Srpski visokoletač

MILJKOVIĆ PETAR "ZRKA"

 

Vitalan deda, nema šta. Godine mu ne smetaju da peške dođe iz Mokrog Luga na Pašino brdo. Druži se sa mladima, tera šegu i za ženam se okreće. U kafani vodi glavnu reč, iako samo kabezu pije. Seća se mladosti i golubara, svaki detalj pamti, ko da se juče zbilo. Vole ga vršnjaci, ali i ovi mlađi, što unuci mogu da mu budu. Veliki je protivnik "unošenja" golubova, njegova deviza je pariti u srodstvu i tako stalno, idi dalje i još dalje, sve dok ne dobiješ ono što tražiš. Tuđeg goluba, ako uhvatiš imaš da vratiš gazdi i sa njim da popričaš, da se sprijateljite. Poštenje, golubarsko poštenje, je najvažnija stvar, samo tako može da napreduješ. U golubarstvu nema šta da se krije, druženje i razmena mišljenja, ali pošteno i iskreno, ukratko to je čika Pera Zrka. Dok sam stanovao na Pašinom brdu bili smo komšije, te smo danima preturali po tim starim golubarima. Čika Pera se rado sećao "onih" vremena i sa nostalgijom pričao o svom čiči Mići, Milanu Tišleru, Miti Užaru i drugima, koje je još kao mladić zatekao pored golubova. Prilikom proslave 25. godišnjice I Beogradskog udruženja odgajivača golubova, pomogao mi je da sastavim pozdravni referat, kao predsednik udruženja. Iz tog referata, citiraću ono što mi je čika Pera dao, kao verodostojan materijal.

 

"Mi ne možemo, poput nekih vojvođanskih teoretičara reći, naš je golub turski, orijentalni, mađarski ili slično. Pisanih dokumenata nema, zna se samo to, da je Beograd oduvek imao golubove i to pre Turaka i posle njih. Na starim gravirama, rimskim mermernim pločama, freskama i u narodnim pesmama, pojavljuje se ovaj golub mnogo pre Turaka. Turci su donosili orijentalne rase golubova i to se zadržalo u Bosni i Makedoniji, ali ne kod nas, jer ih je naš golub izgnao svojom lepotom i svojim letom. Pa ako znamo, da danas u svetu ima, veoma malo pravih visokoletača, da su izložbeni kavezi uništili mnoge visokoletače, onda moramo biti svesni činjenice, da je biser visokoletačkog sporta u našim rukama, ovaj naš Beogradski visokoletač. Čovek, koji je može se slobodno reći prvi zagolicao srca golubara terajući jata izvrsnih letača, bio je Milan Tišler. Izgleda da je on umeo da "oseti" i odabere, onog pravog visokoletača i da ga ustupi drugom ne čuvajući ga ljubomorno, samo za sebe.

 

Tako već 1910. u Beogradu svaki ozbiljnij golubar ima Tišlerove golubove kao osnov zapata. I pored toga što je bio najbolji, ne možemo, a da ne spomenemo odmah uz njega i Čika Mitu Užara, Žarka Cincarina, Žiku Kapunca, Bandistu, Mijajla Stankovića pukovnika, Đorđa Đorđevića kasacionog sudiju, Miću kafedžiju i mnoge druge njihove savremenike. U slobodnoj Srbiji, golubarstvo je brzo uzimalo maha, a dobar letač se plaćao zlatom. Tako jedna grupa, nešto mlađih odgajivača, naglo prodire u prvi plan i pokušava da selekcijom očuva ili nadmaši Tišlerovu krv, a to su: Kićevac, Mile Lomić, Nikola pisar, Grade pisar, Muta... Za njima stižu još mlađi, ali poletniji: Laza Dimitrijević, Stanko Šnajder, braća Jaćimovići, braća Bihel, Slavko Vasiljević, Iva Agent, Kosta Maćeša, Jaša Ponkajs i drugi. Prvo udruživanje golubara potiče još iz 1910. Iz tog perioda sećamo se starih majstora golubarskog sporta: Karla Šmita, Karla Pošpihela, Milana Tišlera, Đenerala Jankovića, Kolakovića trgovca, Mirka Nemeca, Barjaktarevića, Marković Jovana, Miće Miljkovića, Kapunca itd.

