kočije)! Tu je razgovor, pa i svako obaranje cene završeno, jer je navodno Milan ljut što „mora“ da proda svog najboljeg goluba. Sastanak, Laza, Slavko i Ja. Dnevni red: Kako skupiti 1.500 dinara. Danima smo razmatrali tu temu i kako bliže parama, to je i strah, da će nas neko preduhitriti i kupiti alboša, rastao, te ja bacim na sto moju ušteđevinu od 1.000 din. Bata i Slavko se pogladaju, te i oni vade svoj „špar“ po 500 dinara i trk kod Milana! Dogovor je bio, da prve godine alboš bude kod Slavka na parenje, a potom kod Bate navodno 2 godine, a iza toga je moj. Naravno alboš je ostao do kraja života kod Bate u tavanu. Koliko ja znam, svi golubovi Slavka Vasiljevića šarci su od tog alboša ili kaplana, kako su ga neki zvali, samo je ženke menjao. Skoro svi Lazini golubovi su preko tog alboša ili kaplana kako su ga neki zvali, a bilo je da su ga zvali i barak i mavijan, a on je bio, beo golub sa velikom mavijan flekom preko leđa do vrata, preko krila do same ivice i leđima do repa. Bio bi bliže beloglavom belorepom špic mavijanu sa dubokim zalaskom bele boje u mavijan boju.

 

Ta „bela ivica ramena“ se kod većine špicastih potomaka (mavijani, karudijani, krzali, pa i čapari) održavala, te smo mi lako prepoznavali našeg goluba kod lopova i vaćaroša. A, da imao je i pečat „mur“ na vrh glave, te se i to ponavljalo kod njegovih potomaka, valjda i danas ti naši karudijani, krzali i mavjani imaju gore na glavi taj pečat u boji tela. Mi smo ga isprva parili sa Milanovim ženkama i bili su to lepi, krupni i pametni vrhunski letači, te smo se mi totalno zatvorili u strahu da nam golubove i njega ne pokradu. Družili smo se samo sa Slavkom i Vitom, a Vitu ti golubovi uopšte nisu zanimali. On je imao odlične letače od povatanih golubova, te ga priplod nije intersovao. Mnogo kasnije, kada više nije imao vremena da vata golubove, davali smo mu na probu mlade, a on je bio genijalan terač, umeo je da snimi i proceni u dlaku svakog  goluba, pa su njegova jata od  8 - 10 golubova letela svi ko jedan, a njegovo mišljenje nam je mnogo koristilo! Kod Milana su ostali,  kasnije poznati alboševi sinovi, špic tekiri. Tada je po mnogima imao najbolje golubove, leteli su jatno po 7, 8, 9 pa i više sati, a pojedini su silazili u mrak, da, da, nije to priča, Ja sam gledao! Tada su mu Đokica Vujadinović i braća Aćimović (Jaćimović) sve otkupili i podelili.

 

Tada su na Čuburi, Krstu, Bulbuderu, a i diljem Beograda letela jata vrhunskih letača, kakvih garantujem danas nema. Ne zaboravi, da sam ja celi život obilazio i gledao  jata o kojima se pričalo i dobro znam šta ti sada kažem, tada tamo od 1932. pa do rata, ovi naši beogradski letači su iz godine u godinu leteli sve bolje. Jedne godine su se takmičili Andra, Stanko šnajder i Laza, čiji će golub najduže da leti. Poteraju jata i samo je interesantan onaj koji zadnji ispravno sleti- on je pobednik i odnosi nagradu. Sećam se (ja sam bio „kordinator“), da su ostala 3 goluba. Uh, moram da obrišem znoj sa čela, vidim ih ko sada, njih tri u bubici, ma kakvi u mrvici, dube gore u jednu tačku, milina gledati, a sva tri se znaju, jer im nije prvi put da zajedno „idu na večeru“ iako nisu od jednog gazde. Prvi je pred mrak pao Andrin boz Zelenko, odma za njim Stankov krzal, a onda u sam mrak odozgo polako u sitnim krugovima sleti Lazin arap Troglavi! Bila je to velika Batina pobeda i to pobediti Andrinog i Stankovog goluba! A oni su tada bili najpopularniji. Batin Troglavi je prozvan Carski golub, a stariji, stručni golubari su ga prozvali Demir, jer je bio  na oko pravi demir! Kasnije će Andra dati puna kola štavljene kože za Troglavog, te će njegovo potomstvo nazvati demiri. Bili su to prelepi arapi, ali i vrhunski letači. Tada je Milan bio bez golubova, ostario, oronuo, često se opijao tu „Kod Dače“ a ubrzo je i preminuo. Za njim su ostali vrhunski golubovi, priče i sećanja. Kod Milana su demiri bili duz tekiri, a Bata je imao i te tekire.

