Srpski visokoletač

Razgovor sa SLAVKOM MILADINOVIĆEM 1970 g. 

Autor: J. Martinović Martin

 

"Gale Petković, Mika "Misirac", Ernest Bihel, Vojče Martinović, Andra Ostojić, Dane, Gosić, Bora "Doktor“ i Ja, a bilo ih je još dvaestinu, bili smo ta "mlađa garda". To je normalno, jer smo bili dosta mlađi od ovih, što su se pre I Svetskog rata zagolubarili. Mi smo počeli posle tog rata i to, što nismo znali te stare predratne golubare, grdno nam se svetilo. Mnogo smo lutali i pravili neke svoje golubove, a zavisili smo od ovih starijih i njihovih golubova, te linije, Milan, Spasa, Andra, Slavko, ja sam kao mlad, tamo 1926. doselio tu na Crveni krst i već imao neke golubove donete sa Dorćola. Imao sam 23 g. i hteo sam da budem slavan, a i da vatam tuđe, tu je padalo mnogo tuđih i dobrih golubova. Uhvatio sam dosta dobrih golubova, mnogi su silazili umorni iz visa i padali na dimnjak velike zgrade, naročito posle letnjih provala oblaka, pa ih tu uvati i mrak. Ali ja nikako da napravim neke svoje golubove, neku jaku svoju liniju, no uvek mi u jatu lete neki nepoznati letači, pa moram da lažem. Ustvari, ja sam imao odlične, moje letrače od jednog špicaastog mavjana, leteli su po 7 i 8 sati, ali ne možeš da vataš i da ti lete, kada stalno prškaš i imaš puno dvorište puštenih golubova.

 

Kada sam počeo da radim i oženio se, golubovi su otišli u drugi plan, jer je trebalo izdržavati porodicu  i kuću. Onda su tu bili čuveni Spasa "Tičar", Milan "Tišler", Mita "Užar" iz Niške ulice, Jova i Branko Jaćimović, Grade "Pisar", Nikola "Pisar", Tasin, onaj dole kod Đerma, Živan "Domaćinac", Rada, Mikan tašner, bilo puno njih. Druga grupa su bili ti mlađi, Slavko, Andra, Laza, Joška Ponkajs, Iva, Micko, Raja Tešić, Boško, Čokalija, Vita Beli, Toša, da ne nabrajam dalje, jer ću zasigurno mnoge da zaboravim. O većini se već uveliko pričalo da im golubovi idu za vis i odlično lete.

 

Veliko rivalstvo je bilo tamo 1932 - 33. kada su se i takmičili Andra, Slavko i Laza. Već tada, oni su imali SVOJE golubove i lako su se raspoznavali, ali na takmičenjima nekako nisu umeli ili nisu imali sreće, te su retko odnosili pobede. Oni su već tada prodavali golubove i to dobre priplodne golubove, od kojih su leteli mladi. Išao sam kod njih, ne samo ja, tamo je uvek bilo golubara, naročito kod Andre. Gledamo golubove, razmenimo iskustva, prenesemo novosti, a pomalo i ogovaramo. Tako se ja zaljubim u Andrine (Bihelove) golubove, jer su stvarno pojedini leteli i po ceo dan.

 

Zapadne mi za oko par mladih mavjana te ih kupim, a onda otidnem kod Slavka (Vasiljevića) i kupim par mavjančića preko Milanovog Kaplana (Albaša). Ukrstim te dve linije i počnem da izvodim neverovatne letače i tako sam skrenuo pažnju na sebe i ušao u krug golubara kod kojih se dolazilo da se  kupe golubovi. Ma ne znaš da li su brže išli u vis ili leteli lepše i duže. U avgustu, pripeče zvezda, a i Košava dune, pa kažu, ajde sad neka odu u vis. Ja pustim po 3 - 4 mladih i oni se vežu, pa u vis, ni vetar ni sunce im ne mogu ništa... dobro, bilo je i kada odu gore, pa neki i ne siđu, ali ginuli su junački! Pred rat sam imao jato mavjani i bozovi, leteli  mi po 6 – 7 pa i više sati, ali celo vreme u visu, jedva vidiš kad jato blesne. Ti bozovi su mi bili preko uvaćenog zelenog boza flekavog. Bio je dobar letač i sa mavjankom letačicom davao odlične letače. Jedne zime, tamo 1937 - 38. dođu lopovi i pola mi odnesu, ali  probrali sve najbolje, ko da su znali, a i znali su, najverovatnije ih je neko poslao, te me unakaze. Odneli mi ceo priplod i sve najače letače, te me unazade, da nisam mogo da se povratim.