 

Zahvaljujući upravniku grada g. Tucakoviću, okupili su se ti stari golubari i osnovali udruženje, koje će doneti pravilnike, takmičarske zapisnike i sve ono što i mi danas koristimo u svom radu. Posle I Svetskog rata, najviše zasluga za brzu obnovu visokoletačkog fonda ima Milan Tišler sa svojim jatom vrsnih starih visokoletača. Već 1924. osnava se I Beogradsko udruženje golubara, 1926. II Srpsko udruženje golubara, a 1928. III Golubarsko udruženje Golub, Beograd... Za vreme II Svetskog rata, okupator je branio držanje golubava, a mnogi su golubari otišli u šumu tako da su se retko mogla videti dobra jata letača. U tom periodu najbolje lete golubovi kod Mike Misirca, Andre Bihela i Đura Martinovića (Acin i Vojčetov otac). Tu se okupljaju golubari i kradom uživaju u letu jata... Posle rata beogradski golubari i mnoge pridošlice iz unutrašnjosti, ugovaraju sastanke po kafanama "Šilja", "Ljupče" , "Labud" , "Dača" , "Neimar" , "Srbija" i "Šumatovac". Tu stari poznati golubari pokreću ideju osnivanja golubarskog društva, te Joca Naumović, Laza Dimitrijević, Slavko Vasiljević, Pera Miljkovič, Mihajlo Todorović i drugi podnose zahtev nadležnom organu. Bilo je to 1949. kada se na svakog sumnjalo, te su podnosioci zahteva jedva živu glavu izvukli. Posle niza saslušanja, zbog tajnog organizovanja izvukao lh je kapetan UDB-e, poznati čačanski golubar Prle. Zahvaljujući Prletu, Prvoslavu Zlatiću i Danetu, Pantić Slobodanu, tada proverenim ljudima, tek 1950. održana je Osnivačka Skupština I Beogradskog udruženja golubara u sali Doma kulture Božidar Adžija. Društvo je registrovano kod nadležnog organa državne bezbednosti tek 12.06.1951. a potpisnici zahteva za registraciju (molbe) bili su: Pantić Slobodan, Prvoslav Zlatić, Jablan Slobodan, Cvetković Radovan, Babić Buda, Petrovič Rale, Ostojić Andra, Miljković Petar, Matijas Juhas i Žarko Živković.

 

Kako se golubarstvo naglo razvijalo iz ovog društva će iznići nova društva i to, 1953. Zdenko Voslar i Bata Aleksandrović osnivaju II Beogradsko udruženje golubara, 1954. Gale Petković osniva III Beogradsko udruženje golubara1955. Draga Živadinović i Raca Živadinović, osnivaju IV, 1956. Bačvanin osniva V Zemunsko udruženje golubara, 1957. Boško Marković "Zub" i Joca Naumović, osnivaju VI Zemunsko udruženje golubara, 1958. Aca Hristić, Riđa, Miga i Peja osnivaju VII Obrenovačko golubarsko udruženje, 1959. Čaruga i Miša Vodnik, osnivaju VIII Beogradsko udruženje golubara, 1960. Zlatko "Lala" osniva IX Beogradsko udruženje golubara. Godine 1960. u kafani "Srbija" začinje se ideja osnivanja Saveza odgajivača golubova grada Beograda, što preduzimljivi Sreten Karalić ubrzo i realizuje. Zahvaljujući njemu, pre svih ubrzo će se formirati i Savez Odgajivača golubova Srbije.... Par godina po osnivanju Saveza odgajivača golubova Srbije, ime Beogradskog visoko letača je promenjeno u Srpski visokoletač. U zadnjih 25 godina golubarstvo se razvilo do neslućenih granica. Naš golub je standardizovan i međunarodno priznat kao rasa. Letni učinci su udvostručeni, uzgoj je modernizovan, a broj odgajivača višestruko uvećan.

