Poreklo srpskog goluba i istorijat i razvoj srpskog golubarstva
VITA PANTIĆ – Beli sa Pašinog brda
Razgovor sa Dragišom Filipovićem 1932. godine
Nije to samo, eto tako, volim BEAZE, ima tu nešto više, možda tradicija, vaspitanje, vera i još mnogo toga. Sveti Jovan na reci Jordan, krst Isusa Hrista, iznad njih na nebu javlja se BELI golub, odnosno sam Bog otac u liku belog goluba. Na freskama srednjevekovnih manastira, taj beli golub veoma često ima "ćubicu". Otkud to, ako znamo da su freskopisci uglavnom dolazili iz Grčke? Moj odgovor je, videli su ih tu oko hrama, to su ti Arhangeli čuvani na Srpskom dvoru i po manastirima u srednjem veku. Zašto je taj golub sa freske uvek BEO?
Ja mislim... zato što:
- belo se bolje vidi i lepše izgleda na plavoj podlozi neba - dominira
- belo je sveta boja, boja mira i spokoja, svečana boja Hrišćana
- beli golubovi su tada bili retkost, te im se daje to "prvo" mesto
Po predanju: ..."beli golubovi su slati, kod pobeda u ratu, da jave "blagovesti", a crni da jave loše vesti – poraze“. Iz iskrene hrišćanske ljubavi prema golubu, narodni pevač ih zove "crni gavrani". Znači Bog uzima lik belog goluba, jer donosi blagovesti, a sam lik goluba je golub Božiji Arhangel, koji donosi vesti sa neba, vesti od samog Boga. Eto, to nam je još od Vavilona ostalo.
Voja Pavlović piše: "Zašto je na našim freskama često slikan "beli golub" sa ćubicom, a kod drugih nije, ili retko gde, ako ima, a može biti da nema, a te stare freske većinom slikali strani freskopisci, retko kada i retko gde srpski. Naj erovatnije, kako Branko Radičević veli Voji Pavloviću, da su oko crkve videli ćubaste golubove, te "Arhangele" i takve ih slikali. Te ćube su krajnje stilizovane, često samo jedno perce. Važna su krila i položaj tela, jer taj golub leti, a stoji u mesto, to je veoma teško prikazati na toj relativno maloj slici. Kako je ćuba iza glave goluba te se nebi videla, pa je na insistiranje, često slikan profil glave i ćubica.
U manastiru Gradac na Ibru gde je grobnica carice srpske Jelene, na celom zidu iznad luka dat je friz, freska ćubastih golubova. Iako su u raznim pozama i pokrettima, svi su sa ćubom, a to može, jer još uvek se lepo vidi. To je dokaz dugog postojanja ovih golubova na ovom prostoru. To je ta tradicija, koja se uvukla u ovaj narod, te ih čuva, prenosi sa kolena na koleno i zove "Arhangeli".
U Pravoslavnom hrišćanstvu, božiji Arhangeli nose poruke i pričaju Bogu sve o mrtvom caru, koji mu dolazi gore, da li je grešio ili bio dobar u veri i u životima drugih ljudi. Nismo to mi izmislili, no to je tako još od pre Hrista, pa ti vidi gde to, još tamo daleko ide i sada se čudiš što zevamo gore u nebo kada oni lete... Pa čekamo, može bit da nam donesu poruke od samog Boga! To su radili hiljade i hiljade naših predaka i pra predaka, to koliko ja znam 4 – 5 hiljada godina.
Nas sada tera da gledamo u nebo neka viša sila, ali mi to ne znamo. Stotine nas zeva u nebo i u golubove i voli golubove više od leba, a drugi mu se smeju i ne mogu to da razumeju. Ni mi samni ne znamo šta nas to tera, te moramo to da radim. Šta je to jače od nas, te mu se ne možemo odupreti... i tako hiljadama godina.
Tako je u nadahnutom tekstu pisao g. Voja Pavlović, dirnut pesmom Branka Radičevića u kojoj sa setom pozdravlja i svoje golubove, tamo daleko u rodnom kraju.