 

Sve u nadi, da ću opet da nabodem dobar par, počnem da ih parim sve što su ostali, ali slabo ide, te ti ja opet počnem sa vatanjem tuđih. Znaš kako, kad imaš dobre golubove i postaneš poznat, posle ti teško da ideš kod drugih i kupuješ njini golubovi... pa se sve nadaš da ćeš uhvatiti neko njino mlado. Bilo je to pred sam rat, a tada su najbolje leteli dole u potok kod Mike Misirca. Nedeljom, gledamo mi sa brda, a dole poleću jata... Andrino, Lazino, Mickovo, Stanka-šnajdera, Vite Belog, Raje Tešića... pa ovamo gore ka Obiliću, Danetovi, Perini, Mikini, Živanovi, Ponkajsi, Stevini, Borini, Mikanovi... Ovde kreću jata Slavka fudbalera, Žikicini, Gradetovog sinovca i još ne mogu sad sve da ti nabrojim. Formiraju se velika jata po 50 - 60 letača i sporo se vuku za vis, ljulja se rulja idu levo desno, malo gore malo dole, u takvim prilikama loši vode glavnu reč. E tada pusti svoje Mika Misirac 7 - 10 komada, a oni se vežu, pa u vertikalu između jata, između svih golubova odu dok trepneš u vis. Do 10 sati (krenuti u 6:00 sati) pola golubova popada, te ostanu manja jata koja jedno za drugim odu u pogubljenje. 

 

Možda su baš tih godina i najbolje leteli ovi naši golubovi. Silazili su većina oko podne do jedan sat, a oni što ostanu leteli su do 3, 4, 5... iza podne, te kad i oni popadaju, išlo se kod Mike, Andre, Laze, Slavka ili za koga se čuje da još poneki ima gore de leti, te se sedne i uz piće i meze fale golubi i čekaju letači da slete. Bogami najviše golubara sedi kod Andre, ali najviše letača se čeka kod Mike Misirca! Tako uđosmo u rat i kapitulaciju, mnogi izginuli, a i neki otišli u šumu, ali ovde Čubura, Krst, Pašino brdo, Cvetko, Bulbuder... lete jata. Dobro, bilo je mnogo manje golubova i golubara, ali se nekako gledanjem u nebo lakše zaboravi taj rat i beda. I tada, tamo 1942...43... 44., sve do ulaska Partizana, najbolje su leteli Mikini golubovi, milina da ih gledaš, pravi rasni visokoletači, prema njima smo pisali  nov, jači takmičarski pravilnik. I ja sam se bio oporavio, te sam imao jato da poteram, a i neki su znali da slete na 7 - 8 sati leta, no to nije bilo ni blizu Mikinim, te ja levo - desno i kod Mike.

 

Čekam da bude sam, ali to nikako da dočekam, stalno puna avlija, te odem uveče kad su mu radnici bili na isplatu, te čim oni na kapiju, a ja na vrata. Bili smo vršnjaci i znali smo se dugo, te kad mu se izjadam, a on će samo: "Ma ništa ne brini, samo ih pripazi da ti ne uteknu... ti voliš mavjane, e pa da vuidiš ove mavjane..." i  ode u ćumez, te otud donese dve smotane novine iz kojih se samo malo od repa vidi. "Ovo ti poklanjam, prijateljima ne prodajem, no poklanjam. Samo, kad gore uvatite neko mlado nalik ovima, a ti mi javi..." Neću sada da ti pričam sve pojedinosti i kako sam se osećao, mnogo sam voleo te njegove golubove, te kući na brzinu sprovedem svetlo u ćumez i odvijem novine. 

 

Dva crna mavjančeta bisernih očiju, vitki utegnuti, uspravili se na prste... milina gledati ih, ovi moji dođu ko šetači (penzioneri) među trkače. E sad, kad nešto voliš i paziš, a ono baš se tad sve naopako desi, te ti se meni posle 20 - 30 dana otvori trem i oba izlete i odu. Posle 4 - 5 dana ženkica se  vrati, a mužjačića uvate gore poviše Cvetka, slučajno čujem od Rada Bulje, te ja trk gore, častim, te ga vratim. Bili su direktno od najboljeg (matorog) Mikinog para mavijana misrca i arapke (oba Andrina). Izvodili su izvanredne i kompletne golubove letače i priplodnjake. Po njihovim potomcima sam i postaio poznat kao golubar, tada su mi izvanredno leteli golubovi. Da, leteli su kao i kod Mike i bili su lepi ko slike, no baksuz mi ne da mira i uleto 1948. obećam Galetu Petkoviću mavijana na parenje, a on izleti kroz rupu u trem i nestane! Nikad ga više nisam video, a i kako bi kad je bio čuven golub. Mavijanka mi ostane, jer je znala kuću i jedno vreme sama poletala i izletala se po 8 - 9 sati, te je posečem oba krila i ostane kao glavna... majka celom mom priplodu, što i nisam krio. Bila je čudo od goluba! Miki valjda krivo bilo što mi tako lete golubovi, te počne da me ismeva i priča: - Ma on ne zna ništa o golubovima. Kad mu lete, ne zna što lete, a kad neće, ne zna što neće... sažalim se na njega i poklonim mu mavijana i mavijanku, da vidi šta su golubi... I tako se mi zavadimo. On je  tada bio u centru pažnje, sve se vrtelo oko njega, ne možeš da mu priđeš... mrzeli ga, a ulizivali se da mu uzmu goluba. Posle saznam da su me kod njega opanjkali Gosić i Kosta Maćeša, da mu ispadnu veliki prijatelji, te da ih časti sa po neko pile! Nego, da pređem na moje golubove, te pred rat i posle rata, sve je to lepo letelo i bilo sređeno. Bila je ta linija matore crne Mavjanke i tu su se izvodili mavijani, bozovi, tekiri i šićirlije. Odlični golubovi, ali teško uče krov. Mnogo su bili nemirni, odmah poleću i u vis te posle ne ume da nađe svoj krov, dosta sam ih pogubio u učenju, te sam ih većinom ostavljao u priplod, te pario sa Vojčetovim i smirivo ih.

