Srpski visokoletač

MIJAJLO STANKOVIĆ - pukovnik

 

Poznat i izuzetno cenjen među starim golubarima. Golubove je mahom nasledio od oca mu, mada je kasnije uneo neke vrsne letače i poboljšao kvalitet očevih golubova. Poznat je bio po karudijanima, krzalima i tekirima. Dragiša Filipović je dobro poznavao Stankovićeve golubove, jer je još kao dečak odlazio kod njega. Bili su neki dalji rod, te ga je Mijajlo zavoleo i puštao kod golubova. Dragiša kaže: "Mijajlovi golubovi su staro poreklo, preko nekog Sime iz Fišeklijske ulice. Taj Sima je držao golubove poviše kafane "Znak pitanja" na tavanu, a dole mu bila radnja. Kako je i noću išo da gleda golubove, nekako zaboravi fenjer, te mu se tavan zapali. Kad je požar buknuo, on umesto da isprazni radnju, pojuri na tavan po golubove, te jedva živ ostane. U radnji je bilo dosta baruta i džebane, te kad se to zapalilo, ceo taj kraj je nastradao. Izgori Simina kuća, ali i neke okolne, te vlast naredi da se sve fišeklijske radnje isele van grada. Tako Sima napravi novu kuću tu gde je sad trg Marksa i Engelsa. Odatle pa naviše ka Vukovom spomeniku, "smederevskim putem" posle su građene fišeklijske radnje i kuće, pa se ta ulica i zvala Fišeklijska. Sima je skupo platio nepažnju i ljubav prema golubovima, te u novoj kući sagradi veliki i lep golubarnik u dnu bašte. Od ono malo golubova, što je sačuvao ubrzo namnoži pun golubarnik, te opet bude jedan od najboljih golubara. Mijajlov otac je imao neke svoje golubove, ali jednom u lovu sprijatelji se sa Simom i ovaj mu da par mladih. Ubrzo stari Stanković pređe na čiste Simine i to je gajio sve dok sin mu Mijajlo nije preuzeo golubarnik u svoje ruke".

 

"Mijajlo je bio izuzetan "terač". Uživao je da gleda kako lete golubovi, te je sate provodio gleđajuću u nebo. Kada je završio vojnu školu, ušao je u krug golubara gospode, kako su ih onda zvali ovi siromašniji. Tada je uneo neke golubove, možda 2 - 3 goluba, ali to je dosta poboljšalo kvalitet, te se po Beogradu pričalo o Mijajlovim golubovima, kao vrsnim letačima. Jednog leta, uhvati on neku šeškicu u vojnim štalama, dole kod Autokomande. Tu je bio na službi, a pored konja i zobi, štale je naseljavalo na stotine gacura. Među tim gacurima, on primeti tu seškicu, te je posle više zaseda nekako uhvati u klopku i donese kući. Otac se ljutio, što svašta unosi u golubarnik, ali Mijajlo uporan i upari je sa nekim krzalom, što mu odlično leteo. Kako su šeški rasla krila, pored krzala se nauči i počne da leti. Ubrzo se Mijajlo uveri da golub može da leti i po 10 sati, jer je šeška sa lakoćom preletala podne, a često i u zaranke silazila iz visa. Pročuje se to, te mnogi golubari počnu da opsedaju Mijajla da im da mlade ili bar jaja od Šeske. Tako Mijajlo povuče Šešku u priplod i naredne godine napravi jato o kome se pričalo po Beogradu. Kasnije mi je, sa zanosom pričao o njenom potomstvu, koje je znalo da "preleti dan". Do kraja života odgajao je tu liniju, iako je od šeškine krvi ostalo malo tog. Šeška mu jednog dana nije sišla iz visina, pa je danima i godinama živeo u nadi da će se vratiti. Njeno potomstvo je dugi niz godina znalo da izvede "prskane" darčine i krzale, ali vremenom i to se izgubilo".

 

Posle I Svetskog rata Mijajlo je imao nešto malo golubova, a sobzirom na godine i to je bilo mnogo, te je ubrzo prepustio golubarnik služavkama i lopovima. Više puta su mu obijali kavez i krali golubove, te je pred smrt sve to nekom poklonio. Sećajući se Stankovićevih golubova, čika Joška Ponkajs kaže: "Stanković, konjički pukovnik, persona ko iz filma. Mi smo ga upoznali u zrelim godinama, gde je bliže bio starcu, ali krepkom starcu. O njegovim starim golubovima se mnogo pričalo. Neki su tvrdili da su to doneti golubovi, a drugi opet da su to njini stari golubovi. Ono što sam ja zateko i video, bili su ovi naši obični letači. Krzali, karudijani i tekiri kakve si mogo kod svakog da nađeš. Mijajlo ih je držao izuzetno čisto i uredno, te su delovali nekako rasno. Njemu je služavka svako jutro čistila golubarmk i trem, a hranio ih je najkvalitetnijom hranom, pa su bili izuzetno zdravi i čili. Ovi iz grada, uzimali su povremeno od njega i pričalo se da kad ih "nabodu" dobijaju izvrsne letače. Dorčolci su tada imali dosta njegovih golubova i dobro su im leteli. Posle je naišla ta euforija sa Tišlerovim golubovima, pa je i Mijajlo ko i mnogi drugi pao u zaborav. O njemu najviše zna Mile stolar sa Dorćola, jer je još ko mladič upoznao te čika Mijajlove golubove. Sve u svemu Mijajlo Stanković je ličnost koja svakako treba da uđe u istoriju beogradskog golubarstva, jer je za njim ostala ta linija vrsnih visokoletača".