Ovaj tekst Voje Pavlovića, objavljen u novinama, mislim u "Težak"-u, a može biti i "Istok"-u, izazvao je interesovanje mnogih golubara, pa je u bašti kafane "Žagubica" vođena prava...
R A S P R A V A
G. Đoka Đorđević je po običaju kod kuće seo, te po sećanju zapisao:
Pitanje: Kada je beo golub - Bogojavljenje i Blagovest, te se i sam Bog u tom liku javio, što sada kod nas većinom držimo crni golubovi, većinom Arapi?
Odgovor1: Kako Voja piše, kada pričaju Branko, Bora, Prota i on, to bi trebalo da bude još od srednjeg veka pa ovamo, kada su nas Turci porobili. Tada je izgleda počeo odabir crnih golubova, može biti i podsvesno. Robuje se, sve je loše, sve je crno. Postoji i narodno verovanje, da kada prikazuješ zlo i crno, onda će te vrag zaobići. Zato se i govorilo sve u crnom, crno dete, crna ženo, a ja crna ne znam štaću... Kažu, kad vrag dođe i vidi crni golubovi, on pomisli da je ovaj već u nesreći te mu ne trebaju nove, pa ode da ne dangubi.
Odgovor 2: Pa crno kad se nosi tera se đavo od tebe. Može bit i da pretstavlja nesreću, tugu, žalost i tako to. E sad i onaj koji drži samo arapi, može bit da će da otera đavole od kuće, jer u toj kući već tuga, te on ide dalje traži sretni da unesreći.
Odgovor 3: Pa ne može tako da se priča, jer ima na stotine farbi kod naših golubova, te to ti je ko i sa nošnjom. Ima razne boje, e sada većinom kod nas se nosi crno i te zatvorene farbe. Ove otvorene više nosi mladež. Ne možeš baš da biraš kako ti volja, ima tu i neki red kad izađeš među svet, zna se ko šta nosi i kad se šta obuče. A i sveštena lica nose crno, te ako su oko hramova držani ovi golubi, ne bi me čudilo da su oni više voleli te crne, te se tako namnožilo.
Odgovor 4: Dobro, ali nije sve crno, imaš košulje i gaće budu u belo (dok se ne isprlja... smeh). I ovce imaš crne i bele, te se čoja pravi, a od lana i kudelje i pamuka - više se platna prave. To je tako jer su farbe skupe da se to farba, a bogati imaju pare pa kupuju i aleve i čivutne i zelene farbe.
Odgovor 5: Ma, arapi se sačuvali, jer tu farbu ptičurine ne jure. Soko više voli ove šarene i crvene, a za arapi misli da su to gavrani, pa ih se plaši. Pop Dimitrije pričao da su onda držani "trobojani" jer su to Sveti Otac, Sin i Duh. On je pričao, da je kod njih bela boja - Bog, a druge dve Sin - Isus i Sveti Duh.
Odgovor 6: Ne znam, dal' znate za onu priču gde je Srbin držao golubove do džamije, te kad sleću, padali na džamiju i poganili tamo, te mu Turci branili da drži golubove. On se doseti, pa zapati samo ovi naši arapi, te veli Turcima: "Nisu to golubovi no vrane, vidiš valjda farbu crnu..."
Odgovor 7: Sve to što vi pričate može biti, ali ja mislim da se ta crna boja namestila sama, jer se gore u veliki vis mnogo bolje vidi. Što imaš tako malo mavijani, zato jer se gore u vis i ne vide, a to je i "gacurska boja", te ih niko neće. Crn golub poslednji zađe iz vida, svi se izgube iz oka, pa tek posle i on se ne vidi. A i po zori ili predveče, kad gore tražiš goluba, prvo se ugleda arap. Zato su stari golubari rekli: "Od sad ima da se drži samo arape"… e, zato ja držim sve arapi, a i najlepši su.
