Poreklo srpskog goluba i istorijat i razvoj srpskog golubarstva
PRIČA SVETE "ĆORE" iz ulice Maksima Gorkog na Čuburi
Evo Sibina, mislim da beše Janković, niko ne pominje, a imao golubove, kakve je retko ko imao. Bavio se pravljenjem sapuna i pomada, a radnja mu bila dole ispod placa Tome Vučića. Tu mu je i kuća bila, mala, ali lepa i dvorište sređeno, a golubarnik ko sa slike. Imao je 20 – 30 komada stalno zatvoreni. Otvori samo kad uči mlade ili kad mu sleti jato, tako da su mu golubovi bili željni da kljucaju po dvorištu. No kad pusti 3 – 5 na krov i samo se uhvati za metlu, oni prsnu na sve strane, pa se vežu i evo ih otud od brda idu u vis. Držao je sve u duz boji i to arapi, darćini i poneki tekir. Nije zalazio u kafane, a nije se ni družio sa golubarima te ostao nekako zaboravljen, a imao lepe i dobre golubove.
Grade"Pisar" je radio u sudu beogradskog okruga, on i Rade Milićević posle su napredovali i postali izvršioci kod plenidbe, te se pričalo da je tako došao do dobrih golubova, naravno u šali, jer je on glavnog goluba uzeo od deda Jove sa Slavije, ti njegovi demiri. Prvo je živeo u Cenića kući i tu imao golubove, no retko ih puštao, uglavnom bili zatvoreni, pa ga malo ko i znao. E posle, kada je preselio gore poviše one kafane što je držala Saksonka, počeo sa teranjem, te se u neke golubove razočara i ostavi samo to deda Jovino poreklo. Ne znam kada je doselio tu u Žičku, ali treba da je posle onog rata, jer je već tamo 1925. - 1935. godine bio među najboljim golubarima. On nije držao mnogo golubova, ko recimo Milan, nego 25 - 30 komada, ali sve arapi i to lepši od lepšeg. Leteli su školski, mali krugovi, miran i širok rad krila, lepo jatno i išli u vis, kad god je to vreme dozvoljavalo. Mnogi su se lepili na te golubove, ali malo ko je mogao da ih dobije, odnosno kupi. Družio se uglavnom sa kumom Stojanom iz Gročanske ulice, Borom iz Sezonove i sa Đurom "neimarcem" Vojčetovim ocem. Tada su ih zvali "Crna kompanija" ili beše "Crna legija", jer su držali te arape i stalno bili zajedno.
Eto i Cukući, Žarko, Koja, Đoka, Jova Crnogorac, Aleksa, Čeda, Kosta, niko ih ne pominje, a sve dobri golubari, držali golubove još mnogo pre onog rata i nešto sačuvali posle rata. Koju nisu voleli što držao samo mavjane, a leteli su najduže od svih. Od njega je imao i ovaj kod ciglane što ga zovu Šićanski, a on čovek nema nikakve veze sa Dragutinom i Božom Šiđanski. Eto, živi tu kod ciglane i valjda radi tamo, te ga svi zovu Šićanski...
Eto, ja sam imao druga sa posla, Gorče Dorćolac, imao je golubove, sve krzale i karudijane, leteli ko leptirići i išli lepo u vis. Niko za njega nije znao, jer nije zalazio po tuđim dvorištima, nije išao u kafane i kad mu ode pile, ne juri da ga traži, gospodin čovek. Sretu "Korpara" kuju u zvezde, ne može da naizvodi koliko kupuju kod njega, a tera stalno jedno te isto jato. Pročuo se što je jednom tuko Mitu, a posle tri puta izgubio i nikom ništa.
Ivi dole na Dušanovcu mnogo lepo lete. I to su neki arapi, darčini i bozovi, a opet nisu od ovih Gradinih. Pa Ponkajsi i njihovi arapi, koliko još ima tih arapa, a da nisu od istog soja. Za njih se priča da su od onog iz Knez Mihailove, mislim zvao se Milutin. Eto, otkud Tasi onako lepi arapi, a ne sliče nijednim, to treba da istražujete, a ne da se držite samo toga što ostalo od Samardžića i Đoke... I Brana, profesor Hajduković nešto piše, vi ste mladi, pa pišite...
Ovaj dokument je dobijen i prepisan od g. Joce Naumovića, on ga je dobio sa dokumentima Đoke Đorđevića one godine, kada je I Beogradsko društvo obnovljeno 1953. Dokumenta mu je dostavila rođaka Đ. Đorđevića, čim joj je komšija javio da golubarsko društvo opet radi.
Dokument je prilagođen, jezički i pisano, razumljivom savremenom jeziku i pismu, a zadržano je dosta stilskih figura i reči. ( Prim. aut.)