 

Kada ga naučiš, više ne možeš da ga izgubiš, osim kobac da ga odnese. Idu brzo za vis, a posle rata vis je bio kod mnogih problem, te su kupovali kod mene, kao da poboljšaju vis. Imali su i dužinu leta 7 - 8 sati i to ispravnog leta, kružan visok let, ali u vek su tu, može biti da ih ne vidiš 10 - 15 minuta, a onda blesne jato u pogubljenju. Bilo je pojedinaca, koji su znali da sastave jutro - veče, ali takvi su se čuvali za priplod i retko puštali da lete. Posle rata, kada se smirilo i osnovano društvo, Vojče Martinović, Gale Petković i ja smo se družili i po malo izolovali, jer su golubari zavidni, a mi smo držali golubove više za našu dušu. Gale je malo bio i drčan, pa je stalno hteo da se pokaže, a Vojče i ja smo znali kakve golubove imamo, te to nismo nikome pričali plašili smo se da nam ne pokradu.

 

Kada su počele alke da se stavljaju, uvate mi pile, teraju ga, pa dođu i onda gledaju od čega bi moglo da bude, da kupe takve. Najčešća mušterija bio je Mita "Babica" sa Karaburme. Kupovao je godinama kod Mike, pa ga Mika otera i on pređe kod mene. Ne možeš da ga oteraš, bolje zna mioje golubove od mene, pa ne možeš da mu podvališ. Gleda golubove kako lete, sedi i gleda celo vreme, a kad slete vata goluba i pita pošto, kad kažeš cenu, on se ne pogađa no vadi pare i plaća.

 

No nisu svi golubi na prodaju, bar kod mene, te se često zavadimo i ja mu kažem da više ne dolazi, da nemam golubove za prodaju, a on opet dođe. Pedesetih godina su mi odlično leteli, svi su jurili za tim crnim mavjanima, a bilo je i bozova, tekira, arapa koji su znali i duže da ostanu od nijh, no ja se nisam hvalio. Naročito su imali lep i dug let, kad se ta Mikina linija ukrsti sa Vojčetovim, ko da se osveže, pa lete bolje i duže no otac i majka. Posle su mi 2 - 3 puta obili golubarnik i odneli glavne golubove, tako da sam se mrcvario i pokušavao da stanem na noge, ali nisam mogao da uklopim takve letače, ko što su bili ti stari. Starost i nezaintersovanost su učinili svoje, te sada imam dvadesetak, a veruj mi ne znam od kojih su, sami se sparuju, držim ih zatvorene... ranim i pojim, a samo leti otvorim trem da izađu. Često navrati Mića Đorđević, on je nekada imao te moje golubove, ali sada i on popustio, pričamo o svemu, a najmanje o golubovima. Bili su tu Mile Pelinkaš i Draga Kokotović, držali Vojčetove, pa navrate i ugovorimo kad ćemo zajedno da pustimo, ko neka vrsta takmičenja i Miletu Pelinkašu su najbolje leteli ti Vojini Arapi. To su bili staro poreklo od Vojčetovog oca Đoke stolara sa Neimara. I Andra Bihel je išo tamo da kupi letača, jer su kod Đorđa bili arapi što zakače ceo dan, a Andra je takve obožavao. Eto, to je delić mog golubarstva, koji sam ti ispričao, a kad bi ušli u detalje, e onda bi nam trebalo mnogo vremena.  Ja nikada nisam krio ni lagao čiji je koji golub kod mene,  te se poreklo moji golubova dobro znalo i u komšiluku.

 

Najviše sam cenio golubove Mike Misirca i Vojčetove, bili su to svi ko jedan, a oni su bili vrhunski  terači i poznavaoci golubova. Kada bi ti sada imao te golubove i spremao ih ovako kako sad radiš, pa preletali bi dan. Mi smo terali poparene golubove, skineš ženku sa jaja i u vis da leti i ona leti i to dobro leti, ili u leto počnu sa mitarenjem i fali mu 4 - 5 pera u krilu, a on leti i bori se ko da su mu cela krila. Ajde da se razlazimo, priči nikad kraja. Koliko je bilo golubova, počnu da lete po ceo dan, a ti mu ubio ili prodao roditelje... e vidiš, takvi smo mi golubari, a neki znaju da sačekaju."

 

 

Citati iz razgovora sa PANTIĆ SLOBODANOM - DANETOM

U Beogradu, 14.V.1970.

 

U leto 1969. posle dugog nagovaranja, Dane je prihvatio da pregleda prikupljeni materijal i da svoj doprinos - Istoriji našeg goluba. U poznim godinama ophrvan bolešću, nalazio je vremena da primi golubare, pa često i do bifea "Mali Đerdap" da skokne.

 

Njegovo organizaciono iskustvo je bilo od ogromnog značaja u prevazilaženju određenih kriza u I beogradskom udruženju odgajivača golubova. On i Prle Zlatić su sproveli u delo ideju o ponovnom osnivanju I beogradskog udruženja 1951. Odigrao je ogromnu ulogu u postavljanju društva na zdrave osnove, te svojim samopregornim radom bio primer drugima. Mada je često, od nekih, optuživan da je sa Prletom i Gosićem "harao" po golubarnicima poznatih golubara "reakcionara"!