Odgovor 8: Ne znam, slušam ve i mislim da ste svi umni ljudi i učeni, pa može bit' tako kako velite, a može bit i da ta "crna" najača farba kod golubova. Kako god da sparuješ, izvode se crn ili neka od tih zagasitih. Uparim arapa i beasku, ono se izvode sve arapi, retko koje belo, a ja oću baš beazi. Uparim ga sa grlanku, ono i opet arapi, kako god da oću, ono se izvodu arapi.
Odgovor 9 : Ma šta se iščudjavate, kad sve oko nas crno. Popovi nose crno, gospoda u crna odela i šiširi, đake obukli u crno, eve i auta crna, sve što valja crno, pa zato i najbolji letači crni. Ja volim i držim arapi, jer su mi najlepši. Odem kod ovih što imaju "šarce", ne znam gde da gledam, dečija radost.
Ej, bre...! Stani malo, ko te nauči takoj da pričaš, pa ima ne puno de držimo šareni golubi, jok ću da držim ti crni, pu (pljuje)! Daleko mu bilo...! I tako uz opšti smeh i odobravanje prisutnih kafedžija čika Mića Miljković prekide dalju raspravu, a odmah zatim stigoše čokanjčići lepe ladne "Čačanke".
SVESKA broj 2 - ISTORIJAT BEOGRADSKIH GOLUBOVA
(vršene neophodne izmene i delom gramatičke radi boljeg razumevanja)
Koliko je meni poznato Voja i Bora su se vrnuli u Beograd iza 1816. kad im je vraćena sva imovina što su Turci bili oduzeli 1813. To su bile kuće u Kalemegdanskoj ulici, Voje Pavlovića i u Terazijskoj mahali Bore "Rusa". Zemlju su imali na Majuru, gde je Grantovac, a tačnije poviše današnje Slavije. To su oni porodično kupovali od Turaka još tamo 1809. Vojin otac je bio Valjevac, te prešao u Šabac gde je trgovao, a odatle pređe u Beograd sa velikim blagom, te su kupovali zemlju i kuće. To je bila velika familija, ali su se slagali, te je posao cvetao, a i sa Turcima su umeli.
Bora, ko i Voja učio škole po Pešte i Beču i išo u Rusiju. Voja je radio i kod Nikole Hristića, upravnika grada Beograda - doneo fenjere za osvetljenje ulica, te tu uzo velike pare. Tu je sa njima bio i Cuka, stari imućni čovek, a držao je golubove. Posle mu sinovi uzeli prezime Cukići. Jedan je bio šef policije, te se mnogi sa zahvalnošću sećaju deda Cuke, jer je pomagao golubarima gde god je mogao. Posle se golubarstvo preselilo ovamo iza šanca u Sava malu, Terazije sve do Vračara.
Vračar je posebno bio primamljiv za golubare, jer su tu zidane kuće sa velikim dvorištima, te je tu bilo puno poznatih golubara. Tu su pravljeni veliki golubarnici, te su većinom imali po 50 pa i više golubova. Jeftina zemlja, veća dvorišta, veliki golubarnik – puno golubova, veći izbor - više dobrih letača, velika bašča – puno šljiva, puno šljiva – ima sa čim da ih gađaš, tako su se kod "Tri šešira" šalili na račun Vračaraca i Čuburaca.
Posle 1860. većina iz varoši beži ovamo i zidaju kuće, te se tako mnogo poznatih golubara doselilo ovamo. Sećam se, tad se pročuo Živan Sakadžija, što prodavao vodu. Napravio lepu kuću, tamo gde je sada Manjež i imao odlične golubove, od Resavca poreklo. Kad je za upravnika postavljen Karabiberović Živko, on izda naredbu da opštinski sanitet sve pregleda, pa i golubarnike. Gledano je da li se drže čisto i gde su i koliko od bunara i prozora kuća, sve je to bilo propisano, te su mnogi rušeni, a vlasnici kažnjavani. To je dovelo do toga, da su građeni lepi golubarnici, od fine građe ili zidani ciglom i malterisani isto ko i kuće. Počelo je sa velikim i finim tremovima, jer je bilo zabranjeno držazti ih nekontrolisano da drugima smetaju.
