Srpski visokoletač

IZVODI IZ SVESKE  Đ. Đorđevića

Tekst Andre Vrvića

 

G. Đorđević nije bio golubar ko ovo mi, on je vršio stalne oglede i neku svoju teoriju ispitivao u praksi. Hteo je da stvori nekog svog goluba, goluba bez mane, pa je u dvorištu imao, osim velikog  i lepog golubarnika punog naših golubova i 7 - 8 manjih sa drugim rasama golubova. Iz njegove sveske se mogu videti popisi rasa i vrsta gilubova koje je nabavio radi ukrštanja i popravljanja nekih osobina našeg letača.

 

Popis prisutnih rasa:

Pismonoše 6 kom. 

Saltinete  4 kom.

Blondinete 2 kom.

Masarke (Misirke) 6 kom.

Dunek 4 kom.

Izmirci 6 kom.

Anofer 2 kom.

Bečki visokoletač 6 kom.

Šimleri (Zemun) 4 kom.

Pertl 4 kom.

Herveši 4 kom.

Lepezani 2 kom.

Segediner 2 vkom.

Budimpeštanski  4 kom.

Francuska svraka 2 kom.

Egipatske (Misirci) 4 kom.

Gačan-Ćuban 2 kom.

Gušani 2 kom.

Ilirski golub (ukrasni) 8 kom.

Štraser 2 kom.

 

Popis je iz sveske g. Đorđevića, i on je samo “Trenutno stanje”

 

Za dobar i odan silazak, vraćanje kući, g. Đorđević ukršta egipatske Galebiće Santinete, Blonsinete i egiparske Galebiće. Njih su i Belgijanci ukrštali sa pismonošama da poboljšaju povratak kući, uspešno ukrštanje. Bečki visokoletač i Pertl poboljšavaju vis i kružni let, ali slabe “silazak”. Ilirski golub poboljšava kvalitet perja i podperja, ali je držanjem u kavezu kao ukrasni ili zapušten slobodnjak dosta izgubio na letačkom kvalitetu. Šimler i Herveš (Millerovi) su pozitivni u ukrštanju, ali samo sa nekim našim linijama. Dobijao sam primerke koji lete bolje od obe linije, ali i primerke lošije od obe ove linije. Oni koji lete dugo i visoko uglavnom ne siđu. Anofera (Hanover) sam koristio za brzo postizanje visa, ali izgubi se jatni let i svi primerci lete "solo", svaki za sebe. Ova osobina se ne da izbeći. Ostali primerci su probani bez većeg uspeha osim pismonoše i lepezana. Pismonoše su se odlično uklapale, ali tek treća i četvrta generacija, mana su žute oči. Lepezani u drugoj i trećoj generaciji daju izuzetno mirne letače, ali gubi se dužina leta.

 

Ovo su neka od zapažanja g. Đoke Đorđevića. Naravno golubari su to gledali sa gnušanjem, te ga nisu prihvatali kao golubara nego više kao "dobar i učen čovek".

 

Galebići su izuzetno odani kući i to vuku genetski, tako da sam ih ukrštao sa Belgijskim pismonošom (krupan golub) u 4 kolena, pa te izuzetno lepe primerke ukrštao sa našima i vremenom dobio izuzetno lepe golubove, naše golubove. Među njima je bilo primeraka koji ne žele da lete visoko (izuzetno lenji) i ne mogu se izgubiti, ali se uspešno mogu ukrstiti sa golubovima koji dobro lete i ne slete. Bilo je i solidnih letača, ali za sve je karakterističan izuzetno lep “kalup”, nozdrve, glava, ćuba, nokviri, građa.

 