Listajući dokumentaciju koju sam mu dao, kaže mi: "Ideja je dobra, mada ne nova. U viša navrata je pisana ta "Istorija", ali uvek se zbog nečeg stalo. Plašim sa da će i sa tobom biti tako. Težak je to posao, materijal rasturen, mnogi su več pomrli, a i zaboravilo se. Bilo je dosta prikupljenog istorijskog materijala još od pre rata, ali smenom generacije to se rasturilo. I mi komunisti smo krivi, hteli smo da sve počne od nas, a nije tako. Moraš da angažuješ Jocu Naumovića, on je bio jedan od prvih, poratnih predsednika našeg društva, mislim da je kod njega najveći deo tog starog materijala. On je to čuvao, jer smo mi to smatrali buržoaskom literaturom, plašio se da i to ne uništimo. Ja sam voleo to da čitam i bilo je tu mnogo dobrih stvari. Nešto sam donosio kući, pa treba da pogledam šta je sestra sačuvala dok sam bio "na prevaspitavanju".

 

Pretura po ormaru i vadi "golubarsku dokumentaciju" požutele sveske, papire, novinske isečke, zapisnike... "Evo, ovo sam htao da ti pokažem, to su interesantni podaci, a kod Joce treba da je ostalo. Jedna od najstarijih linija naših golubova, a to su oni koje će posle Milan "Tišler" da sačuva i razmnoži, vuče poreklo još iz XVII veka. Tačno se zna kako su prenošeni sa kolena na koleno, evo vidi: - Godine 1626. neki beogradski aga je ubio i opljačkao nekog našeg golubara i uzeo mu sve golubove. Godine 1687. posle smrti tog age, dva srpska golubara pokradu te golubove. Da, bili su to ćubani i letači. Isti ovi naši golubovi. Godine 1673. rođen je taj stari "Užar" koji je sačuvao te golubove i preneo dalje našim golubarima u amanet. Godine 1753. umro je taj stari "Užar" i ostavio golubove opet ovim našim golubarima. Godine 1737. ili 1738. rođen je Milutin, taj gazda Milutin što se priča, ti "Milutinci"... Godine 1784. rođen je Steva, koji je nasledio te golubove, verovatno od tog Milutina, ne znam tačno. Godine 1848. Stevine golubove je preuzeo unuk mu Tasa "Amza", koji je tada imao dvadesetak godina. Od "Amze" su uzimali mnogi golubove, ali, najviše uspeha je imao čika Jova Marković sa arapima. Barjaktarević i Milan "Tišler" sa šarenim golubovima. Bilo je i drugih, ali ovi su ta direktna veza sa tim starim golubovima. Koliko je tačno ovo što je kod mene ja ne znam, ali vidi kod drugih, najpre kod Joce Naumovića, pa uporedi. Ali to je sve isti materijal samo umnožavan tamo pre rata... Evo i ovo je interesantno za istoriju: Brana Todorović, profesor (1853-1931), Mirko Njemec (1828-1912), Kolaković trgovac (1856-1934), Đorđe Đorđević kasacioni sudija (1846-1922), Tanasko Samardžić "Amza" treba da je (1820-1905), Milan Stanisavljević tišler (1857-1938). To su neprovereni podaci, koje sam ja od nekoga dobio, kada sam pisao govor za neku svečanost, zato to proveri ako možeš. Ima tu još poznatih linija tih starih golubova, koje dosežu u istoriju sve do dolaska Stevana Lazarevića u Beograd. Tada su mnogi Srbi izbegli otud sa Kosova u Beograd i sa sobom donosili i golubove. Zato su ovi naši zadevali Turke, da su naši golubovi "carski", što oni u neku ruku i jesu. Ti naši stari golubovi su bili izuzetno lepo obojeni. Bilo je raznih dezena i boja, pamet da ti stane. Ja sam imao recimo duz arapa belobradog ... ili beo golub sa crnim krilima. Posebno su bili lepi "trobojani" i to kad su kombinovane boje, kafen boz i arap u špiceve. Telo mu bude kafen boz, krila arap, a špicevi beli. Posle se to dosta izmešalo, pa su se pojavili "flekavi" bozovi, flekavi naudijani i darčini..."

 