 

Jednu tekirku demirku je pario i sa albošem i dobijao odlične golubove, te smo i mi tekire zvali demiri. Koliko znam, Slavko je te godine alboša pario sa 2 belorepe darčinke, a jaja podmetao.  Bata ga je prvo pario sa  Milanovom darčinkom, pa sa tekirkom demirkom i posle sa čaparkom letačicom, svi ti naši golubovi su od tih linija. Dobro tu su beazi preko Vitine mavjianke i arapi preko tekira duz demira i arapkice letačice, e mislim da je ona došla ko pile, ličila je na Andrine „masne“ arape, ali ne zna se može bit da je i od Đorđa, Jove ili Vijčeta Martinovića sa Neimara, oni su imali te arape poreklom od čika Jove Markovića. Uh ta arapkica je letela, da je Andri pena išla na usta! - To je moj golub, to je moj golub! Gde Lazi takvi arapi... Da se razumemo,  ja ti pričam o letovima golubova kad zakače, nisu oni stalno tako leteli, no dođe im, pogodi se dan i oni ga izlete pamet da ti stane! Sutra padnu na 2 - 3 sati ili neće ni da polete, a ima dan kad poteraš jato, ono ode u vis, a ti otvoriš ćumez i pustiš golubove da se šetaju i neki sam poleti, stigne jato i kasnije poslednji sleti. Ma bilo je i kod drugih strašnih letača, Dorćolci, Savamalci, Voždovčani, Dušanovčani, Mokrolužani, Cvetkovci i tamo je bilo golubara i vrsnih letača, samo čuješ tamo i tamo, kod tog i tog jato sletelo pred mrak! Tako je Andra jurio i otkupljivao čuvene letače i očupa ga, pa kad mu krila niknu i osuše se, a on ga oplete sa svojim i veruj, ni jedan se ne vrati kod bivšeg gazde, tu je Andra biio maher.

 

Tada su takmičarski rezultati za Društvo bili mali u proseku 3 - 4 sata prosek pobedničkog jata!  A u pripremama su leteli 2 - 3 puta bolje! To je recimo Andru Bihela dovodilo do ludila, priprema jato, puno dvorište publike, po 3 - 4 goluba mu pada u mrak, a u nedelju jedva napravi 2 - 3 sata prosek. Koliko se sećam tamo pred rat 1938 ili 1939. pobedio je Bata sa isto malim rezultatom nešto ispod 4 sati prosek jata, a leteli mu golubovi pamet da ti stane, zato je on uvek kada ga pitaš kako ti lete golubovi, odgovarao: - Pa lete 2, 3, 4 sati najviše... jer je taj prosek imao na utakmici. Tako smo imali tekira „Devetaka“, pa beaza „Desetaka“, a te nadimke su dobili, jer su ta vremena izleteli. Eto, Troglavi je na takmičenju sa Androm i Stankom izleteo preko 12 sati, a to je gledalo naj manj 50 - 60 golubara. U vezi Istorijata nekih starih golubova, e tu sam slab, jer me to nije intersovalo. Po pričama, a i čitao sam, da su neke linije postale ukrštanjem domaćih ćubana letača sa donetim nekim srpskim isto ćubastim letačima iz preka tamo još 1816. Otud su paralelno sa doseljavanjem Srba donošeni i njihovi „kućni golubovi“ kako su bili isti ko i ovi naši golubari su ih naročito posle onog rata, prihvatili. Te seobe, tačnije vraćanje  pojedinaca i donošenje golubova se odvija u peruodu od 1816 pa do 1876. Međutim i kasnije su doselili neki poznatiji Srbi, a među njima je bilo i golubara koji su doneli golubove i hvalili se. Kad je posle onog rata Vojvodina ušla u Srbiju, mnogi naši golubari su išli tamo kod rodbina i pričali da tamo ima ovi naši golubova, ali da su im oni tvrdili da su ti golubovi oduvek tu sa njima.

 

Ne znam šta da ti kažem, osim da je Đoka sudija imao čitave knjige te istorije, a i Brana je nešto pisao po novinama. Meni je Milutin često pričao o Pavlovića golubovima, te sam ti to već reko. Pričalo se o nekim trobojanima, a i kod nas su se često izvodili trobojani i to: crno - belo - crveno, crno - boz - belo, kafe boz - darčin - arap,  špic arap sa velike darčin fleke... Golubarima se to dopadalo kao neobično te su bili na ceni, a često su dolazili i kupovali baš te, ovi zemunci i pančevci švabe. Po mom mišljenju u našim golubovima ima 4, 5 linija, pa iako su na oko isti, nisu po krvi isti. Tako šarci kao karudijani, čapari, kaplani, krzali, barci, beloglavi mavijani, idu pouzdano i brzo u vis, lete dugo, kružno, mirno i lepo, ali znaju da zalude i da ne siđu. Nasuprot njima, arapi duz, lete sporije za vis, imaju malo oštriji let i malo veći krug, lete dugo i retko, vrlo retko fale. Bozovi, zeleni i flekavi bozovi, lete isto kao i šarci, ali imaju još veću dužinu leta i još više fale. Darčini i bakarlijani su šarenog kvaliteta, pa ih ima bližih šarcima ili  bližih arapima. E, sada tu ima i posebnih linija mavijana, ima izvanrednih letača i silazača, ali više ima oni lenji i slabi na vis. Linije šeševa su retke, ali većinom cenjeni letači i odlični za priplod, eto to ti je neko moje gledanje na Istorijat naših golubova. Ja i sada, vidim golubove u dvorištu i ulazim, ali sada su golubovi po meni mnogo ružni. Nemaju izgled, sitni su i više liče na ove uličare, no na stare naše ćubane. Naši golubovi su imali biserno bele oči, „ringle“ okvire i pravilne, najčešće kocka ćube.

