Srpski visokoletač

BILO JE I OVIH PRIČA... U LJUTNJI

Zapis Đ. Đordjevića 1928.

 

 Ja ću tebi nešto da kažem, ovi fale te Demirove arape i tekire, posebito te arape što ih Grade iz naizvodio i isprodavo, a ja ih znam, jel sam to držao. To ne valja ništa! Niko ne kaže kako se uče, od 10 naučiš jednog, a 9 otidnu i drugi ih povataju, jel to u redu? Grada veli, al' taj jedan kad se nauči ne moš ga izgubiš i teraš ga 10 godina i leti i tu!

 

A šta je sa oni 9 što utekoše u učenje? Meni dva pileta od ti Demiri 8 dana čuče na visoku zgradu. Poleću, de ne otidnu i opet se vrnu, a ne ume da se sleti kod mene, tu dve kuće, vidi i čuje svoje golubove. Jok, deveti dan ih nema, otišli bog te pita gde. To nije samo kod mene, tako je kod svih samo što ćute da ne oterju mušterije. Prodam ceo taj par Sveti i kod njega isto, sve mu ode, ne znam jel' naučio dva, a on veli „...ja sam kriv...“ Pitaj Milana, što ih nema više. Evo od njegovi Barkovi linije, svi se sami nauče. Otidnu, al' se sami vrnu treći, četvrti dan! Ma na zatvoren ćumez, bez golubi, oni se vrnu. Dođem kući, a ono čuči na ćumez, pa kako da ga ne voliš i ceniš. Dobar golub je onaj što se dobro uči, dobro leti i dobro sleće i vraća se kući, mora sve to da ume, pa da kažem dobar golub!

 

Kod Bunjuševca, Kostinog oca, bio čist Jove demir. Od pileta mu ga dao, leteo stvarno dobro, ma najbolje, i tero ga godinama, ali ama da je jedno pile imao od njega da potera, sve mu uteklo dok ih učio kući. Idemo dalje, tu se priča, te leteli ovi ovoliko, oni onoliko, pa se pominju 8, 9 sati da leteo neki, a ćuti se da njih 100 leteli iznad krova i vodaju se nisko od kuće do kuće. Ni da liznu za vis, a popadaju jedan po jedan za sat svi dole, to ćute! Čim udare velike vrućine, ono otidnu za vis, može bit na 2 - 3 mesta, a svi ostali tu u srednji vis, pa se vuku ko creva. Evo i na 3 sata svi dole. Jel' to te priče 7, 8, 9 sati mi leteo, il' se negde izležavo! Pušti te lagarije, mož' bit da lete stvarno dobro kod njih 3, 4,  a ostalo vašar. Od kad znam za sebe slušam te priče demir ovo demir ono, a kad padnu opklade teraju se krzal, čapar, kaplan, sve samo ne ti vajni demiri!

 

 

PRIČA SA ČUKUR ČESME

Prepis zapisa iz1907. godine

 

Keserovići braća Ilija, Spasoje, Pavle i Vlađa su imali golubove u moj stari kraj ispod Čukur česme do Bitpazarske ulice. Bilo 4 omanje kuće i 4 dvorišta i 4 golubarnika od pruća ulepljenog blatom. Svaki je imao svoje golubove. Nisu bili rođena braća, no po stričevima, ali su se držali i branili baš ko da su rođena. Kada su golubovi u pitanju, vatali su se među sobom, te su često znali i da se pobiju. Često sam išao tamo da kroz plot gledam golubove, a bilo je puno lepih golubova. Bio sam mlad oko 15, 16 godina, te sam ludovao za golubovima. Po dvorištu ugažena trava te se teško vide golubovi koji tu nešto traže, sve dok ne polete na čistinu ili krov. Bili su poznati da im golubovi dobro lete, ali i da često i lako skinu tuđe, te ne vraćaju. Zato je kod njih često bilo svađe i gužve. Mnogi bi došli, ko da gledaju golubove, a ustvari gledali su da nema nešto njino uvaćeno. Ovi su opet gledali da im nešto prodaju, te je tu bila prava golubarska učionica u onom lošem smislu.

 

Zbog tog vatanja, golubi im nisu bili sređeni, no sve boje i sve vrste, ali su većinom dobro leteli, jer su ovi bili džambasi. Voleli su da se klade i teraju, a malo ko bi naseo, te su se između sebe takmičili i kladili. Te opklade su redovno završavale svađom i tučom, a onda bolje beži iz dvorišta. Bilo je da jači brat pođe onom drugom u ćumez i ubije 3, 4 najbolja goluba, ali i ovaj slabiji ne miruje nego mu to vrati, te krene tuča motkama, a žene istrče i nastane opšta vriska. Sutradan ko da ništa nije bilo, ližu rane i zevaju u nebo, ne bi li  vatanjem nadoknadili gubitke.