"U I Svetskom ratu, mnogo tih lepih primeraka je raznešeno i uništeno, te se posle rata startovalo sa malim brojem golubova. Javljale su se opet te boje, ali mnogo ređe. Počela su teranja i takmičenja, pa se mnogo više pažnje posvećivalo letu na uštrb lepoti. Taj trend se zadržao sve do danas, te su ti izuzetno lepi primerci nestali, a golubovi se nekako više ujednačili. Zahvaljujući Milanu Tišleru sačuvan je taj stari soj beogradskih letača. Osim njega, bilo je možda još stotinak golubara, koji su uspeli da sačuvaju po 1 - 2 para, te je početni materijal bio dosta mali. Ako idemo dalje, pa fokusiramo određene današnje linije, dolazimo do par vrhunskih golubova. Na prvom mestu je svakako Milanov kaplan kojeg su kupili Laza i Slavko. To ja bio izuzetno kvalitetan priplodni golub. Od njega je Milan izveo pedesetak vrhunskih letača i priplodnjaka, pre nego što ga ja prodao. Tako su bila poznata njegova dva sina, špicasti šarenokrili tekiri, koje je Milan zadržao sebi. Oni su takođe izveli na desetine priplodnjaka, te je još kod Milana ta kaplanova linija bila poznata i popularna. Ostavio je on potomke i Nišlijama. Od tih golubova napraviće svoja golubove braća Jaćimovići, Đokica Vujadinović reprezentativac iz Čilea, Nikola Halupka, Stanko šnajder i mnogi drugi poznati golubari po Beogradu. Kaplana je Milan nosio sa sobom i u Niš, te je i tamo ostalo njegovo potomstvo. Slavko Vasiljević i Laza Dimitrijević su kaplana parili uglavnom sa Tišlerovim golubicama, te su dobijali isto tako kvalitetno potomstvo, koje je moglo da se ukršta. Oni su takođe umnožili ovu liniju i rasuli je po Beogradu i Srbiji. Zato mislim da nema značajnijeg goluba u našam golubarstvu od tog Milanovog kaplana. Danas je lako prepoznatljivo poreklo kaplana. To su svi ti tako zvani "šarci" pa karudijani, krzali i šarenokrili tekiri. Bili su to izuzetno lepi i markantni golubovi, vrhunski letači. Vislije kakvih nema, sa kružnim i mirnim letom, a kada silaze "markiraju" u mrvici i onda postupno u malim krugovima silaze u centar. Imali su fin i "mekan" let i često su jedrili, naročito kada umorni silaze iz visa, pa je bilo milina gledati ih. Pojedini primerci su leteli izuzetno dugo, od 6 - 10 sati, a to je onda bilo rekordno vreme. Pareni generacijama u srodstvu izgubili su vitalnost, pa je došlo do velikih gubitaka, ne siđu. Zato su ih golubari kasnije ukrštali, te je taj karakteristični kalup i let dosta iskvaren. Nekako u isto vrema, bio je popularan i Užarev krzal. Golub koji je onda leteo 10 i više sati. Iza njega je ostala čitava serija krzala i to letača "fenomena" za ono vreme. Kasnije su se te dva linije izmešale, te su se krzali utopili u kaplanovu liniju."

 

"Sledeći je arap Grade pisara. Bio ja to poreklom Demirov soj, te su se ti golubovi zvali "demri". Bili su to krupni i jaki tekiri, ali su često izvodili i te arap tekire. To su ustvari arapi, ali na suncu se kroz arap boju nazirao tekir. Krupni i glavati sa jakiim nozdrvama i belim očima, delovali su moćno. Bili su nekako masivni, ali ne dugački, pa su na zemlji delovali trapavo. Noge su im bile debele, ko kod orla, pa kad hodaju gegaju se. Kada ih gledaš na zemlji, pomisliš "ovo ne može da leti" ali, kad polete, pamet da ti stane. Grada je bio pisar, te je lako dolazio do golubova. Ne znam kako, ali kod njega je bila ta "demirova" linija i to baš ti tekirasti arapi. Ta boja tekirastih arapa je bila toliko svojstvena i jaka, da se samo kod tih golubova u tom "krljušastom" obliku javljala, te je po meni to bio takav, originalan soj golubova. Najbliža opisna reć je baš "krljušast", jer je podsećala na krljušt kod riba i to baš kod dunavskog šarana. Leteli su izuzetno dugo i visoko sa tim karakterističnim letom punim snage, ali tu u centar. Mogao si da ih gledaš u "bure od kišnice", a da ne izađu iz obima bureta. Bili su dosta snažniji od kaplanovog porekla, te su bolje silazili iz visa. Većina ih je znala da leti skromno, a onda odjednom počnu da "cepaju" neverovatne dužine, te su bili za ljude jačih živaca."

 

"Kada je Andra Bihel otkupio golubove Grade pisara, počeli su da mu lete golubovi, to svi znamo. Bili su to, za ono vreme neverovatni letovi, jer su pojedini primerci silazili popodne, pa i u zaranke. I tada počne potraga za poreklom tih letača, te se utvrdi da su to demirovi potomci i to baš ti "krljušasti" arapi. Od tih Gradinih arapa, kod Bihela se namnožilo na stotine golubova, pa je ubrzo svaki arap bio Bihelov arap. Andra ih je pario u svim varijantama, pa se kasnije taj tekirasti dezen izgubio i dobijeni su ziftano crni tako zvani "masni" arapi. Bez obzira na boju, ta linija arapa je razmnožena i rasturena po Beogradu, te čini drugu najaču liniju naših golubova zvanu demiri. Kada smo već kod Andre, moramo da pomenemo i njegove bozove. U Beogradu je oduvek bilo bozova i to u najrazličitijim varijetetima od belog boza do kafe boza. Poseban soj su bili takozvani "flekavi" bozovi, koji vuku još od tih bozova "trobojana". Najbolje letače u boji boza, Andra ja dobio od Beline Žute boske. Po mnogima, to je bila Milanova boska, sto je moguće, jer je Milan imao takve boske preko naudica, ali nisu tako letele. Imao je on i kafene naudice, koje je Andra uzimao još u "kukuruzištu", ali nisu pokazivale taj kvalitet. Po drugiima pak, ta boska ja preko bozova Karla Pošpihla, koji je imao takve Bozove. Bilo kako bilo, ona je sa Andrinim arapima izvodila fenomenalne letače. Istini za volju, ti letači su često bili loš priplodni materijal. Tako su mnogi kupljeni, a kasnije odstranjeni iz priploda. Mnogo godina kasnije, pojaviće se njihovi potomci ti "zeleni i beli" bozovi, opet vrsni letači. To šaranje u kvalitetu iz generacija u generaciju i danas je prisutno kod tih Andrinih bozova. Ali, vrhunski letovi Andrinih bozova toliko su zapalili golubare, da su ih namnožili na stotine, pa i hiljade komada i razneli po celoj Srbiji. Eto danas ti golubovi preleću 12 sati. Dao sam nekom livcu Voji u Smedrevo par arapa, direktno od tih Bihelovih. To sam posle robije dobio od Mike Misirca. Terao sam ih i za mene nema boljih, eto čujem od Bude da ta dva arapa kod Voje preleću dan. Daju mu seljaci po kravu za svakog!"