 

Glava krupna i markantna, kljun malo duži i deblji, figura krupna, ali vitka, nekako monumentalna,  ma bili lepotani, a gledaj ovo sada, ko gacuru da ulepiš ćubu. Ja mislim da su makaze doprinele da se pojavi ta mana „nesilaska“ golubova. Još onda su počeli golubari: - Izvede se pile od poznatih roditelja, seci mu krila i u priplod. Ili, nauči se pile i ide za vis „ko metak“, seci mu krilo i u priplod, opet nauči se mlado i leti 7, 8 sati, seci krilo i u priplod... sve to ne valja, jer taj golub nije letački ispitan do kraja, pa se posle jave mane, a najčešća mana je baš ono zašto si ga i „posekao“ – ne siđe! Koliko ja znam, sada najviše i najbolje naše golubove drži Buda. On je u zadnji momenat izvukao Bogdanu te naše linije, koliko vidim treba da su „čisti“ da Bogdan to nije ukrštao. Dosta liče na one što sam dao Boganu (Poljak) i vidim da ih Buda (Babić) lepo čuva i bira priplod, a i hvali se da mu dugo lete. Bilo ih  je, davao Bogdan i kod Krce Bakrača, Rere, Vece... njegov šef iz GSP-a je odneo možda najbolje beaze.

 

Znaš kako, Bogdan ih nije platio, no džabe dobio, a što je džabe ne vrednuje se, pa ih delio šakom i kapom. Pričaju ovi Žarkovčani da je ukrštao i to svašta, pa i sa tiplerima Ace Bihelovića (Lovatovi i Fuksovi). Nadam se, da će sada Buda to da iščisti i sredi te vrati čistu Milanovu krv, on je golubar od pre rata i dobro zna te naše stare golubove, mada je on oduvek više voleo Bihelove i Mikine golubove, jel tako Budo?! Laza i Ja smo dugo „prelamali“ koje linije da ostavima, pa i koje parove, jer je tada kod Bate bilo na tavanu i golubarniku blizu 200 golubova. I odluka je pala: Linija Milanovog demira duz tekira devetaka, ostavljeni su arap „Šaran“, arap „Dvojka“ i arap „Labud“, kao i njihovi izuzetni potomci mavijan „Jedinica“ i tekir duz „Jedanajestica“; Linija  karudijana, dva para karudijana; Linija darčina - krzala, par darčina i 2 para krzala; Linija šaraca, dva para špic mavijana; Linija beaza , četiri para beaza.

 

Svi golubovi su preko Milanovog alboša (sa nabrojanim ženkama),  Milanovog duz tekira demira i Milanovih darčinki. Tu je kod arapa jedna arapka letač i kod beaza Vitina Mavjanka letačica. To je bila srž Lazinog (Dimitrijević)  golubarnika. Ti naši karudiani, krzali i beloglavi mavijani su bili krupni, glavati sa savršenom kocka ćubom, kad ih ljudi vide trenutno se zaljibe, zato su jedno vreme naročito pred rat, a i posle rata, baš oni traženi. Leteli su najbolje, dugo, mirno i visoko, ali znali su da preleću svoje fizičke mogućnosti, te bi iznemogli padali daleko od kuće. Često su bili žrtve vetrova i letnjih oluja. Bili su najači letači koje znam, ali teško su stizali do dana za takmičenje, jer bi već u trećem, četvtom letu znali da ostanu gore ceo dan, te zalude i nema ih. To se naročito pokazalo, kada su počele da niču visoke zgrade i da noću bateriskom lampom vataju zanoćile golubove, većinom su bili baš ti golubovi. Tu su arapi i tekiri, pa i beazi bili jači, bolje su kontrolisali snagu i fizičku pripremljenost, te su mnogo bolje silazili,  ali i nešto kraće leteli. Ja mislim, da su to posledice višegodišnjeg parenja u blizom krvnom srodstvu tih Milana poreklo, te su u priplod ostavljani najbolji letači i sve tako, te se nije pazilo na druge potrebne osobine, no samo  što duži let i što brže u vis. Ti i Buda ste zatekli kod Bogdana sva tri arapa, mavijana, tekira, špic mavijana, krzalku, darčinku, beaze „Šaljapina“ i „Krvavog“ , beloglavog mavijana, karudianku, takvi su bili svi naši golubovi. Dobro je pisati o poznatim starim golubovima i golubarima, da se mladi uče i da znaju da golubarstvo nije vatanje tuđih golubova, nego razmnožavanje dobrih i poznatih  linija.

 

Niko nije napravio  kvalitetan soj od povatanih golubova, mogu oni dobro da lete, pa i da se ukrste, ali kada najviše očekuješ, dođe do pada kvaliteta i opet sve iznova. Najbrži i najeftiniji način da dođeš do dobrih letača je da izvršiš pravi odabir odgajivača i golubova te ih kupiš. Ako si sve dobro prostudirao i izvršio pravi izbor, ostaje ti da ih razmnožiš, naučiš i teraš.  Uz kvalitetne letače i golubar mnogo nauči. Mi smo tek pored Alboševog potomstva videli i naučili kako treba jato i golub da lete. Tada smo videli, kako se jato veže i istim ritmom u krugovima juri u vis, a takoreći ne izlazi iz dvorišta, pa gore ih svaki čas nađeš kako jato blesne, kada silaze, opet fin mek kružni let, umorni, ali ne iznemogli.

 

Posle smo to tražili i kod drugih, ali retko gde i retko kada smo to i našli, pa su nas proglasili za „filozofe“ da tražimo nemoguće, međutim vremenom se kvalitet širio, pa i gledanje golubara na kvalitet leta izoštrilo. Počelo je sve strožije i pedantnije da se gleda let takmičarskih jata, a to je dovelo do oštrije selekcije i napretka golubarstva.