IZ DOKUMENTACIJE g. VOJE PAVLOVIĆA
Voja Pavlović dalje piše: Dijak Andrija 1424. u se.. d. m. a. k (nejasno) liniji piše, da golub od Bogojavljenja na reci Jordan, gde Sv. Jovan krsti Isusa Hrista, te se i sam Bog na nebu javi u liku tog Belog goluba, pa golub postade Svetom Ticom, te ga nastaniše sve Crkve i Hramovi Isusovi. U trećem panegiriku opisa Andreja "Božije glasnike golube prelepe, na dvoru vojvode Radoslava, gde sleću na prozore i umilno guču" (slobodan prevod sa staroslovenskog). U opisu grada pominju se kule i kapije (ili k. a. tne) Crkve i mnogobrojna golema zdanja, a izvan zidina, uz reku Savu, nizahu se golema naselja Srba ovdanjih, koji tu odvajkada behu. Od gradskih zidova niz reku Dunav, beše golema kolonija Dubrovčana, te Grka, Jermena i Jevreja trgovaca, koji se tu nastaniše i goleme zgrade izgradiše.
Još dalje, sve dok oko doseže, nizahu se sokaci Srba zanatlija, baštovana i ratara. Te pominje, kožara Ostoja i abadžiju Đurka od Srba, a gospare dubrovačke - trgovce, braću Marinka i Benka Gunduliće, Matiju i Marina Gradiće, Jakšu i Nikolu Vodopije, Matka i Franka Talovac - korčulanske Srbe... "što imahu veliku kuću u gradu Beogradu, te im dolazahu svi Dubrovčani".
U dvorištu kuće na desetine prelepih "Arhangela", sletahu da sakupe semenje što im sluge bacahu. Uplašeni, dizali su se nebu pod oblake, da ih ljudsko oko jedva videti moglo". Zastupnici rudnika, onog ispod grada Žrnova na Avali, Dubrovćanin - Srbin Vlatko Dobrojević, a rudnika i grada Novo Brdo - Bartol Marinčević, isto Srbin od Dubrovnika. Zahvaljujući njima, jedna loza golubova će se širiti od Beograda do Dalmacije, kako je tu zapisano još 1484., a bilo ih je i mnogo pre.
Dalje piše da dubrovački Srbi trgovahu: svilom, kadifom, pozlaćenom kadifom, srmom, brokatom, damaskinom i biserima, a beogradski Srbi: kožom, stokom, drvima, japijom, voskom, sirom i solju, medom i žitom. Za vladavine despota Stevana na čelu Beograda bilo je Skupštinsko veće, na čelu sa gradonačelnicima - vojvodama Milošem, Petrom, Ivanom, Vitkom, Vukom Babaljević i Radoslavom Miljovićem, po čijem naređenju napisa 8 knjiga, o Beogradu dijak (đak) Andreja.
U 3 od 8 knjiga dijak Andrija piše i pominje Svete tice - golubove... " što žive po zidinama i kulama na slobodi, te se rane na ulicama i sokacima, a neki i po poljima van zidova grada, dotle drugi negovani žive oko crkava i u kućama nekih građana što ludo bejahu zaljubljeni u njinu lepotu, krotkost i lepršavi let u velikim visinama, te ih satima mogahu gledati de uzleću i sleću umorni". Po svemu sudeći, okolina naselja koje bi nazvali Beograd, izvan grada utvrđenja, su imali daleko veći broj žitelja, te je tu cvetala trgovina, zanati i poljoprivreda. Zahvaljujući tim naseljima Beograd je preživeo sva razaranja kroz vekove i opstao kao najveći grad u ovom delu Evrope.
Prisustvogolubova ..."koji se gaje i imaju ćube te lete visoko"... opisuje se na više mesta kroz ceo period, a najčešće u crkvenim knjigama i zapisima. Opisujući kuću kraljeve sestre Olivere, protomajstor Rade Borović pominje staje i toranj za pitome golubove, što ih Olivera pomno pazi, rani i gaji, a oni se veseli dignu na nebo i trepereći svetlucaju ko zvezde na noćnom nebu. Dvori Despota Stefana, prema crtežima protomajstora Rade Borovića i kuća sestre Olivere, po njegovom opisu i crtežu iz 1424. koji preslikao g. Pavlović 1836. i priložio ovom zapisu (Beograd). Opisi đaka (dijaka) Andrije, detaljno opisuju Beograd i Kule, kao i stambene, vojne i druge zgrade, te život u njima i oko njih, te se između ostalih živih stvorova, golubi često pominju, kao sastavni deo života grada i ljudi. Posebno ih zatičemo oko crkava i visokih kula... "gde su se nastanili i bili bezbedni" - veli on.