 

"E, sada imamo Mikin soj, crni mavijani. To je potomstvo Bihelovog para mavijan i arapka. Mika je taj par uzeo od Andre ko mlade i sami se upare, izvodili su sve same jubilarce! Ti potomci tog para su vremenom na više mesta izvodili crne mavijane. Belooki sa pepeljivim podrepkom, vitki i utegnuti, često su zvani Kobre. Bilo ih je i u varijetetu boje šećerlije. Posebno se taj soj u svim bojama i varijetetima od boza do šećerlije i mavijana prosuo po Karaburmi i Višnjici (Babičin soj)."

 

Martin (autor): - Dobro Dane, ali malo se poznaje anatomija, ishrana, uslovi držanja i uzgoja. Svi mi traže TABLICE, daj mi napravi tablicu parenja, daj mi napiši tablicu priprema i ishrane. Niko neće da popričamo o uslovima uzgoja ili anatomiji goluba. Nikog ne interesuje HOMOZIGOTNI priplodni golubovi ili HETEROZIGOTNI letači, da sami prave šeme parenja. Ja sam preveo i sa Baraćem izvukao na geštetner stotine biltena, sve te Engleske tiplerske knjige. Teško i retko ko to čita, pojedinci nas ismevaju. Ne treba smesti sa uma, da linija ili soj, osim izgleda, nosi u nasleđe i anatomiju. Recimo, kvalitet perja je važan faktor, jer to perje, odnosno paperje se puni vazduhom na velikim visinama, pa golub lakše jedri u zoni ređeg vazduha. Tu su i vazdušni mehurovi, šuplje kosti i niz drugih detalja, koji nisu kod svih golubova isti. Osim selekcijom stečenog nagona da leti visoko, on je odabiranjem za to stekao i predispozicije, fizičke, jer su ostavljani u zapat oni primerci koji su leteli višlje od ostalih. Tim visokim letom on se izlaže opasnostima da ga lakše stigne i ulovi najbrža ptica na svetu, sivi soko. Tu su i jaka vazdušne struje, pa razređen vazduh siromašan kisaonikom itd. Sve to ukazuje na njegovo udaljavanje od prirodnih instikata samoodržanja, jer je visok let nekoristan, a time i neprirodan za živa bića. U visinama nema hrane ni vode, te sa racionalne tačke gledišta, a priroda je racionalna, gore nema šta da traži.

 

Tu se umešao čovek, koji ja poverovao da će mu golub iz nebeskih visina doneti poruke bogova, te ja u početku nesvesno odabirao i razmnožavao baš one koji su leteli najvišlje. Tako je vekovima odabiran i kao "sveta ptica" čuvan i razmnožavan baš onaj koji leti najvišlje, te se stvorila rasa Visokoletača. Kasnije će je koristiti za zabavu, a danas je to prvorazredni sport i hobi. Zahvaljujući svom visokom letu, visokoletač ja uspešno prebrodio i vreme sokolarenja. Kada su golubovi korisčeni za obuku sokolova, visokoletaci su bili nepodesni za to, jar su svojim brzim penjanjam u visine odvlačili sokola u nepovrat. Kolko su duboko usađeni nagoni za visokim i kružnim letom ovoj našoj rasi ukazuje i činjenica da su i pored ratova i razaranja opstali sve do danas.

Najbolji primer su poslednja dva rata, kada su u Beograd golubovi bili desetkovani. Obnavljanje priplodnog fonda je išlo vaoma brzo. Tako od 1918. do 1920. stvoreni su svi preduslovi, te će već 1924. Beograd imati isti broj golubova kao pre rata, a već 1926. prevazići taj broj.