 

 

Zapisi Đ. Đorđevića – KNJIGA II broj 77 / 1903.

 

Na osnovu blizu 70 zapisa, ispovesti živih ljudi, čija ste imena pročitali kao ispovesti ili tačnije priče, napravio sam JEDAN, samo jedan, jer ih ima mnogo više, ZAKLJUČAK u vezi istorije kretanja srpskih golubova u proteklih 6 – 7 vekova. Polazna naselja, gradovi, mesta su  u većini slučajeva su: Prizren, Novi Pazar, Raška, Perast, Dubrovnik, Peć, Patrijaršija... Odatle putevi vode: Dalmacija, Lika, Ostrva, Kragujevac, Požarevac, Niš, Skoplje, Prilep...

Treći talas vodi: Dubrovnik, Beograd, Senta, Segedin, Pešta i Budim i Sent Andreja. To su Istorijski putevi seoba Srba i Srpskih golubova. Namerno sam izostavio Gradac, Ibarsku dolinu i kraljicu Jelenu, jer je to druga priča i nije među ovih 70 priča.

 

Od zapisa g. Voje Pavlovića i g. Petrović Borivoja, do svih 70 mojih zapisa, taj put iz stare Srbije ka severu i zapadu se odvija od kraja 14. veka ubrzano i u velikim grupama. Zato sam zapisao: - Tamo gde su stizali izbegli Srbi sa njima su donošeni i stari Srpski golubovi, Arhanđeli sa ćubom, Božije tice.Od 1830. do danas, Srbi se vraćaju u oslobođenu Srbiju, a naročito posle 1868. i sa njima se vraćaju najčistije linije starih srpskih Arhanđela. Kao što sam pisao u br. 68/1901. za većinu vraćenih golubova zapise je dao g. Pavlović Voja, dok je g. Bora Petrović, više pratio preživele sorte u samoj Srbiji pod Turcima. Bilo kako bilo, danas ovi naši pitomi i gajeni ćubati letači su mešavina tih sačuvanih srpskih golubova ovde u Beogradskom pašaluku i južnoj Srbiji sa Metohijom, Pećke Patrijaršije i Kosovom sa vraćenim golubovima, koje su seobom Srbi odneli i sada ih doneli u slobodnu Srbiju i to Srbi iz Dalmacije, Like, Austrije, Ugarske i Vojvodstva. U svim tim mešanjima od 1830 – 1900.  najviše su se prihvatili našem ukusu  i vremenu ovi golubovi:

 - Linija „DEMIRA“ – čisto Srpska linija, doneta od Raške i okoline u Beograd.

 - Linija „PELINI“ golubovi ili (Pelagija Samardzić), od Beograda i okoline (sela pod Avalom, Smederevo, Kragujevac i Niš

 - Svi ostali su donošeni (postoje zapisi) od Šapca, Sente, Segedina, Pešte i Vojvodstva...

 

 

Zapisi Đ. Đorđevića – KNJIGA II Br. 71/ 1903.

Razgovor sa g. Petrom Vujičićem iz Sent Andreje u Mađarskoj od Jula 1903.

 

"Moja porodica je doselila u Sent Andreju još pre 200 godina, pre toga smo živeli u Segedinu, a tu smo doselili iz Sente. U Sentu su moji došli iz Beograda, a opet njihovi iz Požerevca. Po predanju u Požerevac su stigli iz Prizrena, a u Prizren  su opet njini preci stigli iz Crne Gore i to sa mora, te pretpostavljam da je to bio Kotor. No, da se vratim našim golubima, koje smo imali od kada pamte moji najstariji. Po porodičnom predanju, golubove su prvo puštani u tavan, pa se onda useljavala kuća, to je tako neko staro verovanje vezano za budućnost, sreću i zdravlje. Zatiranje golubova je bio veliku greh, jer se plašilo da će se „kuća zatreti“, a eto toliko seoba, a naša kuća se nije zatrela, no moglo bi se reći da se sve više množila i bogatila, pa se religiski i to može gledati kroz ovo staro narodno verovanje. Meni  su pričali, da se nisu nosili svi golubovi sa tavana, no uhvate se 2 - 3 para, one koje su unapred izabrali, te se stave u korpu i zatvore. Uz put se hrane i poje u toj korpi, a da, krila im se poseku da ne odlete. Ja sam u krvi golubar i volim te naše golubove, te brinem o njima i puštam ih da lete, jer kako i sami kažete, moraju biti slobodni i vinuti se u nebo, što višlje i što duže da borave gore “među Bogove“. Naši golubovi su oduvek bili šareni sa lepom uzanom ćubom, drugi su imali druge boje, ali uvek taj tip ćubastog letača, koji se razlikuje od drugih rasa letača. Bila su vremena, kada smo ih morali držati zatvorene i hraniti i pojiti, ali mnogo češće su slobodni te izlaze i ulaze u tavan po svojoj želji. Kad se neki mlađi više zainteresuju i počnu da ih teraju da lete, istera se jato, koje zna da ode visoko da ih jedva vidiš i tu da lete dugo, dugo vremena

 