 

Sve ove podatke čika Pera je nosio u sebi što ukazuje na izuzetno konstruktivno rezonovanje jednog starog golubara. On je poznavao prošlost, iz priča starih odgajivača saznao je mnogo toga o "onim" vremenima i tim starim golubovima, ali kao aktivni učesnik i savremenik dosta je uticao na prave vrednosti u ovom sportu. Aktivno je učestvovao u radu mnogih stručnih i Istorijskih komisija. Pomogao kod donošenja standarda i prvih poratnih pravilnika, usmeravao i savetovao mlade u smeru korektnog i fer golubarenja. Iskreno se radovao svakom novom rekordnom letu nekog takmičarskog jata. Prihvatao je sve novo u golubarstvu i sam ga proveravao, tek potom bi izneo svoj kritički sud. Divio se i sa poštovanjem pričao o mladim uspešnim takmičarima. Sa puno ljubavi i poštovanja pričao nam je o starim golubarima i njihovim golubovima. Jednom isprovociran, rekao je: "Vi mislite da golubarstvo počinje sa vama. Grešite, i onda su leteli golubovi ništa slabije no danas. I onda je bilo pojedinih, koji su znali uveče da siđu. Samo, onda nije bilo "granula" i 11 vrsta hrane kao danas, hranili smo ih hlebom i projom, a za praznik dobiju žita i kukuruza. Bili su pušteni po dvorištu ceo dan, izvodili mlade i leteli. Nisu im čupana krila, pa kad udare vrućine da "crep na krovu igra", a oni jadni u mitarenju moraju da lete. Svega toga danas nema, vi danas stvarno sve pružate golubu, pa punim pravom od njega maksimum tražite. Nekada, kako su pričali ti stari golubari, golub je bio ukras dvorišta, pa su držani lepi golubovi. Dužina leta je bila u drugom planu, važno je bilo da bude markantan i lep, da lepo "baca" krila i leti mirno i kružno i visoko".

 

"Najveći problem je bio veliki vis i svi su se uglavnom takmičili čiji će golubovi otići brže i višlje. Dužina leta je sledeća faza, tek kad se savladaju prethodne, a ko što su mi pričali tada su one bile još uvek problem kod mnogih. Sigurno, da su znali da treba da odvoje letače i drže ih u manjim kavezima, gde ne mogu da se pare, da su im čupali krila i pripremali ih ko ovo vi sada, da bi i oni drugu priču pričali. Ovako u vreme mitarenja, najbolji letači su ih izdavali, jer im krila nisu bila cela. Danas se golubovi drže masovnije i u većem broju, pa je i selekcija jača. Nekada su golubari držali 20 - 30 golubova ukupno, pa je uklanjanje cele jedne neuspešne linije bilo nemoguće. Danas je drugo vreme, ljudi lete na mesec, a onda su se plašili voza, pa dalje tamo prvog topa i prve puške. Ja mislim, da će golubarstvo iz Beograda, da se vremenom preseli u unutrašnjost po manjim mestima. Eto ovi soliteri, sve te zgradurine, nisu podesne za držanje golubova, pa se mladi ne interesuju za golubove. Mi danas nemamo podmladak, decu više zanimaju kompjuteri, motori, savremena zabava. Tamo gde bude kuća sa baštama, biće i golubova, a Beograd će vremenom opusteti. U njemu nema više ni vrabaca, a i vrane se sve manje snalaze, doći će vreme da ćeš samo gacure viđati po ulici..."

 

Drugom prilikom, pričao nam je o Đoki Đorđeviću, gospodinu golubaru i kasacionom sudiji Beogradskog suda. "Đjoka je u golubarstvu za mene bio "skupljač perja". Kod njega je bilo svega i svačega, ko u nekoj eksperimentalnoj stanici. Uživao je da donese vrhunskog goluba, zatvori ga i ukršta. Imao je te njegove galebiće, pa santinete, blondinete, lepezane, pismonoše... bog te pita koje sve rase. Uvek je to "melezio" sa ovima našima, da im nešto poboljša. Ja sam ga iako puno mlađi, grdio. Šta će vam to, pa imate zlatne golubove, a vi unosite taj šljam. Već ste stari, a hoćete nešto da stvarate, kasno je to za vas. Nije me zbog toga voleo, pa me čika Mića retko kod njega vodio. Sa druge strane, ko učenog čoveka, mnogo sam ga voleo i cenio. Cenili su ga svi, jer je pisao po novinama o ovim našim golubovima. Kada izađe članak, to se među golubare pročuje, pa svi kupe novine i čitaju to u kući i na poslu... drugima, da se vidi da je golubarstvo ozbiljna stvar. Mnogi su imali sve njegove članke, a počeo je da piše još kad su valjda prve naše novine štampane. Sećam se, kako su se golubari čudili, kako je to on uspeo, da naučno i istorijski dokaže, da je naš golub jedna od tri najstarije rase na svetu".