DRUGA KNJIGA - dijak Andrija 1484. o Beogradu
U Gornjem gradu najveća je kula "Despotovi dvori". Na njenom vrhu vije se despotova zastava. Visoka je ko 10 prizemnih kuća, a na vrhu dokle stepenice dosezahu beše čardak u kojem su boravili i legli se pitomi golubovi svih boja i šara. Ispod nje je velika odaja u kojoj despot Stevan boravi i prima posete. I tako sve naniže još 8. nivoa, skalama povezani. Između crkve Uspenje Bogorodice i Mitropolije, beše polje sa manjim zgradama gde jata crkvenih golubova sleću i uzleću, ne bili se naranili semenjem što nađu ili što im đakoni bace. Na vrh Jakšića kule i Dizdareve kule pominju se jata istih tih šarenih golubova, koja odatle uzleću i kruže nad istočnim podgrađem, sve do zadnjih kuća na brdima.
U jednom opisu pazarnog dana, na pazaru iznad zapadnog podgrađa (predgrađa), opisuju se prodavci stoke, živine i golubova, koje kupuju bogati, svojim izabranicama na poklon, da im krase odaje i bašte. (1484. godina, Andreja) Po pazaru se najradije beše muvala vojska, što im dolaze dragane, te išćahu poklone sve od srme i kadife, do slavuja ili lepih golubova u krletkama, a za spomen. Na Zapadnoj strani, na obali reke Save, gde je ratno pristanište, oko nogu konja i stoke (nečitko) muvahu se stotine golubova, ne bi li koje zrno zobi našli. Na Istočnoj strani, gde već brodi reka Dunav, te delom u tvrđavi i delom izvan nje, i to mnogo većim, beše trgovačko pristanište, a po sredini uzdiže se kula što je Srbi Nebojša zovu. I tu pored jata golubova i vrabaca, na stotine utvi i gusaka, svoj deo hrane povazda išće. Pa i pored svih tih ptica meni najlepši behu oni šareni crkveni golubi, što im perje sja u 3, 4 boje, a na vrh glave pernata kruna štrči (ćuba).
Za mene, ne samo mnogo veći no i lepši beše veseli grad izvan utvrde. Kad bi u vreme napada, pola te sile od naroda ušlo u grad, da ga brani, utvrda nikad pala ne bi. No taj narod ne voli da se zatvori, no više ljubi okolne šume i sela gde uteče. De najmanja crkva, što je sagradiše u slavu Svete Petke, idu skale i kapija, što u istočni deo vodi, te u vreme pazara tu se teško moglo proći. Zapadno od nje je crkva Svete Ružice u miru, te se tu jata golubova okupljaju, te radije se poje bunarskom vodom, no vodom sa dve reke. Ostale crkve su mnogo veće i bliže, te se za službe tu silan svet okupi, a deca na okolnim poljima bacaju mrve leba, te se lome u pokušaju bez uspeha, da uvate nekog goluba, sve dok ih neki sveštenik ne ukori i potera u crkvu.
To bi po opisu dijaka Andrije bio Beograd i život (golubovi) u njemu u prvom delu 15 veka. U jednom drugom prepisu dokumenta g. V. Pavlović navodi opise lepote zapadnog grada i pristaništa, prepunog robe, ruda i prerađevina, a za nas citiram deo tog teksta: "Ti golubovi su u vreme opsada često spašavali branioce. Kada bi neko pokušao da se kači uz zidine tvrđave naročito noćom, kad san i umor svlada stražu, poplašio bi jata usnula al' večito oprezna, tih golubova, te bi se digla uzbuna. Utvrda je imala specijalne pitome "soldate golubove", što su puštani izdaleka, da jave napade il' drugo šta važno, te bi im o nogu pripeli arak ili neki znak. Ti su golubi posebno čuvani i vežbani, te se nisu mešali sa gradskim, il' ovim što ih pojedini čuvaju ko svoje.
U jednom napisu g. Pavlović piše: "Prvu episkopiju Beograd je imao 348. a biskup (nečitko "S.er.te") Srbin! Već se tu javlja crkveni golub "Arhangel". Dubrovačka crkva u vreme despota Dragutina, je van zidina grada, niz Dunav, gde i naselje i dubrovačka i srpska kolonija. Godina 1072. Due Nikota izišao pred Ugare sa ikonom presvete Bogorodice, a Ugari ga zauzimaju tek 1232. U gradu iza zidina, ima 6 crkava 24 kule i oko 220 kuća, većina sa 2 i 3 sprata. U donjem gradu pominju se jata sada podivljalih golubova, što sleću na pristanište, te sakupljaju ostatke prosutog žita. To su odbegli, nekada pitomi golubovi, te se sami brinu za hranu.