Ima nas koji golubarimo i tada se sagradi golubarnik u dvorištu, gde se drže odabrani letači, a oni sa tavana se kontrolišu zatvaranjem kapka, kako ne bi smetali letačima. Ima dosta Mađara, koji drže ove naše ukrštene sa njihovima, kao posebnu Segedinsku rasu letača sa ćubom. Pa ipak, sve u svemu Srbi uglavnom drže svoje golubove slobodne po tavanima. Hrane ih kada hrane pilež, a često idu i na žitišta te se sami hrane. Vole da poleću i idu jatno u velike visine, naročito kada su lepi letnji dani, milina je gledati ih. Desi se da među njih dođu tuđi golubovi druge sorte, ali odmah se uoče i mogu se skloniti.  Dešava se da ih vlasnik ne razlikuje, jer ga to i ne interesuje, te dođe do ukrštanja rasa, ali naši su toliko jaka i stara krv, te se sve to tuđe kroz 2 - 3 kolena izgubi. Što ideš bliže Beogradu, sve ih više ima, te u nekim mestima  na svakoj kući golubovi, ma tamo nije problem hrana. Mnogi me sa nevericom pitaju, pa kako to da se ti vaši golubi toliko vekova održe?  Ja im u šali kažem, da su se i oni održali kao i mi Srbi. Selimo se, borimo se, umiremo, rađamo, ali uvek nas ima dovoljno da preživimo i prebrodimo sve krize i nedaće. Tako je i sa našim golubovima, jer mi nemamo rase konja, krava, no golubova, ako razmislite samo će vam se reći zašto i kako. Evo na ovu izložbu sam izložio 5 pari mojih golubova i to svaki par u drugoj boji, jer ovde više gledaju na tip i boje. Upisani su kao Ilirski - Srpski golub. Ima izloženih i Ilirski - Dalmatinski golub, Ilirska Gimpla, Ilirski dvobojni itd. Redovno iznosim golubove na ove velike izložbe i mnoge su mi otkupili golubari iz Nemačke, Austrije..." 

 

 

 

Iz knjige: Istorija srpskog visokoletača II

Autor: Jovan Martinović

 

U poseti Joški Ponkajs u proleće 1956. Čubura „Golubarska padina“, kuća između Cerske i Sezonove ulice u Beogradu. Ponkajsi su stanovali i držali golubove u Sezonovoj ulici, poviše Jovančeta, na takozvanoj „Golubarskoj padini“ poznatog beogradskog naselja Čubura. Od braće Ponkajs, glavni je bio Joška i on se za sve pitao, pa sam sa njim i vodio ovaj razgovor.

 

"Pa, sviđaju ti se, jesu, lepi su, jedni od najlepših arapa, ali nemoj da te to zavara, ovo su odlični letači, ja nisam video bolje, nije što su moji, eto pitaj koga oćeš, to su rođeni letači, pa tek onda lepi golubovi".

 

Tako smo počeli razgovor ispred golubarnika u čijem se tremu šepurilo dvadesetak prelepih arapa. Srednje veličine, niži na noge sa kraćim i nabijenim vratom, prsati i nabijeni ostavljali su snažan utisak. Glava im je bila nešto najlepše što sam video, izdužena, ali ne uzana sa pravilnom kocka ćubom. Delovala je harmonično i skladno, da se nije imalo šta oduzeti ili dodati. Kljun srednje dužine, crn i debeo, završava u velikim i jakim, belo napuderisanim nozdrvama. Oči biserno bele i konopljaste uokvirene bledo-žutim nabranim ringlama , koje široko obavijaju oči. Sve u svemu, tih 7 - 8 starijih mužjaka, delovali su kao šampioni neke izložbe golubova, što ne znači da su ostali bili za dlaku ružniji ili neubedljiviji.

 

"Ja sam još pre rata tražio da nađem lepše arape od mojih, ali nisam našao, bilo je puno lepih i dobrih golubova, ali za mene ovo su bili najbolji. Ja i brat smo uvek držali tu 30 - 40 golubova i imali jato za teranje od desetinu, koje starijih i mladih letača. U zadnje vreme slabo puštamo da lete,  jer imam druga posla, ali tu 4 - 5 leta i odvojiće se ekipa ovih mlađih i garantujem da će bolje da lete od ovih komšijskih, ma malo koji golub će da ih nadleti. Pre rata, bili su tu najači sa arapima, ovi bre, Andra Bihel,  Đura stolar sa Neimara (La Martinova ulica) i Grade pisar, gore iz Žičke ulice. Bilo i drugi, ali ovi su imali svoje i jake letače arape, te su po njima i bili poznati.  Posle rata, tu se ubacio onaj Mile gore sa brda, Pelinkaš, sa Đure stolara arapima i ovde dole, ovaj sa arapima Bore doktora, a to su bili Andrino poreklo ili još tačnije Andrino i Gradino, jer po meni Andra je mnogo dobio na kvalitetu, kad je otkupio ove Gradine arape. Bora ih je na ovaj ili onaj način sakupio od Mike Misirca i Andre, no on nije bio terač, te se to samo parilo u tavanu, ali krv je krv i to su odlični golubovi, tamo daleko poreklo, ko ovi moji, od čika Jove Markovića od Slavije.