 

Svi ti njegovi radovi su mnogo doprineli da se na golubare i ove naše golubove gleda mnogo bolje. Mnogi su tada branili držanje golubova, jer se tako stvaraju neradnici i mangupi. Bilo je, čisto sramota biti golubar, pa kad Đoka nešto lepo napiše, a mi te novine podnosimo "pod nos" ovima što nas ne vole. On je tamo u mladosti poznavao mnoge strane diplomate i naučnike, pa je pored njih mnogo naučio. Znao je 7, 8 jezika, a i putovao je dosta po svetu. Bio je član međunarodne golubarske organizacije (zajednice), pa je išao na mnoge svetske izložbe i kongrese. Danas to nije tako važno, ali onda pre 100 godina, to je bilo nepojmljivo za ondašnje golubare, koji iz dvorišta nisu izlazili.

 

"Još onda je pisao i govorio, da mi ne treba da se stidimo zbog zaostalosti, jer ni u čemu nezaostajemo za Evropom. Samo vremna nam treba da ih stignemo, a u mnogo čemu i prestignemo. Tako je govorio, da je naš golub otkriće za evropske golubare, pa je mnoge golubove slao prijateljima širom Evrope. Nemaju oni ništa bolje golubove od nas. Naš golub je lepši od svakog evropskog, a njegov let je za njih nepojmljiv. Njini golubovi lete ružno ko ovi naši divlji, ne vidi se rasa u njima. Kad bi oni videli naše jato, kako fino kružno ide u vis i odozgo opet fino kružno silazi, sigurno bi se oduševili. Doći će vreme, kada ćemo naše letače gledati po Evropskim gradovima". Mene je čudila, da ne kažem zbunjivala, njegova tvrdnja da su ovi naši golubovi ovde pre nas. Kako naši, a tu pre nas. Posle sam saznao da smo mi ko narod velika mešavina. Ti stari naši Iliri su tu bili od davnina, pa su došli Rimljani, pa Grci, pa Sloveni, pa Turci, sve se to izmešalo, tako da sada mi Srbi, jesmo Srbi, ali u nama ima od svega po malo, pa nismo žuti ko Rusi i Švabe, ni crni ko Turci i Grci, no ima nas i jednih i drugih. A prve ove ćubaste letače su imali još ti Iliri, zato tamo po svetu, ovog našeg goluba zovu Ilirski golub. Zrka je posebno voleo da priča o svojim golubovima, tu se izgubi pa mu i rečnik postane opor - da ne kažem uličarski.

 