 

I ukrštanja sa drugim rasama ukazuju na jaku, skoro dominantnu osobinu visokog i kružnog leta. Tako ukrštanje našeg goluba sa nekim ukrasnim neutralnim rasama (lapazani, saltinete) daje već u prvoj generaciji dominantne visokoletačke osobina. Isto je i prilikom ukrštanja sa pismonošama, tiplerima i rolerima. Sve to ukazuje na selekcijom genetski formiranu osobinu. Hiljadugodišnji odabir je ovu osobinu stabilizovao, pa je ona u odnosu na druge, mlađe rase - dominantna. Isti zaključak se nameće i prilikom ukrštanja sa domaćim podivljalim, uličnim golubovima. Da su njihovi preci naši visokoletači potvrđuje i ogled g. Đorđevića, a i mnogih drugih odgajivača. Ako našeg čistog visokoletača ukrstite sa uličarem dobićete već u prvoj genaraciji solidne visokoletače, često sa ćubicom na glavi. Naravno već u narednom kolenu, vraćeni na visokolatače daće potomstvo gde će se veoma mali broj, po sitnim detaljima razlikovati od čistih visokoletača. Ja poboljšanje kvaliteta, vidim samo u selekciji i primani iskustava genetičara, nikako ukrštanja sa drugim rasama. Poboljšanje uslova odgoja, takođe će poboljšati učinak rase. Bolja ishrana, čisti osunčani i prostrani golubarnici, preventiva i stručan trening će omogućiti da na površinu isplivaju najbolji. Ja ne vidim, da su se naši golubovi bitno izmenil, u odnosu na one pre rata, ali uzgoj i nova dostignuća u ishrani i treningu su doprineli, da mnogo više primeraka, danas leti kao nekada pojadinci, mislim oni najbolji.

 

Dane: "Posle ovog, II Svetskog rata pojavili su se mnogi mladi golubari. Tu je i veliki broj pridošlica iz unutrašnjosti, koji su dobili posao i stan u Beogradu, te krenuli sa starim hobijem. Tako su kasnije postali popularni: Prle Zlatić, Miša Slović, Mizula Pavlović i dr... Od predratnih golubara i dalje su aktivni: Braća Bihel, Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Perica Kavaljer, Mane "Šepa", Stanković, Slavoljub Miladinović, Boža Mašić, Pera Miljković, ja i Rale Petrović, Zvonko Ladovac, Bata Radosavljević, Vita Pantić, Gosič, Mika "Misirac", Raja Tešić, Joca Naumović, Vita "Beli", Dragi "Drnda", Bora Kerevan, Ponkajsi, Bogdanović Petar- "Peruca", Bora Targa, Juhas, Jaša Matijas, Andra Ostojić, Buda Babić, Jablan, Raja "Belac" .... ma bilo nas stotinak, sam tu na Čuburi. Već 1948 - 49. u dva tri navrata, posle kafanskih razgovora krenulo se u aktiviranje, Beogradskog golubarskog društva. Prvi inicijatori su bili politički nepodobni, te je SUP odbio registraciju. Krajem 1950. na moju i Prletovu inicijativu održana je osnivačka sednica (skupština) u D. K. "Božidar Adžija" odakle je podnet zahtev nadležnom organu za registraciju I Beogradskog udruženja odgajivača golubova. Tu su formirana tela, koja će doneti statut i ostala normativna akta. Ma imali smo posla preko glave, ali bio je to zanos... izgradnja i obnova! Udruženje je registrovano 12.06.1951. te se taj datum smatra danom osnivanja udruženja. Potpisnici zahteva za registraciju društva, odnosno osnivači su bili: Pantić Slobodan Dane, Prvoslav Zlatić Prle, Jablan Slobodan, Cvetkovič Radovan, Babić Buda, Petrović Rale, Ostojić Andra, Miljkovič Petar Zrka, Matijas Juhas i Živković Žarko. Iz tog društva, će u narednih 10-15 godina iznići sva ostala društva, Savez Beograda, Savez Srbije. Takmičenja su otpočela već naredne godine, naravno uz "dečije bolesti" te je takmičenje reorganizovano na novim osnovama.

Među poznatijim takmičarima bili su Raja Belac, Mihajlović Mi lorad, Bogdanović Petar, Mile Pelinkaš, Dimitrijević Blagoje, Brković Dragutin, Martinović Vojislav, Petković Gale, Brača Koprvice i svakako, izvanredni obrenovčan Aca Hristić, Miga, Riđja ,Peja i Guce.... Izvinjavam se drugim uspešnim takmičarima, koje sam u nedostatku materijala izostavio."

 

"U ono vreme pobednici su imali relativno male proseke leta jata. Razlog je neiskustvo u pripremi letača i izboru jata. Drugi razlog je "zatvorenost" odgajivača, te su golubovi bili u dubokom srodstvu. Tek kasnije će se otkriti, da najbolje lete "melezi" dobijeni ukrštanjem dve linije dobrih golubova. Tako će kod Raje Belca najbolje leteti golubovi od dva uhvaćena goluba. Kod obrenovčana će takođe odlično leteti ukršteni Bilielovi, Gosićevi i Karalićevi... I kod mene će moji golubovi doći do punog izraza, tek kada ih ukrstim sa Mikinim. Zato će kasnije mnogi golubari otvoriti svoje golubarnike, te će početi razmena golubova, a time i mnogo bolji rezultati. Onda je bilo puno golubara van udruženja, koji su hvatali tuđe golubove i nisu ih vraćali. Neki su živeli od toga. Zato je društvo stavilo akcenat na vraćanje uhvaćenih golubova, te je trebalo dosta vremena da se izleči ta neugodna "bolest". Međutim, ja sam uočio, da kod tih vaćaroša, kako smo ih zvali, naši golubovi, ukršteni izvode bolje letače no kod nas sa našim.. Tako recimo kod jednog od njih Andrin arap u paru sa Slavkovom mavijankom izvodi izuzetne letače i izuzetno pametne golubove. Sećam se da je kod Slavka tu dole, jedan moj arapić uvaćen u paru sa nekom tekirkom Velje veterinara, a tada smo počeli sa alkicama... E, taj par je kod tog Slavka izvodio odlične letače, pa se pročulo i ofiralo."