 

Pa dobro, moji arapi su direkt od porekla tog starog golubara Jove Markovića, ali tu ima više krvi, jer sam ih ja doterivao po mom. Bio je tu jedan uvaćeni arap, uvatio sam ga ko pile, naučio i terao i leteo je, ali bukvakno po ceo dan, te sam zavoleo tu boju, arape. On je izvodio odlične golubove, ali ne ko on, sve dok nisam uzeo od Đure Neimarca arapkicu i upario ih. To je bio strašan par, davao je izvanredne mlade, lepi i letači prvoklasni, ali nije mi se dalo i neko mi ukrade tu arapkicu, ustvari nestane mi ceo par, taj arap i ta arapka, ali posle par meseci, arap mi dođe sav usukan, a arapka nikada. Pred rat mi se ukaže prilika te dobijem 2 para arapa od porekla Jove Markovića i ti se golubovi odlično uklope ili može se reći, ovi moji se odlično uklope sa njima.  Ti stari arapi su bili temeljni letači, jer nisu falili iz leta, pa sam ja uvek imao terače, a držao sam malo golubova u odnosu na Andru, Lazu, Milana...            

- I Đura Neimarac (sa sinovima Acom i Vojom) mi se baš zato sviđo, odnosno njegovi golubovi, jer je držao malo, 20 - 30 golubova, a uvek je mogao da potera jato, ma mogao je da ti potera svakog svog goluba i one matore iz priploda i svi su leteli ko pod konac. Sa tim od čika Jove, dobio sam svoje golubove, ali još lepše i bolje no to njegovo poreklo, jer su moji po lepoti nadvladali. - Pitaš za mane, pa ima, gde nema mane, nije to sve savršeno, uvek može još bolje i još duže. Ovi golubovi su malo teži za učenje kuće, jer su mnogo ljuti i ne drži ih krov, te polete pre no što su snimili okolinu. Eto, to im je jedina mana, ali kad nauče krov, više ih ne možeš izgubiti. Bilo je da prodam goluba, a on mi se posle 4 - 5 godine vrati, čim dobije krila poleće i u vis, a onda pravac kući. Dobre osobine po mome su, lepo izgledaju, ukras u dvorištu, zdravi su, idu brzo i jatno u vis, drže lep krug tako da se lepo prate, crni, uočljivi i uvek tu u centar i to uvek moje jato, ne idu sa drugima. Silaze po svim vremenima i to lepo iz visa. Uvek sleću na isto mesto, tamo gde su ko mladi prvi put sleteli,  tu na mom krovu.  

 

Ma dolazili su tu golubari i Andra i Mika i  Grade, da gledaju da nisu preko njinih i kako lete i svi su mi čestitali. Ko voli arape, danas bolje od ovih ne može da nađe. Milan Tišler je imao nekada dobre golubove, ali ja te nisam voleo. Tu je sve boje bilo, imao i arape, tako ko u radnju da uđeš, pa sve ima. Andra je imao pre rata, po meni najače letače u državi, ali nije umeo da se iskaže, jer je držao veliki broj golubova, 4 - 5 golubarnika i po 200 golubova, kao, nije sve njegovo, no Karlovi i Ernestovi, a on komnanduje. Ovi drugi okolo su uglavnom, njegovi ili Milanovi sateliti, jer su većinom držali te golubove. Izuzetak su bili Živan, Vita, Grada, Zrka i Đura, može bit još po neki, a ostali su kupovali, dobijali, krali ili vatali te Milanove, Spasine, Andrine, Užareve, Korpareve, Batićeve i tandara mandara, pravili svoje. Laza kažeš, ma bilo je samo ovde na Čuburi, Pašinom brdu i Krstu sigurno 100 - 200 i više golubara, de sada da ti ja kažem ko je kakve imao, ja sam se većinom družio i pratio ove „ araplije“. Ko je pored arapa držao i druge boje, pa još i šarene, e tu ja nisam zalazio. Voleo sam sortirane golubove u 1 - 2 boje, a ne vašar. Uz arape idu darčini pa i Bozovi i to malo 2 - 3 komada, koliko da doteraš boje, kljun i sjaj perja. Bozovi pareni sa arapima, daju bolji sjaj i kvalitet boje arapima. Darčini isto tako, ali i boju kljuna ublaže, te bude svetlija i lepša, a okviri, ringle dobiju življu i zdraviju boju.

 

Naravno, to je više za izgled, ali ta parenja ne smeju da kvare kvalitet leta, jer je bilo da bozovi i darčini pokvare let i silazak arapima od ovog porekla, te se onda mora brzo sve da vrati na čiste stare arape. Ja sam sparivao od matorog arapa brata i sestru i to najbolje letače i te mlade posle izbirao na nebu gore i pario sa čika Jove Markovića poreklo. Ti čika Jovini, što sam dobio su bili pareni dugo između sebe i to više kolena i ništa im nije falilo, a kad sam ih ukrstio sa ovim mojim, to je ispalo da ne veruješ koliko dobro su neki leteli. Pa arap „Ludak“ ujutru kad ih pustim u dvorište iz pregrade se krene u vis i sam leti ceo božiji dan u sam mrak sleti i nećeš mi verovati, iz visa uleće u pregradu iz koje je poleteo! Danas jedino ovde kod mene i kod Đurinog sina Voje imaš te stare arape, a ovi ostali su izmešani i većinom od porekla ovih naših. I ja ću morati da gledam da smanjujem na 2 - 3 para, jer sam star i poboljevam, te nema svrhe da ih mučim i držim zatvorene. To su letači i traže da se teraju da lete, a ne zatvoreni. Eto, priči nema kraja, pa ako ti se dopalo, navrati opet, ali se najavi, jer ne volim da mi se dolazi onako nepozvan, mogu svašta da pomislim".