Franjevac Matija u vreme biskupa Mihajla 1420., beleži da su u više navrata te prelepe arhangele prenosili Dubrovčani tamo. On beleži da 1427., kad Madžari predadoše grad, dogodi se čudo, te se na nebu vinuše jata stotina golubova, tih Božijih arhangela, a među njih se uzdigoše časne ikone. Po jednom zapisu 1521. Srbe iz grada raseliše pod zidine Carigrada, te sa sobom ponesoše ikonu Presvete Bogorodice i bataru njenih čuvara "Božijih arhangela", srpskih golubova i mošti carice Teofane. Tamo podigoše novu crkvu Sv. Bogorodice i pred njom pustiše donete golubove, pa je osvetiše svetom ikonom Bogorodice. Ta Crkva i danas postoji, oskrnavljena ko džamija.
Godine 1813. u gradu Beogradu osta samo ludi Nasta, sa čoporom pasa, koji gladni razjuriše jata napuštenih golubova. Svet izbeže u naselja izvan grada i sela. Godine 1440. Murat II, godine 1456. Mehmed II, i godine 1521. Sulejman, osvajahu Beograd i slededećih 167 godina Turci vladahu Beogradom. Tako će Evli Čelebi 1660. pisati o Beogradu, "de to lepa varoš, puna zelenih bašča, gde u cveću na menderlucima leže Turci, ćibukau, piju kavu i gledaju u nebo šarene golubove, de lete visoko, ko svetlucave tačke..." (slobodan prevod).
Tek ove 1867. Turci ni vratiše ključeve grada i naših golubova. U crkvi Uspenje Bogorodice, još 1315. pominje se ikona Presvete Bogorodice Čudotvorke, kao što je čudotvoran životopis apostola Luke. Tad se zapisa, da Srbi bežeći pred Turcima, noseći sa sobom sva blaga i svetinje poneše i golubove arhangele, te crkvene golubove te ih donesoše i do Beograda. Od 1248 - 1316. Beograd je srpski grad i njim vlada srpski kralj Dragutin. Godine 1402. despot Stevan ga dobija od Madžara i predaje mu ga kralj Zigmund. Tada se pominje kuća kneginje Olivere.
Knjigu "Kazivanje o pismenima" napisao Konstantin Filozof, te se tu može naći o Beogradu. Tada i dijak Andreja (1424.) napisa pangirik o Beogradu i Patrijarhu Nikoli. Despot sam napisa "Slovo Ljubve", a sve ovo prepisa i sredi, te zapisa V. Pavlović 1848.
U gostima kod čika Joce Naumovića, pod nadimkom koji je samo njegovo društvance znalo "DILINGER", jer je pre rata nosio skup šešir model "Dilinger", po poznatom američkom razbojniku.
U prisustvu Petra Miljkovića "Zrke", čika Joca priča (snimak razgovora iz 1985.).
"Bata Radosavljević i Andra Ostojić držali svašta, pa posle rata kažu da imaju Mutine golubove, a ja ih pitam koje godine su kupili, a oni ne znaju ni kada je Muta umro. Gosić i Prle (Zlatić) pokupili Miki (Misircu) te Andrine, leteli mu dobro, ja znam, to su bili preko Žike Kapunca naudice i mavijana Belinog izveden mavijan (*Misirac, jer je vukao krila), a od arapa beloleđeg "demira" i žute boske je bila ženka arapka. Uzeo ih ko piliće, jer mu vratio boza "Zelenka", što leteo po ceo dan, a pilići mu bili jako loši, te mu ga kum Mika vrati i uzme ta 2 pileta. Posle, kod Gosića ti naudijani leteli nema šta... kupovali ih Miga i Riđa.
Posle rata mi stari golubari okupimo se u kafani Neimar i dogovorimo da oživimo odnosno opet osnujemo naše I beogradsko društvo. Bili smo tu: Andra, Raja, Mika, Stanko, Jakšić, Pera, Slavko, Slavko "dugački", Laza. Dragiša, Zdenko Voslar, ja i još 10, 15 njih, ti Andrini puleni! Sve to fini ljudi i domaćini, a to se pre rata gledalo. Vaćaroši, uličari, lopovi i neradnici, to se pre rata nije ni primalo u društvo. Ja sam ti dao popise kada su koja društva osnivana od onog iz 1905. do onog 1928.
Kad eto ti UDBA, sve nas poapse! kažu, "bagro kapitalistička, okupljate se, udružujete se oćete narodnu vlast da obarate, zna se šta radimo sa takvima...". Odoše nam glave, baš sam se uplašio! Ma, tada je za manje letela glava. A, otkud mi da znamo da ne sme da se pravi društvo golubara! Posle smo saznali da to smislili ovi: Prle, Slović, Mizula, svi UDBA-ši. Odležasmo par dana, pa nas kao oni izvukoše, te im još i ruke izljubismo. Posle su oni, navodno "radnici i radnička omladina..." napravili ovo I društvo u Božidara Adžije, te nam dadoše baraku u Čuburskoj br. 3.