Obično bi počinjao: "E moj bleso, pa šta ti misliš, da sam ja sve ove godine njih ranio da mi leže u tavanu. Pa nema u Beogradu većeg terača od mene. Pitaj Miku, Daneta, Lašu, Budu, ja sam ih jurio svaki dan, a nekada i dva puta na dan... Tada bi se nasmejao, kako bi toj rečenici dao šaljiv, samokritičan ton. - Stvarno, ja sam bio terač i imao sam letače, kakve je malo ko imao, ali gde ćeš ti sada da ja u ovim godinama spremam golubove i da se takmičim. Evo, uzmite moje mlade i terajte, siguran sam da nisu ništa slabiji od vaših. Uostalom, eto kod Martina je moja boskica od boza "ćuokolade" letela po 5 sati, jel to malo da pile toliko leti. Šta vi hoćete, ako ti pile leti 4 - 5 sati, ono će sigurno ko mator golub da duplira let. E, da je u mojoj mladosti nekom mlado tako letelo po Beogradu bi se pričalo. Ti moji golubovi su evo već 60 godina kod mene. To su stari naši golubovi, koje sam ja dobio od čika Miće Miljkovića, poznatog beogradskog kafedžije, a on ih je dobijao od najboljih golubara Beogradskih. Pa ima tu krv Karla Šmita, Karla Pošpihla, Kolakovića i drugih poznatih golubara. To je još kod Miće izmešano, a ja sam uzimao i ko dečko jurio, nisam brenovao. Ono što ide u vis i leti, ostavim za priplod. Posle onog rata ubacio sam jednog tuđeg goluba, da osvežim krv i umalo da nastradam zbog toga. Bio je to "Zelenko" jedan od najboljih letača braće Jaćimovića. Uhvatim ga ja, pao na ogradu dole u potoku. Crko od umora, pa gleda sa ograde u vodu, te ja pritrčim i uvatim ga, pa kući na tavan. Dojavi neko Jovi Jaćimoviću da je Zelenko kod mene, te evo ga on. Oće na tavan, a ja ne dam, jer je trebalo kroz kuću da se prođe. Izleti majka mi, pa metlom na njega, te on ode. Sutradan, evo Branka Jaćimovića sa tri žandara. Taman ja stigo sa posla, a oni na kapiju, pa pravo na tavan, a na tavanu, nema ništa. Ja odneo Zelenka dole u Centralu gde sam zanat učio i zatvorio ga u kasetu. Da vas ne zamaram, mesecima sam ga tamo krio, dok stvar nije legla te ga vratim i tako počnem sa ukrštanjem. Bio je to odličan golub letač, a lep da ne može lepši biti. Preko njega sam opet vratio kalup golubovima, jer sam posle rata morao jednu lepezanku da ubacim u priplod, pa se preko nje dosta izgubio kalup. Smejete mi se za lepezanku. Pa onda nije bilo golubova, te ja da mi jedan mužjak ne leži besparan nabavim lepezanku. Posle, kad su izveli mlade, ti melezi su bolje leteli no ovi čisti. Kad vam kažem, to su ljudi dolazili da gledaju kako fino lete. Naravno, vremenom sam to iščistio. Tu mi je taj Jaćimovića Zelenko, mnogo pomogo. Tada su Jaćimovići bili gore u Niškoj ulici i imali su vrhunske letače. Možda su to bili Užareva loza, posle su im to pokrali, pa su celo jedno leglo Tišlerovih otkupili. Pred ovaj, II Svet. rat, ubacio sam jednu naudicu. Jedan moj prijatelj sa Liona, "Tašner" imao je odlične golubove. Ne znaš da li su lepši ili bolji letači. Mnogo dobri golubovi, te meni zapadne za oko naudica i uzmem mu je. Ja sam mu radio klešta za nitovanje, te se tako pogodimo oko naudice. Ona je unela dosta živosti u moje golubove, te sam dobio sigurne "vislije" i dobru dužinu.

 

Tada sam davao golubove nekom Živanu, gore kod "Domaćinaca" sve ti plamenasti tekiri i leteli su mu odlično. Dokaz da su to onda bili jedni od najboljih letača na Pašinom brdu je i činjenica da je Mika "Misirac" pored Bihelovih golubova uzimao i te Živanove, kad je bio na vrhuncu slave po letačima.Mika je i od mene uzeo par tih tekira, te uz Andrin par mavijana i arapku imao najbolje letače u Beogradu sve od 1940 - 1950. I drugima sam davao golubove, jer ja nisam prodavao golubove. Voleo sam da što više golubara ima moje golubove, naročito ovi mlađi. Golubovi Živana Stankovića su imali onda letove i po 8 - 9 sati. Pred sam rat, popadaju ovi naši golubovi već oko 10 sati, a Živanovi ostanu i pogube se pa silaze po najvećoj vrućini, tamo oko 2, 3, 4  po podne! Živan je posle odveden u zarobljeništvo odakle se nije vratio, a njegovi golubovi su ostali u sećanju, uvek kada se setim tih dana i Živana izmeša mi se radost i tuga, mnogo sam ga voleo... Mika "Misirac" je uzeo jedan ili dva para, ja jedan par, a ostalo su uzeli ovi njegovi rođaci i komšije, uglavnom mlađi golubari.