 

Teško je izaći iz Ponkajsovog dvorišta, a ne poželeti da poneseš nekog od tih nezaboravnih prelepih arapa, toliko su lepi, da ne možeš da poveruješ da mogu tako dobro da lete. Danas kada čitam ovaj tekst,  ja znam da su ti golubovi stvarno tako dobro leteli, ali nažalost njih više nema, a tako bih ih rado držao.  

 

 

SLAVKO MILADINOVIĆ

razgovor u Bifeu „Mali Đerdap“ 22.XII.1969.

 

"Posle rata, tamo 1946. nikom nije bilo do golubova, stalno su bile racije, radne akcije, porušeno, mnogo mladih izginulo na Sremskom frontu. Tražili smo posao, da bi dobijali sledovanje, te nam nije bilo do golubova. Golubarili su starci, penzioneri i deca. Tamo od 1948.  sretnemo se, popričamo gde si, šta radiš, ko je preživeo rat, a onda uzgred o golubovima. Čujem, da su neki već počeli da prave golubarnike i prikupljaju golubove. Od starih golubara dosta njih ostalo: Andra, Slavko „Mali“, Laza „Pače“, Pera „Zrka“, Mika „Misirac“, Jaša Ponkajs, Milorad, Dane, Gale Petković, Vojče, ja, ma nabrojao bih do sto. Joca Naumović došao iz zarobljeništva, pa kako je ostao bez golubova, razleteo se kod Slavka, Laze, Andre i sakuplja prve parove. Znam da mu je Slavko od srca dao 2 para tekira.

 

Pojavili se „klinci“, nema zabave, pa jure za golubovima, to im jedina zabava. A onda smo upoznali „dođoše“, udbaše, Zlatić Prle, Slović Mišo, Mizula i još 7, 8 njih. Tu su ti džipovi, pištolji, uniforme, ma sa njima nema šale. Oko njih se okupile pristalice "revolucije“  i ulizice, te ih podučavaju gde ima dobrih golubova, ko je „državni neprijatelj“ , kome treba oduzeti golubove, kuću, ma i život! Tu su uz njih Dane, Gosić, Bora doktor. U takvoj situaciji samo moli Boga da ti ne zakucaju na vrata, a i ako dođu, ma pusti golubove, glavu čuvaj, čas te pojede mrak. Naravno, prvo su zakucali kod Andre Bihela, zatvorili ga, a golubove odneli i podelili. Koliko su to bile budale, da su ljudi  vatali matore Andrine golubove, jer su ih ovi učili da ih teraju da lete! Srećom, tada se Andri nekako vrati Ćorava boska, mavijan Repati, arap Mali i arap Masni i mislim još 3 - 4 koje će kasnije odneti Riđa i Miga u Obrenovac. Posle su prešli u posetu bolesnom Miki Misircu (slomio nogu) i po savetu Gosića i kompanije, odneli sve što je nešto značilo, redom kupili su sve šta su hteli, a ono što uzmeš džabe ne vrednuješ, pa je gro tih vrsnih golubova završilo po sistemu kud koji, što je za golubarstvo u tom momentu bilo dobro. Naime, mnogi su došli do vrsnih priplodnjaka, a da to nisu ni znali.

 

Da se ovo nije dogodilo, ti bi golubovi tavorili kod ovih poznatih golubara. Ovako su postali temelj mnogih golubarnika, a naročito ovih mladih, te se vatanje i trgovina golubovima smanila. Da bi povratili ugled, tamo 1948 - 49. Slavko, Laza, Andra (izašao privremeno sa robije), Mika, Joca, Rade iz Krunske, bilo ih desetak, u kafani „Kod Dače“ odluče da obnove predratno I beogradsko Golubarsko Društvo. Pošalju Dragišu Fikipovića, da se kod UDB-e raspita, našta mu ovi kažu da sve napišu i podnesu molbu, te da je svi potpišu. Ovi urade sve kako im rekli i predaju tamo u miliciju. Prodje 4 - 5 dana, kad džipovi, marice, milicija, sve ih poapse i optuže kao: - Reakcija oće udruženje da ruši narodnu vlast... dobro ih izdevetali, a bogami Andra i ne sećam se ko još odležaše 3 - 4 meseci na ispitivanju. Onda, ovi što su im se smejali, na čelu sa Prletom i  Danetom u Zimu 1950. u kafani „Čubura“ dogovore da na proleće osnuju novo I beogradsko Društvo Golubara, na čelu sa „Radničkom omladinom i poštenom inteligencijom“. Tako i bude, Prle obezbedi salu KUD „Božidar Adžija“ te se jednog lepog proletnog dana okupi stotinak omladinaca i uz govoranciju napraviše zapisnik i zahtev SUP-u za osnivanje društva, aplauzi, živeli! Smrt fašizmu, sloboda narodu i tako se osnova društvo. Od svih nas, jedino su pozvali Jocu Naumovića, jer je navodno bio podoban s obzirom da je rat proveo u nemačkom zarobljeništvu. Joci su za vreme rata drugovi i komšije razneli sve golubove, jer nije imao ko da ih hrani i brine, te je počinjao iz početka. Kažem, razjurio se od Slavka pa do Laze, a usput svrati i kod mene, te tako nakupi 20 - 30  dobrih golubova, a sada ga ovi izaberu za prvog pretsednika I društva, jer je on jedini bio pravi golubar.