Zemun, Pančevo i Sombor su bili gradovi sa dosta odgajivača ukrasnih golubova, te se tu ozbiljnije radilo na selekciji, odabiru i ukrštanju golubova i rasa. Đorđević je tamo imao puno prijatelja te su razmenjivali iskustva. "Zvonce" Mitko priča: "Gazda Đoka kad spari dve rase ne staje, no njine piliće pari među sebe, pa i opet tako, sve dok ne dobije to što hoće. Onda je to bilo greh, ali se on na to nije obazrao. Tako mi jednom ispriča ovu priču: - Gledaj Zvonce, par ima već velike piliće i desi se te mi ženka ne siđe iz visa i nikad se ne vrati. Mužjak nastavi da rani piliće i ubrzo se spari sa ćerkom i ostanu u paru i izvode mlade, a otac i ćerka! Tako je to kod ptica, zato nose samo dva jaja, te se često desi da se brat i sestra popare, jer nema drugih vršnjaka ili slobodnih za parenje, razumeš". Taj isti Zvonce mi je pričao, da kada Đoka popari pismonošu sa našom arapkom i obrne te mlade 2, 3 puta među sebe, te izabere najlepše arapčiće i ostavi. A sa druge strane upari blondinetku sa našim arapom i isto tako izobrće brata i sestru, te ostavi najlepše pile i to spari sa onima od pismonoše, e tu kad se izlegnu arapi ”pamet da ti stane”, lepi da ne mož lepši da bidne. Ma hteli i da lete no Đoka nije terač. Kad da nekome ko hoće da juri oni i lete… Kažem ti, lepi arapi nozdrvaši sa buljavim očima i "keser" ćube… krupni i mnogo lepo građeni. Jedino što se dešavalo da budu neki i sa žutim očima, a bilo i sa biser belim… Ma malo je on to sparivao, više za sebe, ko eksperiment, a svima što ne odgovaraju pokida glave, ostavi može biti 2 - 3 najlepša po njegovom ćefu. "Onda kod nas nije bilo golubara koji drže te druge vrste ili rase golubova, no samo ovi naši… Bilo pojedini kad vide poštara (pismonoša) onako krupan, nogat sa one nozdrve, požele da ga drže. Neki su imali po 1 ili 2, pa ih odnesu dakleko i oni se vrnu bez učenja, a to je za ove naše bilo pravo ćudo. Tako je kod ovih što počinju bilo i ukrštanja. Hteli da dobiju što pametnije, no to je za njih bio dugačak posao, oni su hteli na brzinu, samo da sklopi tri u jato i da juri. Te pismonoše smo viđali na "veliki pijac" donosili ih prečani (većinom Zemun i Pančevo). Donosili su oni otud i druge vrste, pa i ove naše, jer se ovde golub skupo plaćao. Bivalo da po neki pismonoša umoran, sam sleti na golubarnik iI’ mi ga uhvarimo te počupamo da uči kuću, ali on čim dobije krilo zdimi, verovatno svojoj kući."

 

Đ. Đorđević je jednom prilikom okupljenima objašnjavao kao su naši golubovi dosta izmenjeni posle I Svetskog rata. Predratni golubovi su bili "čisti” i leteli odlično, a onda je sve to rastureno. Neki su razneti po Srbiji, a većina puštena da podivlja i sami se preranjuju, od tih je malo preostalo, ali bilo ih je. Oni su od "gacura" učili kako da nađu po koje zrno, ali zima ih je desetkovala, te je može biti 200 – 300 njih preživelo do oslobođenja. Posle rata nastalo je sparivanje s čim se stigne, tako da su tu bili melezi sa: pismonošama, lepezanima, anoferima, dunecima, masarkama, pa i gacurima. Sledećih desetak godina sve se to “čistilo”, te je naš golub opet poprimao letačke osobine onih predratnih. I izgled se vratio, te su mladi golubari nastavljali tamo gde su stari bili stali. Tako je tamo 1922 g. na takmičenju prosek jata od 3 goluba bio negde 3, 4 sati, a posle obnavljanja društava i "iščišćavanja krvi", kada je skočio broj čistih "pravih" letača, te su takmičarska jata opet brojala najmanje 5 letača i proseci su odskočili. Opet je uveden vis i krug, pa se juri za golubovima koji lete kružno i brzo beže u vis. Mita se seća svog detinjstva, pa veli: "Bio sam mali, ne znam dal’ sam bio pošo u školu. Idemo ja I pokojna majka po pijace i tako naiđemo na ceo red korpe i kafezi puni golubova. Ja kad sam ih ugledao, ukopam se i neću dalje. Vuče me majka, a ja vrištim hoću goluba. Posle majka izbegavala to mesto da joj opet ne pravim dar mar. No, ne prođe par godina, majka zaboravila te mi ti opet naletimo na golubove. E, sada ja već znam šta hoću i uljudno objasnim majci da mnogo volim da imam goluba, te da ću sve da je slušam samo da mi kupi goluba. I ona se pokoleba te krenemo da biramo, ona hoće jednog belog lepezana, a ja opet zapeo za jednog crvenog gušana. Dopalo mi se kako guče i kako ima veliku gušu, veću od svih. Pristane majka i cenu utanačimo, ali izbi problem gde i kako da ga čuvamo. Tu prodavac izlete sa stručnim predlogom, gde će on da mu nožnicama (makaze) iseče jedno krilo te da on neće moći da leti. Kad m to reče, de će da mu odseče krilo, zgrozimo se i uteknemo sa pijace. Posle se ja raspitam kod komšijske dece te mi oni objasne da se tu ne seče krilo, no samo peruške te da ne može da odleti. Kako je tu u kraju većina dece već imalo po nekolko golubova, to me oni poduče i pomognu mi da nađem i otkupim neki stari golubarnik sa 2, 3 rupe sa pregradama, oni što se obese na zid da mačke ne doskoče. I ja se opet uvatim za gušane, te mi majka kupi ceo par i oni im zaseku perje, te se penjali na taj golubarnik - prilepak na zid i  nisu utekli… Tako je počelo, uđe ti perce u dupence, pa posle oćeš da ti lete i ide to tako sve dalje i dalje dok ne stvoriš svoje golubove…"