Mene izvuklo zarobljeništvo, te mi tamo upisano da sam se u "nemačkim logorima dobro držao", a i niko od njih nije znao kako se formira i vodi društvo, te dođu i "druže Joco, imaš čast da te predložimo za prvog pretsednika našeg I beogradskog..." pa ti sad kaži ne mogu, neću! Tako sam postao predsednik, a posle ću osnivati još 3, 4 društva. Ustvari glavni su bili ti iz "DŽIP"-ova. Dojure, drmnu dve, tri rakije i jure dalje, obilaze poznate golubare, kupe šta im volja, apse, ma čuvaj glavu... "a i dupe" (ubacuje Zrka).
Za mene je Muta Zarija imao najbolje letače između dva rata. Bili smo komšije i ja sam ih odlično poznavao, izvrsni letači, a Muta je imao "nos" za goluba. Ja sam ih držao pre zarobljeništva i pario sa mojima, a kada je Muta umro, preostale golubove je otkupio ko drugi nego Andra Bihel. Kada sam se vratio iz zarobljeništva, od mojih golubova nema ništa, sve rastureno i pokradeno. Skupim 5, 6 od prijatelja (ing. Kotal i drugi), ali sve to slabo, te odem kod Slavka Vasiljevića i uzmem 2 para tekira, te mi je to bio osnov budućeg jata. Bili su to špicasti tekiri i leteli odlično. Ja sam pred rat dao Slavku 3, 4 dobra goluba, te mi on ove od srca da.
A... ISTORIJA... pišem, pišem, al' nikako da počnem!" (Istorija srpskog visokoletača)
Vadi novinske isečke, takmičarske zapisnike, sveske društava, sveske Đ. Đorđevića, prof. Todorovića... pun sto i na kraju, vadi i pokazuje engleski časopis o tiplerima. Od 1955. Slavkov sin Kosta i Joca prave kombinacije i unose u svoje golubarnike engleske tiplere. Njihove priče poput zaraze idu do Ace Bihela, Slavka Miloševića, itd... Na dorćolu ćerka Galeta Petkovića donosi par tiplera iz Londona. Stižu Englezi, Kikinda, Zrenjanin, Zemun - Huks ili Fuks, Lovat, Alojzi, Erveši, Šimleri, Roždoši, Pertlovi... Crni dani za srpskog visokoletača. Čika Joca kaže: "Grešiš, naša rasa je umorna, stotinama godina pari se u srotstvu, mora se osvežiti, engleski tipler (Mr. Slede) je idealan, pa u njegovim venama teče krv naših golubova, vidi slike, orijentalni prevrtači.
Čika Kosta Vasiljević, ponavlja istu priču i daje popis fenomenalnih letova hibridam, to je 10, 12.14 sati. Pitam, gde su da ih vidim. Odgovor: "Nisu sišli"! Mnogi će se upecati na ove udice, ali to je neka druga priča.
* MISIRAC- u golubarskom žargonu je golub koji vuče krila opušteno, tik do zemlje i može biti repatiji. Misir je Egipat, pa se smatralo da su taj genotip doneli golubovi iz Egipta (sliči Izmircu).
NEVEZANE PRIČE
Iz beogradskih kafana pre i posle I Svetskog rata
Ja ću da ti pričam o Spasi "Dunđeru", jer sam ga viđao i poznavao. Živeo je na brdu, tu u srpskoj čaršiji, odma do tečine kuće. Tu su kuće bile jedna uz drugu i mala dvorišta, te je Spasin ćumez bio odma do šupe uza zid tečine kuće. Imao je lep ćumez, ali se kod njega nije moglo ući, jer je puštao samo koga poznaje. Tada je imao mnogo poslova, te je golubove puštao samo o praznicima.
Posle preseli kod kafane "Kod Albanije", a posle napravi kuću na Terazijama, i tu je već bio veliki gazda i golubovi mu bili na velikoj ceni. Ali, bio je i dunđer Jova "lepi". Imao dunđersku firmu i mnogo žena. Pričalo se da se bio spanđo i sa ćerkom čika Voje, lepoticom Svetlanom, kada je došla iz Rusije. Kicoš se još sa 18 godina spanđao sa pevačicom iz Lenge, bila Mađarica, mlada i lepa. Ženio se 7 - 8 puta i uvek lepe miraze imao. Imao je kažu, samo 4 goluba na tavanu kuće, dole na Jalije. U ćumezu nikad više od 7, 8 i to sve pilići od tih iz tavana. Džambaz ga zadirkivao, da ima više žena no golubova. Retko ih puštao, te se užele leta, pa kad ih potera, a oni najbolje lete na celoj Jaliji, ma i dalje. Pazi, Jova "kicoš" nije onaj čovek kojeg zovu Pera "džambaz", no drugi, tu se mnogo njih zbuni. Pera "džambaz" je imao po 100 i više golubova, a lepi Jova samo 7 - 8. Pričalo se da su mnogo lepi i to arapi i darčini. Pera veli, "pa lepo ko gazda" i tako ga stalno izazivao na šalu.