 

Jedini je znao kako se vodi društvo, takmičenja, pravilnici, ali nije imao nikakvog autoriteta kod  ovih što su bili „vlast“, te su bile stalne svađe, a takmičenja, prevare. Komisije su birane „da mu daju nulu“, a ne da gledaju golubove, pa su takmičari, kao odgovor izmišljali razne podvale, od puštanja golubova „iz torbe“ pa do toga, da ja ko takmičar pustim tvoje golubove da odu u vis pa kod tebe, a u zakazano vreme ti pustiš moje „takmičarsko jato“ da se vine u vis i siđe kod mene pred komisiju! No, to nije uspevalo, a i drugi marifetluci, te je sve to bila obična lakrdija. Tako su ti „silni junaci revolucije“ u golubarskom društvu jedan po jedan gubili ugled i nestajali, a na scenu stupaju anonimni. Onda se pojavio Raja, Raja Belac. Njegovom jatu letača nije trebala pomoć ni lukavstvo. Kretali su svi ko jedan i u lepim krugovima ostavljali komšijska jata, te vatali vis i to onaj vis gde niko nema prigovora. Pravio je za ono vreme strašne rezultate i čiste ko suza.  Imao je letove od 4 - 8 sati i to prosek jata! A Obrenovčani, priča koju mnogi u Beogradu nisu mogli da progutaju. Njihovi golubovi, potomci Miletovih sa Dušanovca i Andre Bihela, tako izmešani, leteli su pa rasturali. Osim velikih proseka jata posebno su im bili neverovatni pojedinačni letovi od 10 i više sati. Sumnje, špijuniranja, omalovažavanja, opet svađe i obrenovčani se povlače iz društva, a imali su izvanredne golubove (Riđa, Peja, Aca, Miga, Guce...) Tada je takmičarski pravilnik bio u povoju, pa nije uslovljavao vis i način leta. Prve ispravke su uslovile obavezan vis, ali ne i vreme kada se mora postići, pa je uvedeno „pola-pola“ što znači da naprimer od 4 sata leta dva sata moraju imati pun vis. 

 

Sve  je to ostavljalo komisijama mnogo mogućnosti za manipulacije, te su u sezoni „teranja“ društva bila mesta za žučne rasprave i svađe. Vremenom pravilnik se doterivao i pisao na osnovu svih tih iskustava i svađa, a od golubova je traženo da lete onako kako su govorili Andra, Slavko, Laza i drugi stari poznati golubari. Oštar, ali ispravan pravilnik, mnogima nije odgovarao, te su svađe i neslaganja doveli do osipanja društva i pravljenja novih. Prvi su otišli Bulbuderci sa Zdenkom Voslar na čelo i uz Slavkovu pomoć formirali II društvo. Za njima odu ovi gore sa brda u III, a Dragi Drnda osnuje voždovačko IV društvo. Kada Jocu nisu izabrali, po ne znam koji put, za pretsednika društva, on se naljuti i sa Boškom Marković Zubom,  osnuju V zemunsko društvo. E, ali i tu se zavade, pa se izdvoje Nine, Ceta i Mocika i naprave VI društvo. Kada su uvređeni otišli obrenovčani sa Sretom Karalićem i Hristićem osnivaju VII društvo, a Čaruga i Kapetan osnivaju žarkovačko VIII društvo. Odmah zatim i obrenovčani se posvađaju te Riđa osnuje IX društvo, dalje se sve odvijalo ko „po koncu“ te su nicala društva širom Srbije, Sreta Karalić je prerastao obrenovac, pa se vrati u I društvo i tu, mislim 60. godine, kod „Sokolca“ osniva Savez Beograda. Golubovi su postali „tražena roba“ a naročito su dolazili kupci iz unutrašnjosti, te se ovaj beogradski golub širio po Srbiji. Nosili su ga i studenti iz Niša, Kragujevca, Kraljeva... Bilo je tu kod mene studenata iz Novog Sada i Subotice, te su svake godine nosili po kutiju golubova, nije moglo da se naizvodi koliko se tražilo! 

 

Tada se Slavko „Mali“ Vasiljević, a mene su zvali „Dugački“ Slavko, e da, Slavko Vasiljević je tada bio tražen jer su njegovi šarci, beloglavi mavijani leteli najbolje, kada to kažem, mislim na vis. Tada je vis kod mnogih bio problem, a Slavkovi mavijani su išli u vis ko „burgije“, međutim i oni su imali manu da se „zalude“ i padaju gde ne treba, te su mnogo falili. Na Dorćolu bilo puno dobrih golubara: Gale, Stolar, Kapetan, držali su dosta neugledne golubove, sitniji sa manjim glavama i niski na noge, ali jako lep let i krug. Nisu leteli dugo tu 4 - 5 pa i 6 sati, ali izuzetno pametni i vredni. Već tada se pojavljuju novi, mladi golubari, sa nekim svojim golubovima, te se polako  zaboravljalo na Andru, Slavka, Lazu. Ovde na brdu pored mojih golubova lete još mnoga jaka jata, a meni će se izuzetno dopasti golubovi pristiglog  „kragujevčanina“ Mileta Pelinkaša. Bili su to mahom arapi izuzetne lepote i odlični letači, ima ih još po neki kod Drage Kokotovića i Ljubiše Kreze. To su ustvari Vojčetovi golubovi, jer su on i Mile godinama bili drugovi. Gledao sam Miletovo jato od 16 komada, za utakmicu postiže prosek preko  5 sati, priznaćeš da to nije lako, a puno nas ih je gledalo, leteli su „školski“. Ma, priči nikada kraja, a ja moram kući, sledeći put, obećavam, pričaću ti isključivo o mojim golubovima".