 

Jaćimovići su još pre I Svetskog rata imali dobre golubove. Tada je Jova Jaćimović imao Tišlerove golubove i to kaplanaste bozove, darčine belorepe i šarce. Posle su uzimali i Užareve i to arape i krzale, tako da su dosta sredili i ujednačili golubove. Imali su izuzetno lepe i vredne golubove, naročito kada je Branko uzeo sve u svoje ruke. I Stanko Savković "Šnajder" je imao sličnu mešavrnu, te su njegovi golubovi ličili na Jaćimovićeve, a nisu bili njini. Andra Bihel je imao te njine arape, bozove i tekire. Imao je i po nekog mavijana, naudijana i bakarliju, ali glavninu su činili arapi, bozovi i tekiri. On je bio matica oko koje se okupljao čitav roj mahom mladih golubara. Jednom me sretne Andra, pa pita - Gde ćeš Pero? - Idem kući, kažem mu ja. "Ajde kod mene, evo podne sad mi silaze golubovi, da gledaš. Ajde, pođem ja. Još sa kapije, on viče: - Ružo, kad su sišli?" , a ona će: "Evo, samo što sleteše, a ja vidim golubovi po krovu i dvorištu guču, odmorni. Broji on i kaže mi još 4 komada fale, još lete, sedi Pero i traži ih. Sednem ja i tražim po nebu, a mislim se, šta tražim. Možda mu bili pali, odmorili pa se "nagazili" i opet poleteli". Posle nađemo u visu ta 4 komada i siđoše oko tri sata popodne umorni. Andra se razgalamio: "Jel ti kažem Pero da još lete. Eto leteli su po 9 sati, jesi li se uverio". " Jesam", kažem ja da mu ne protivurečim, a ustvari nisam se uverio, jer sam ih pratio samo od podne, bog te pita kad su poleteli. Posle ti njegovi puleni pričaju po gradu, leteli Andri golubovi 9 sati, pitajte Peru "Zrku" on gledao. On je u dvorištu imao dugačak sto i klupe, pa tu poseda "bulumenta" jedu, piju i hvale mu golubove. Ruža prinosi jelo i piće, a Andra viče: "Jesu li preleteli podne Ružo... Jesu... jesu! viče ona i namiguje. Imao je letače, neću da grešim dušu, što niko nije imao, ali mnogo se hvalisao, ko da mi drugi nemamo golubove nego kokoške. Tu su ti bili: Raja Tešić gazda, Mika "Misirac" gazda, Joca Dilinger (Naumović), Drainac pesnik, Bora "Doktor", Iva Agent, Zvonko, Gosić, uvek puno dvorište. I oko njega su mahom držali te golubove: Micko, Mika, Andra Ostojić, Bane, Rale, Bora i Hugo, Laša, Bora Targa, Zvonko Ladovac, Ponkagsi, Slavoljub Miladinović, Gale, Joca Arandjelović, Tonika, Bata Radosavljević i drugi , ko će sad da ih se seti. Imalui su Biheli veliki klan, ko u Čikagu"!

 