"Ajde čiča, oćeš još jednu rakiju, da podmažeš grlo", podbode ga neko. "Može, može, ali ista ova... ne volim da mešam..." Tako razgovor sa Spase "dunđera" ode drugim tokom, te sam i to zapisivao. Pera se družio sa tim Konom i davao mu golubove. Jovu nije puštao blizo kuće. Veli: "De smem da ga vodim kući, imam žensku decu, a vidiš da žene lude za njim, eto i prolaze ovuda i samo pogledaju, je li on među nas...". Jednom se Jova i Orden zakače te padne opklada da teraju u nedelju po 3 komada, jer je i Orden kafedžija držao samo 6 - 7 goluba. I pobedi Jova, jer Ordenu 1 pao odma, a 2 izletela po 4 - 4 i po sati, a opet Jovina 2 darčina i 1 arap prelete 4 sati leta i to gore visoko u zalazak, to dobije nagradu, "Fraj piće za njega i to cele godine", prizno Orden, a i voleo lepog Jovu, jer oko njega uvek ima društvo, mušterije.
Jedna od Jovinih žena, mislim da je bila ćerka Belimarkovića, te se tu, vele lepo opario. No ona posle utekne, jer on dovede po dve, tri pevačice ili glumice, te legnu kod njega u krevet zajedno sa ženom mu. Iako ga jurili žandari, a i "plaćenci" da ga prebiju, on se uvek izvuče, jer imao ove koji su ga voleli i jave mu. Pričalo se da ume sa ženama i golubima... "jedu mu iz ruke", te kada spremi to jato od 6, 7, 8 goluba, lete "vojnički stroj, svi ko jedan", a i dugo po 5, 6 sati, lepog leta.
Kad se predzadnji put oženi, kupi lep plac i ozida još lepšu kuću, tu na Topčiderskom drumu, odma do Vojne akademije. Tada su mnogi rekli da se smirio i povuko te da to više nije onaj Jova. No ne bi zadugo, opet on kod Ordena, pa pevaljke kući da im pokaže zidne slike, te ih smesti u bračni krevet, a žena kuka, pa na vrata, kući utekne kod majke.
Posle proda tu kuću, te vrati ženama dugove i preseli se kod ove sada žene, tu u kuću Jove Jovanovića Šapčanina, na Terazijama br, 17. Nosi svoje golubove sa sobom, ko mačka mačiće... i bre, uspe da ih preuči. Valjda odu tamo gde su bili 2, 3 puta, on ih otud potera i oni se vrate u novu kuću. Vele, poznaju ćumez, a i njega, te znaju gde su sada na kostiranju. A Pera Džambaz bi na to: "...Pa oni su toliko kuća naučili, da znaju ceo Beograd, a Jova im samo da novu adresu".
Opet se neko umeša, "Ti si Čiča, od tih rakija sve izmešao. Pa valjda ima dva čoveka, "lepi" Jova i "kicoš" Jova, o kojem ti pričaš...". Na to će Čiča: "Jeste, ja pričam o Jovi Kicošu, a ti bolje slušaj...". "Pa kako onda pominješ Svetlanu iz Rusije, kad je ona išla sa Lepim Jovom, a ne Kicošem...". "Čuti bre, kad nisi slušao, nemoj da me ubuniš... Jel se Kicoš zakačio sa Mirkom sa Terazija i jesu li se terali...? Pa jesu. I šta je bilo... Jel Jove Kicoša 3 arapa i 2 darčina smlatila Mirkove "kneževe" i to za sat, dva! Da, to je bila senzacija. Kicoš, golubar iz čiste zabave, retko kada, kod golubova izazove i pobedi komšiju, koji je odneo 7, 8 pobeda, koje Petrovdanskih, koje Spasovdaniskih. pa i one Sv. Ilijske.
"Pričalo se za Kicoša, da pere ćumez sa živom sodom i kreči ga 2 put na godinu, te mu golubi nikad ne boluju". Onaj što grdi čiču veli: "Ma Kicoš ima odlične golube. Njegov darčin "Rujko" pobedio ko letač za Petrov dan. Sve golubove zgazio ko bubašvabe i zadnji sleteo. Ne znam vreme, ali bio težak dan i mnogi golubovi popadali, a on siđe iza podneva, te kad sabrali "Rujko" posta Knez!"