 

Bili su vajni dunđeri, ali nisu voleli da rade, te kada im neko dođe, a oni odvrnu cenu i oterju ga. Živeli su od trgovine i prevara, po onom „kupi jeftino – prodaj skupo“! Bili su za primer kako ne treba držati golubove pa ih zato i pominjem. Posebno su pljačkali decu i mladež, jer su im prodavali sve najgore, a pričali im da su to najbolji njini letači, što bi ovi ispočetka i verovali. Ostali su  zapamćeni da su ljudi oko njih zamrzli sve golubare i deci branili da čuvaju golubove da ne budu ko braća Keserovići. Ali bilo je kod nih i pojedinih letača kakve si teško mogao naći, pa su tu dolazili i ozbiljni ljudi i poznati golubari. Počeli bi izokola, te liči na moje, te imao sam istog takvog, zakleo bih se da je od mog i sve tako u nadi da će oboriti cenu ili ga mož bit i džaba izvući. No oni nisu dobro znali Keseroviće, jer su te priče kod njih budile želju za iživljavanje, pa bi počeli sa basnoslovnim cenama i naravno izvukli svaki dinar mušteriji.

 

Po jednom golubu su posebno ostali upamćeni. Bilo je to one godine kada ubiše Knez Mihajla u Košutnjaku. Taj njhov tekir „Zekan“ što ga zvali, leteo od izjutra barabar u jato najačih golubara Bore Rusa, čika Voje Pavlovića, Spase dunđera, Gorče i ovi tu oko njih, pa do ćumurane. Uvati se izjutra veliko jato, te se vode po celoj varoši sve dok ne ispadnu ovi rđavi, te ostanu najbolji. E, kad se ti dovate u malo jato, odu u vis i izgube se iz oka. Tada ima samo da sediš i gledaš, milina jedna.

 

Bilo je to na Petrovdanski vašar i mi gore sa brda gledamo golubove, pa pomalo i devojčiće, a neki se i u kolo uvate, mada mnogi nisu hteli iz žalosti. Tog dana, svi golubovi popadaju, a njin Zeka se vrati u vis i još sat izleti sam, te sleti ko poslednji. Mnogo njih bilo na vašaru i videli ga kako leti, te nastane potera za Zekanom. Nudili su im basnoslovne količine para, robe i čega sve, ne. Sa druge strane, među gospodom kolahu priče da je to od Vojinog „Riđana“, te od Resavčevih starih, pa Pelivanovih, Mirka Božića, pa Pere pekara, Sime, Laze i tako redom, a bio je uvaćen. Te godine Mirku opasno letelo jato, te „čampe“ njegove i mislim bio je opet prvi. I Spasi Samardžiću, tada leteli odlično, pa Žive malog, bilo onda manje golubara, te se znali odabrani. I tako, među te odabrane i najbolje umeša se jedan golub braće Keserovića, ali svi su znali da to nije njin golub, te su zato tražili iz kojeg je kaveza ko mlado utekao.

 

Tekir Zekan je nekako tiho nestao. Keserovići su ćutali, pa su kolale priče, e prodali ga za velike pare, te dali ga za puna kola platna, pa uvatio ga soko, ukrao ga neko, a mož' biti i crko posle tako dugog leta.

 

 

 

VANETOVA PRIČA

 

Ja sam Trajković Vangel, a zovu me Vane. S jednu nogu sam kod stari golubari, a s drugu kod ovi mladi. Rodio sam se u Sava male 1851. gde su moji došli otud, od Skoplje. Golubovi čuvam od moje desete godine pa sve do danas. Ja ću da ti kazujem, a ti tako piši, nemoj da menjaš što ti kazujem.

Vidiš ta  elektrika, to bre svetlo, pokvari mi golubi, jel sad se desi da mi poneki poleti predveče i ode visoko i ne sleti do mrkli mrak, no otidne tamo u varoš na to pojače svetlo i tu spije. Kad nije bilo to elektrika, svetlo, no samo fenjeri, i kad poleti u noć, on odma sleti dol, jer ne vidi.

 

E sad, za golubovi ovi naši da ti kažem, mnogo se promenilo. Sad svi terau da lete i prave ćumezi od dasaka, te sve mnogo lepše. Ali ne valja ovo što ih jure da letu svaki dan i leti i zimi, pa se golubi useknu i neće da lete, no padaju po visoke kuće i tu ceo dan, čeka veče da jede. Mi smo terali da letu od Vidovdan do Svetog Iliju, a onda im prešetaš krilo i oni se samo gledaju po dvorištu kako guču i uživaš. Tako se oni užele neba i da lete, te naleto jedva čekju da ih pustiš. Ja sam tero da letu, pa odmaraju 5 - 6 dana, pa opet na letenje i tako sve dok počnu da gube perje, onda ih zatvorim.

 

Golub mora da se uželi da leti, a ne da se bičuje. Ranili smo ih s ono šta imaš, leba, očinke, žito, kukuruzi. Neki su im davali i graor i konoplju i lan, šta ko ima, ali najbolje mladi napreduju kad ih hrane sa leba i dobar očinak. Za letači je opet najbolje kukuruz, pčenica i malo suncokret, ali to je skupa rana, te im se daje po malo, samo pola guše da napuni. Gazdama je lako, te im golubovi onako lepi i azgani!