Tako mene tuži Kosta Josimović i narede mi da držim golubove zatvorene, a kad puštam samo u tremu i da sleću na moj krov. Bilo je onda mnogo tih povika na nas, te se i mi uljudimo i počnemo da pazimo gde bacamo kamenje i ne zviždimo kad ih krećemo. Karabiberović nas doveo u red, kaže Tucaković. Kod mene na ćošku sagrade pekaru sa furunom Tome Grubora, te ceo Beograd dolazio da kupi simit. On je peko simit i za dvor, te sam jedno vreme radio za njega i nosio korpe pune đevreka. Ideš, pa duneš u rog i dereš se, simiti, đevreci... taze – taze!... ko salepdžije. Posle on kupi celo brdo Guberevac, a ja pređem kod Joce Jurišića, gde izučim kolarski zanat. Pravili smo karuce i fijakere, te ja dobro zaradim, pa kupim 2 konja Agu i Cvetka i karuce, te sam radio na Terazije i lepo živeo.
Tada sam imao preko 50 golubova, koje na tavan štale, a koje u veliki i mnogo lep ćumez. Vidim da mi golubovi otimaju posao, te kupim još 2 fijakera i 3 konja, pa zaposlim 2 radnika, te sam bio više kod golubova. Već iduće giodine poče da se priča da mi dobro lete, te se tako uvatim sa golubarima i evo sve do danas.
NEVEZANE BELEŠKE IZ RAZGOVORA SPASE DUNĐERA
Sveska broj 2 - Prilozi za Istoriju beogradskog visokoletača - Đ. Đorđević
Pričalo se, a to je bila istina, da se Ribar penjao na vrh Barjakli džamije za goluba, te pao dole i poginuo za goluba. Ja ti to ne znam, ali mislim da mu bilo tako ime, da se zvao Ribar..., valjda mu otac bio ribar, te sinu nadene to ime, ali svi su ga znali ko Ribar.
Pa pričalo se da je on gledao nekog goluba koji predveče iz visa onako izmoren pada na džamiju. Navodno, on dođe izjutra sa kukuruzom, ali golub ni da čuje, no uzleti i u nebo gore. E, sad on legne u hlad i navodno ne ispušta ga iz vida i tako taj golub leteo 3, 4 dana, te ovaj poludi za njim i nije spavao tri noći, niti jeo. Četvrtu ili beše petu noć, on pokupi šta mu treba i krene da se pentra na džamiju. Bilo iza ponoći, te ga niko nije video, ali sigurno je stigo visoko, može bit na sami vth, te kad se bacio da uvati tog goluba, on se omakne i pogine dole na kaldrmu. I to ti mogu ispričati kako sam čuo, jer ja nisam poznavao ni Livca ni Resavca. O njima se pričalo naširoko i to ne samo golubari no ceo narod, jer su oni bili kolovođe bune protiv Turaka. Sam Resavac je Voji pričao, da je Livac prvi put ugledao golubove kada mu Karađorđe dade kuću, jer nije mogo da mu plati posao. To je bila kuća izbeglih, te on izađe na tavan i ima šta da vidi, pun tavan golubova. Koliko me sećanje služi, ta kuća je bila dole kod Save. Bila je to poveća i lepa kuća, te Livac tu napravi livnicu i sve što treba. Resavac veli da se Livac zaljubi u te golubove, te ih ranio i pojio. To su bili slobodnjaci, te tu zasigurno bilo svačeg, ali se zna da je bilo i čistih ovih naših ćubastih. Kako je pričo Resavac, narane se ti Livčevi, pa počnu da poleću, te se napravi jato od 50, može bit i više, i svi za vis. E, tu počnu da se odabirlju, ovi divlji šmugnu dol na krov, turski se isprevrću za njima, te ostanu ovi naši, letači i otidnu u nebo. Ma u to vreme ko je mislio na golubove, samo zadreti golubari i deca. Pa to je po mom bilo tamo 1809. - 1810. godine. Livac ti je bio blizu Karađorđa, a mislim da mu je Ilija Marković bio kum ili rod... Ilija je bio poznat... bio je Knez i u Sovjetu. To je po rodu Jove deda ili čiča - deda. Prvi golubovi koje je Jova držao ko mlad bili su od tih Livčevih.