A "Lepi" Jova, je gospodin i on je zavodio ove mlade gospodske ćerke, lepotice. Umeo da se obuče, dotera, a bio i školovan, svirao na klaviru, nosio žirado šešir i nemački štap. Golube je imao ko mlad, posle ode za Peštu i golube ostavi bratu. Kad se vratio interesovao se, ali nije voleo ovo kafansko društvo Šiška, Peru, Crnogorca i ove Dorćolce, što dođu tu kod Ordena i prave džumbus. Kada pomenusmo lepoticu Svetlanu Pavlović, čika Voje ćerku i Ljubinu mlađu sestru, da kažemo, da je bila mnogo lepa, može bit najlepša u celom Beogradu. Vele Milutin se zaljubio u nju, a i svi mi smo se pomalo zaljubili. On nesretnik, nije umeo da sakrije, pa kada uđe u kafanu na Jalije, a cigani još sa vrata krenu:
"Dok Svetlana baštu redi,
Milutin je kroz plot gledi.
Sve bi dao... sve od reda
da Svetlana njega gleda."
"Baš se pevala ta pesma, bile i druge o njoj, može biti i lepše, ali mi golubari smo ovu naručivali crnom Milutinu. Ali, ona to dozna, naljuti se i zabrani Ljubi da dovodi Milutina u kuću. Inače Ljuba i Milutin, bili su dobri drugovi, dok Ljuba ne ode za Francusku. Ma ima tu priča i priča o golubarima iz "Dva Bela goluba" i Dorćilskim kafanama. Ludovalo se, te i iz kafane išlo da se potera jato. Koliko puta mi dođemo da gledamo, a oni popadali po bašti i hrču."
PRIČE IZ KAFANE "KOD DVA BELA GOLUBA"
Kada pođeš od spomenika Knez Mihailu ka Paliluli, ne možeš, a da ne prođeš ulicom i ne ugledaš Ordenovu kafanu "Kod dva bela goluba" što mu dođe posle kafane "Orač". Tu su bili boemi i golubari, studenti, pesnici i sva beogradska manguparija. Pera "Džambaz", poznat zajebant i golubar, pa Miša, Stevica, Kicoš, pa Pera bakalin, frizer Mirko i još puno, puno njih, sve golubari koje sam ja dobro poznavao. Džambaza su svi voleli, a oni koji nisu, oni su ga se plašili, lepo je pevao, voleo društvo, a kod kuće imao najbolje golubove. Pričalo se da su to pokradeni golubovi nekog alasa dole kod Dunavske bare. Tu priču pronosila je ona pijandura Sergije (Kaluđerski), te ga Pera zamalo ne ubi.
Perini su dole ka Dorćolu imali 4 - 5 njiva, gde su gajili kukuruze, te mu hrana za golubove ne beše problem, pa bi jeseni gde zazimi i sa po 100 golubova. Bivalo je da potera i po 50 golubova, i svi mu odu u vis, te lepo izlete. Pričao je da su mu golubovi većinom poreklom od nekog Vase, dole sa Save. Taj Vasa se hvalio da drži Resavčeve. Za neke je tvrdio da su Bore Rusa, ali su mnogi na to vrteli glavom, jer je malo ko imao Borine arape. Inače Pera je mnogo voleo tog Boru, iako kažu... "nije ga ni poznavao, te je sve to verovatno izmislio". Pričao je da je lumpovao sa Borom u "Lenge" te mu tako Bora pokloni dva para arapića od najboljih, od tih njegovih demirovih! Ono, Toma (Razinger) je pričao, da je Pera Džambaz razvalio Lenge, kad je umro Bora Petrović Rus. Veli... "od tada, više tamo nije išo, no pređe ovde u Dva bela goluba". Orden je isto to potvrdio i kaže... "ma znao ga, od njega je naučio kako se u kafani uživa".
Bora je imao pola Terazijske mahale, bogat i školovan. Živeo je jedno vreme u Rusiji i žena mu ruskinja. Pavlovići su mu kumovi, te bi očekivali da ima te golubove, ali on je, kako vele držao te demire - arape, od Kovača poreklo, jer to voli. Posle se dosta tih golubova prenelo po Grantovcu i Majuru, sve gore do Vozarevića. Šiško je dobro znao Perine golubove, a najčešće su zajedno lumpovali, a često se i zavade pa ne idu u iste kafane. Ovaj se povuče u Lenge, te i pord toga ostali su jedan za drugog.