 

"Nekako u isto vreme odemo i Velja i ja, te uzmemo te naše golubove u nadi da ćemo i mi dobiti takve, a može biti i bolje letače. Posle 3 - 4 godine sretnemo se na nekoj svečanosti, te ću ja da mu se jadam, da taj arapić kod mene sa par ženki izvodi loše mlade, te da ako hoće da mu ga dam. Šteta je velim, on sa tvojom tekiricom izvodi izvanredne letače. Velja se smeje, pa ja sam ubio tu tekiricu, jer je kod mene izvodila tako glupave mlade, da većinu nisam naučio, a i tih par što sam naučio, par letova i nema ih, te je ja ubijem. Vi to danas zovete "hibridizacija" i znate za to iz genetike, a eto mi smo to naučili od vaćarosa.Da ne budem pogrešno shvaćen, ja nisam za unošenje golubova, jer to vodi u vašar. Ja smatram da svaki ozbiljan golubar treba da ima svoje 2 - 3 linije, odnosno 2 - 3 početna para, te da vrši ukrštanja između tih limja. Parenje u "debelom" krvnom srodstvu ne može dugo da traje, dolazi do isticanja negativnih osobina te ti golubovi nisu dobri takmičari, ali mogu da budu dobar priplodni materijal. Svi "zatvoreni" golubarnici, koji nisu ukrštali, nisu mogli da postignu takmičarske uspehe. Međutim njihovi golubovi kod drugih odgajivača pametno ukrštani, izvodili su odlične letače, to je neko moje zapažanje. Vidi Slavka je uzeo kaplana i krzalku, od Milana i to pario, iako su oni već bili u "debelom" srodstvu. On je dalje, evo već 50 godina, to potomstvo pario u najužem srodstvu i čudi se što mu golubovi ne silaze". To su odlični golubovi, ali po meni traže osveženje, odnosno ukrštanje. Raja Belac je uhvatio dva goluba, koji su odlično leteli i slučajno se upare. Od tog para je izvodio fenomene, kada to kažem mislim na njihove rezultate, koje su zvanićno postizali. To je letelo kad god ih potera da leta, a nisu mogli da fale. Terao je jato po 6 - 7 godina i postizao najispravnije rezultate u I udruženju. Ili primer Bore doktora i brata mu Huge. Oni su imali potomstvo najboljih letača, tu sa brda. Bora je kupio samo najbolje od Andre i Mike, a ništa nije napravio. Pario je te iste golubove među sobom i dobi jao izuzetno glupave golubove. Kada ja počao da ih deli, svi koji su uzimali te golubove i ukrštali, dobijali su odlične letače."

 

Nego Dane, da se vratimo na istorijat i to tvoje vreme. "Golubarstvo ja tamo od 1955. naglo krenulo uzlaznom linijom, uglavnom zahvaljujući takmičenju. Onda se stalo, jer nije bilo inovacija, počelo je sve u krug. E sada, dolaze inovacije, koja si ti sa zemuncima uvezo i eto isti golubovi, isti golubari, a mnogo bolji rezultati. Opet će se stići do zenita i stati, te će trebati neki novi ljudi, neke nove "cake" da bi se išlo dalje... Ma nauka, nauka sve rešava.. Pojedinci izuzetno obdareni, vuku društvo napred. Što se tiče istorije našeg goluba, tu je malo urađeno. Sve razvijene zemlje su daleko isprad nas, iako su njine rase mnogo mlađe od ove naše. Potreban je novac da bi se sabrali i prezentirali svi istorijski dokazi o prisustvu ovog našag goluba još u vreme Rimljana, na ovim prostorima. Oni danas priznaju Ilirskog goluba i pišu da su ga još stari Iliri odgajali. Sada treba uhvatiti tu nit sa Ilirskim golubom, snimiti sav dokazni materijal i to publikovati na stranim jezicima. Priznajem da ja to obiman posao i skup poduhvat, te to ne može da izvede pojedinac nego Savez. Šta rade savezi osim takmičenja i alkica? Gde su pare od članarine i alkica? Pa pomnoži broj društava sa prosečnim brojem članova, pa to sa prosečnim brojem mladih i cenom alkice... videćeš da su tu silni milioni. Ja sam to nekada radio i znam koliko se tu para vrti. O našem golubu do sada su pisali samo stranci. Čitam ove knjige o golubarstvu, što su ih pisali "prečani" koji nemaju veze sa našim letačima, jer ih ne odgajaju. Kažu da su ove naše golubove u Beograd doneli Turci. Pa dobro, ajde neka je tako, ali onda mi recite što ih nema i u drugim krajevima i zemljama gde su bi li Turci? A opet, pitam se, koja bre istorija, kad se ovde svakih 10 - 15 godina pali i ratuje...sve izgore, pa opet iznova."