Posle, tamo 1813. Livac nekako nestade, a golubove mu raznesoše prijatelji i golubarčići, te se tu umeša Resavac i preuzme to malo što pretekli. Resavac je znao golubove, te ih namnoži i sredi, pa su jedno vreme bili glavni letači i bila "potera" za njima.
Tamo negde 1820. - 1822. na mnogo mesta se pričalo da drže te Livčeve. Valjda ga više nije bilo, pa se mnogi na njega izvlačili. Pitaš ga čije držiš, a on ko iz puške ..."pa Livčevo poreklo..." Sad kad razmislim bolje, pa i delio ih jeLivac svima, ko god je bio ozbiljniji golubar i dođe te zamoli, da mu! Recimo, Perinom dedi je reko ..."idi gor na tavan, te uvati šta ti se dopadne" i ovaj otidne, te pokupi 2 - 3 pari sve lepši od lepšeg, to Perkan može da ti ispriča.
Resavac je još ko dečkić tamo kod kuće imao golubove, te je najbolje Livčeve odabirao "na nebo" kako je pričao, a ne po lepoti. Ustvari, on se zakačio sa nekim kovačem iz Sava male oko para trobojana, pa kad nije mogao da ih vrati, on počne tu priču, da su oni samo lepi, a ovi koje on uzeo dobro lete. Da, da, bilo je kod Livca, a posle i kod Resavca tih trobojci, kako su ih zvali. Mahom bela glava i špicevi, crveno ko bakar telo, a ramena i taj deo krila crni ziftani... blješte na suncu. Bilo ko i sada, što se nađe tih u tri boje u druge kombinacije, ali ovi su tada mnogo bili cenjeni. Oni se rane jedno vreme sa "konopljano seme", pa onda perje sija... ne moš da gledaš u njih.
E sad, od tamo 1830. počinje da se lepše živi, a Beograd širi, te su mnogi mladi pojurili da zapate golubove. Da bi imao svoje golubove moraš da imaš kuću ili stan, te da možeš da ih patiš u ćumezić ili na tavanče, bez toga možeš samo da ih sanjariš! Pa, dolazili ovi imućniji iz drugih varoši, oni uglavnom kupe zemlju i zidaju kuću, te nastave taj posao ili zanat sa kojim su stekli imanje. Onda, dolazila mladež na zanate i u škole, te se tako stvarali Beograđani. Bilo je i izbeglih od Grčke, Makedonije i skroz ove zemlje naše, gde još bili Turci, te se svetili na njih. Najlepše kuće pravili su ovi naši otud od preka i Budima. To su bili bogataši, mahom trgovci i školovani ljudi, te su ovde imali pune ruke posla. Bilo je među njima golubara, ali nisu imali vremena za bacanje, da jure golube ko ovo mi, te su ih držali po ćumezi ili na tavani bili su slobodni, samo ih noću zatvore, ali se to "uleži" i tu po dvorištu. Ma imali su oni sluge i služavke, pa njih zaduže da ih rane i paze.
To znam, jer su ko deca išli tamo sa puni džepovi zelenih šljiva i gađali golubovi da polete sa krova, te da ih vataju. Naročito se jurili mladunci, jer se ubune, a ne znaju kuću, te čim zamakne, a oni mu puštaju goluba da ih odvedu na njin krov. E, sad oni koji im se vrnu, nauče kuću te ih tako isteruju i budnu posle dobri letači. Ma već tada bilo golubara koji jurili i izazivali "da se teramo!". Ko izgubi predaje celo jato ili sve golubove, a bilo i u pare! Ma slično ko i danas! Pričalo se da samo u fišekdžijsku čaršiju bilo 20 golubara što držali Simino poreklo golubova. Da, tog Sime što zbog njega i njegovih golubova izgorela stara fišekdžijska mahala.