Mnogi od njih su posle napusti Andru i osamostalili se, napravili neke svoje golubove i to je pozitivno. Ja sam uvek bio po strani, gledao svoja posla i svoje golubove, tako da nisam štrčao no bio po sredini, prosek, ali svoj čovek. Meni su se najviše sviđali Mikini golubovi u vreme ovog rata. Bili su to letači, kakvih i danas malo ima. Leteli su ko drogirani, prosto neće da slete. Slavoljub Miladinović je kupio par mladih, crni mavjančići od Andrinog para (mavijan i arapka) i od tih Mikinih napravio odlične golubove. Mnogi su golubari "progledali" kad su uneli po nekog Mikinog goluba.Tako je Mita "Babica" od Mikinih, Andrimh i nešto Slavoljubovih, napravilo posle rata odlične golubove, cela Karaburma i Višnjica imali su te Mitine golubove. Pre rata lepo se živelo, družili smo se po kafanama, kod Andre, išli u lov i na pecanje, jurili golubove, bili smo sretni. Eto sećam se jednom, pođemo u lov nas 20 - 30 golubara. Andra ko obično kolo vodi, a mi oko njega. On je uvek voleo da pecka Lazu i Slavka. Posebno Lazu, jer je Slavko bio prznica, pa nije smeo. Laza onako omanji i debeljuškast usput zaostaje, pa mu neko od ovih Andrinih ponese torbu i pušku, da ga olakša. Usput mu preture po torbi i nađu lep komad slanine, te ga daju Andri. Kad smo sigli do Mokroluškog izvorka, nešto od umora, a više od rakije, posedamo da doručkujemo. Svi povade iz torbi doručak, a Andra onu Lazinu slaninu i secka je na komadiće, pa deli društvu. Vidi Laza da mu nema slanine, pa će: - Andro, daj mi bogati malo te slanine, izgleda da mi žena nije spakovala ono moje parče, što se sa njim mažem oko mošnica kad se potkinem, a sad me dole nešto peče... Kad ovi to čuju, svi poskaču i u trk na potok ne bi li povratili Lazinu slaninu. Čuješ samo kako rigaju oko potoka. Za to vreme Laza polako otvori Andrin ranac i otud izvadi pečenicu i flašu vina, što mu Ruža spakovala, te se sam posluži. Kad se vrati Andra ima šta da vidi, ostao komadić pečenice i dva prsta vina. - Au Lazo, majku ti blesavu, nikad više neću slaninu u usta da metnem! Svi smo se smejali i šalili na račun Lazine slanine, te se predveče vratismo iz lova samo sa 2 - 3 zeca, te od kermesa ne beše vajde. Takvih i sličnih dogodovština i šala ima na pretek. Andra je voleo da zavitlava i i smeva, ali je i prihvatao šale na svoj račun, nije se ljutio. Nasuprot njemu i njegovim golubovima bili su Tišlerovi puleni... Slavko, Laza, Joca... oni nisu priznavali Andru, no Milana... koji je već bio star i bez golubova. Kako je Milan "padao" u golubarstvu, tako se Andra dizao i zamenio ga. Odlazio je jedan stari as, a dolazio je novi, mladi.

 

Odlazio je jedan tip našeg goluba, a rađao se novi, moderniji tip. Andrmi golubovi su bili nešto sitniji, ali "namešteniji" i mnogo su bolje silazili iz visa. On nije pario u srodstvu, te su mu golubovi bili neujednačeni, ali vitalni, zdravi i snažni, pa su se uspešno suprostavljali vazdušmm strujama i odlično silazili. Andrini su tako izletali ta velika vremena, dok su ovi Milanovi većinom falili. To je normalno, jer su Laza i Slavko, godinama parili u srodstvu samo te Milanove. Laza je povremeno "ubacivao" po nešto od Vite "Belog" i tu je dobijao odlične letače i silazaće, te je Andri zadavao muke. I Stanko "Šnajder" je ukrštao Užareve i Milanove, pa je imao par krzala, pamet da ti stane.

Gore na Neimaru u La Marmovoj ulici imao je golubove neki Martinović, to je Vojčetov otac, mnogo dobri i lepi arapi i bozovi. Andra je sa njim bio u dobrim odnosima, pa je povremeno znao da traži po nekog arapa, hvalio se da mu odlično lete. Posle je te golubove preuzeo sin mu Aca Martinović, koji je za vreme rata u diverziji na Centralu poginuo, te je mlađi brat Vojče preuzeo te golubove. Posle rata golubarstvo tavori, a mnoga jata ne mogu ni propisan vis da uhvate. Takmičenja su burna i često svađe prerastu u tuče! Tada na scenu stupa Raja "Belac", lete mu golubovi bez primedbi, školski, a imaju i dužinu, te sevaju rezultati od 7 - 8 sati prosek leta jata!

 

Kada gledam ove tvoje arape, ko da sada vidim Andrine golubove. Eto, sve su to isti, ti stari golubovi, sve se to vrti u krug. Sećam se Andrinih arapki,  jednu je zvao "Zevalica" , drugu "Jedrlica", treću "Jarebica", četvrtu "Vidra", a sa lakoćom su letele po 8, 9 sati, pa i više. Imao je letače, pamet da ti stane. Jedno vreme je odskakao za dva koplja svima. Mislim, da danas nisu ništa bolji golubovi no onda, samo što vi danas mnogo više znate. Umete da ih pripremite, a i rana je mnogo bolja, vidi koliko raznih semena ima u tom džaku. Mi smo davali malo kukuruza, očinku i leba i to ko ima. Od lekova bilo zejtin, biber, so, kafa..."