Te "Lenge" se pominju i u priči Konovoj, da su tu nekada nešto slavili čika Voja, Bora Rus, Đoka Đak i puno njih, te im se pridruži i Pera Džambaz, ko mlađi, pevao im celo veče, ma do zore... Tako da je Džambazova priča verovatno istinita. Perka "Pirgavog" golubovi bili od Đakovog karudijana "bulana" kako su ga zvali. Ti "bulani" su imali bele glave i špiceve, a telo i krila su se prelivala na suncu od crveno - tekirasto, pa sve do crven -kafeboz ili naudijan. Imali su svo perje, ko ono oko vrata, da se cakli! I "koradžijini" su od tog Đoke (Đaka) zato imaju to sjajno perje sve do leđa. Onda je mnogo golubova bilo u tim bojama, naročito je Amza Samardžić to isprodavao, te "trobojce", ali posle su ih teranjem dosta pogubili, te ih ovi nadvladali.
Tanasko "Amza" je nasledio te golubove 1847. a Jova je kupio poslednje, baš te arape što ima i Bora, ti "Kovačevi" 1868. kako je zapisano. Kako Jova priča, poslednjeg goluba je kupio 1872., tog arapa "demira" i uz njega uzeo svesku u kojoj je poreklo tih golubova.
Kod kafane "Kod Taleta" sedeli su golubari, Dorćolci i ovi od Pirindžane, a tu je glavni bio Đorđe Krstić umetnik. Držao je golubove na tavanu kuće Božića, bili slobodnjaci, pa ponekada ih bude i stotinu, te su mnogi molili da ih pusti na tavan, jer tu ima njihovih. Kada ih razjuri nebo se zacrni, ali 7 - 8 ode u vis, a ostali na krov, neki i na Pirindžanu. Dolazili su i ovi sa Varoš kapije, Jova Marinković, Mita Abramović, pa i Branko Radičević. Braća Petrović, Jova Kujundžić, Dimitrije, Pera, Ćem, Pelivan, Đoka Krstić, svi sa Jalija, priznavali su Peru Džambaza za najboljeg sa golubovima i u pesmi. Tada je bio u Vidinskom sokaku, te bi sa Mikom Alasom i ovim Jevreima išao kod Starog šarana, gde su se okupljali boemi i golubari iz tog kraja i od Bitpazara. Gore kod dvora Eugena Savojskog, držao je golubove Mladen Milovanović i tvrdio da mu je prve golubove dao Mehmed Fočić, a posle i Bora Petrović... Ma ima tih priča na pretek... posle se ispostavi da su većinom tačne.
Na Grantovcu u Prijepoljskoj ulici, odmah iznad kafane "Veliki Grantovac" živeo je Samardžić Amza, koji je nasledio očeve i dedine golubove i sve zapise i predanja o tim golubovima. Kako su u ta stara vremena naše zanatlije češće učile tursko ili ugarsko pismo, to je veći deo tih zapisa tako i bio napisan. No Amza je sve to brižno čuvao, te i dopunio sa svim što je od tih starih golubara slušao, te se tu napravi pun sanduk svezaka. Znao je sve o Pelagijinim (Pela) i Milutinovim, ali i o kupusarskim i demirovim i mnogim drugim, kojih se eto ja više i ne sećam. On nije bio neki golubar ko ovo mi sada, no više pričalica i samohvalac, te su ga mnogi izbegavali. Međutim, oni stari golubari su odlazili tamo, studirali svakog goluba, te i pored svojih kupovali baš te da ih "isprobaju". Njegovi su još za Turaka imali te svoje golubove i bili gazde, jer behu prvi u tom svom samardžijskom zanatu, te se njihova sedla i za Stambol nosila. Živeli su sa one strane Bazara, među Turke na Bitpazaru u Bitpazarskoj ulici sve do 1840., kada sin mu preuzme poslove, jer radnja zapade u dugove. Golubove prenese u novu kuću, a bilo ih je mnogo, te neke pope i na tavan.
Kod "Velikog Grantovca" se pričalo da tu ima i Turskih golubova i to od onog što Ćumranu imao, te sve proda i utekne za Smirnu. Amza se na te priče ljutio i branio se: "jes, malo bilo ovih naših, te samo još ti turski zafalili...". Amzi je otac u amanet ostavio, da što više tih golubova rasproda, pa i ispoklanja, kako bi se raširili Beogradom, a i celom Srbijom, jer su kako veli otud i doneti, te je ovaj to i činio. Nešto javno, a više tajno, ti golubovi su u mnogim ćumezima postali osnovni zapat, te se golubarstvo sve više razvijalo sa jednim ciljem, da lete u jato, u krug i visoko, da se jedva il' nikako okom ne mogu videti, a ovi golubovi su to mogli.
Međutim, Amza beše skup, te su samo imućni ili mnogo zaluđeni golubari tu mogli da pazare, ovi mlađi nikako ih nisu mogli nabaviti, jer Amza nije puštao da lete niti da izlaze iz ćumeza i trema. Priča se da je zadnje očeve golubove prodao 1880. pred smrt, a sveske i stare zapise uze sin mu, te ih kasnije krčmio ovim učenim golubarima.