Pa ne znam šta te još zanima, eto da ti ispričam za Rajka, zvali ga "Šebek". On je, kako su pričali, doselio iz Mokrog luga, kad se varoš prenela s ove strane šanca. Živeo je poviše Varoš kapije. Pričalo se, da mu se otac zavadi sa ovi "Bugaraši" zbog zemlje, te ga oni izbodu na mrtvo, a on i braća prodaju zemlju i kuću, pa uteknu ovamo. Posle je ispalo, da su se osvetili Bugarinu i ubili mu oba sina, te mu braća uteknu preko Save, a on kupi zemlju i ozida kućerak odma poviše Varoš kapije. E, sada ti ovo ne bih ni pričao, da on nije doneo otuda i svoje golubove. Bili su to golubovi poreklom od nekog Stanislav Tanče iz Mokrog Luga. Njega je posle Amza pominjao pod nadimkom "Makre" - Bugarin... baštovan i golubar, prva generacija, te rođen ko Srbin. Amza je pričao za njega, da je radio u kudeljari ispod Avale. Donosio njin lan i konoplju, te tu trlio i prodavao. Kako je bio dečkić, zavoli konopljarske golubove, te kad najesen pođe kući, on od pazara kupi 2 para tih golubova. Kako je pored oca mnogo radio, to je golubove držao zatvorene, te se brzo namnože i on počne da ih prodaje golubarčićima iz Mokrog luga. Bili su to poreklom odlični stari beogradski letači, te se kod ovi golubarčića pokažu izvanrednim. Tako se pročuje glas o letačima tog "Makre"- baštovana i Mokrog Luga.
Sve ti ovo pročam, da vidiš kako se to sve vrti i okreće i kako su ti golubovi otišli i sada se vrnuli u Beograd. Bilo kako bilo, ali ove što doneo sa sobom Šebek bili sve darčini, a on ih zvao "darčali". Šebek je sedeo kod kuće i pravio drvene igračke i kolica za decu, te to prodavao i od toga lepo živeo. Kako je stalno bio kod kuće, to su golubovi bili pod kontrolom i brzo su se pokaza kao izvanredni letači. Lopovi nisu smeli da priđu, jer je priča o njemu i braći ledila krv u žile. Iako je bio miran i tih, zbog te priče ljudi su ga se plašili, pa su ga i batinaši ostavljali na miru. Mnogo je dece dolazilo kod njega da gledaju i isprobavaju igračke, a ovi veći su više pažnje poklanjali golubovima, te tu učili prve golubarske korake. Tako je Rajko dobar deo igračaka prodavao tu ispred kuće, a i sa golubovima mu je posao dobro išao.
Jedene godine, prijavi se on u kafani da oće "da tera za takmičenje o Spasovdanu" i golubari ga prihvate iz puke radoznalosti. Sećam se tih priča, jer je te godine njegov darčin pobedio. Jatom je bio mislim treći, četvrti, ali je njegov darčin na Spasovdan popodne sleteo kao poslednji golub! Pričalo se da je sleteo te predveče, te o zaranku, te nije, no odma iza podne, ali Rajkov darčin je odneo pobedu i pečeno nazime na ražnju sa korpom simita – to je bila nagrada najboljekm letaču! Takav golub se tada prozivao "knez" te i darčina prozvaše - Knezom, što će posle da se brani golubarima. Od tada niko ga više nije zvao Šebek, no svi Rajko! Čak i ljudi koji nisu bili golubari, kupujući igračke zvali su ga g. Rajko.
Po Amzinoj priči Rajko "Šebek" umre u svojoj kući 1870., a sve golubiove ostavi Samardžiću Amzi, koji ih je razdelio dečacima od Terazija pa sve do Bare. Dečaci su se otimali o Rajkove golubove, jer su bili i lepi i odlični letači. Bog sveti zna u koliko je sve kaveza ušla ta krv tih darčina od "Kneza" i njegovih. No, eto mi smo zapamtili, de su se beogradski letači od Avale preko Mokrog Luga, vrnuli u njihov Beograd.