Srpski visokoletač

ERNEST BIHEL... priča o ANDRI BIHELU

 

Najmladji brat od braće Bihel, Ernest Bihel je bio "motorna snaga" golubarnika braće Bihel. "Karlo je bio bolešljiv, te smo ga čuvali od posla. On je imao svoj golubarnik, više da se ne bi mešao u moje i Andrine golubove. Ustvari, svi su golubovi bili Andrini, jer je on bio "glava" porodice. On je radio i donosio pare, a mi ostali smo morali da slušamo i pomažemo. Mnogo je voleo dobrog goluba, pa je silne pare dao na golubove. Bolje i to nego da ide po kafanama ili kocka. Dok smo bili deca i živeli na uglu M. Gorkog i Šumatovačke, nađe on negde na Savi kućicu od šlepa, pa je kupi i doveze. Opravimo je, te tako napravimo prvi lep golubarnik. Tada je dobre golubove imao Spasa Petrović zvani "Čvorak" ili "Tičar" kako oćeš, te je uzimao od njega. Posle je uzimao od Milana "Tišlera" pa od Mite "Užara", Milutina Markovića, Tasina... bog te pita gde sve nije bio da kupi i donese dobrog goluba, ali slabe vajde od tih golubova... varali ga. Sede tako golubari i pričaju, tek će neko o nekom golubu, koji negde leti... "pamet da ti stane", a moj bata odmah tamo i evo ga nosi golubove... ma i golubarnik, sve otkupi, samo da dođe do tog goluba. Posle golubarnik i golubove pokloni kočijaš, a tog goluba zbog kojeg je sve otkupio, očupa i uči... kako bi ga proverio i ubacio u ekipu. Hteo je da ima najbolje, samo najbolje. Prosek ga nije interesovao, jurio je samo za najboljim letačima, a to je koštalo.

 

Kad smo napravili kuću i prešli ovde u Gospodara Vučića ulicu, bata napravi veliki i lep golubarnik i prenese samo 2 - 3 para onih najboljih, ostalo pobije. Imao je on i tamo dobrih golubova, ali oko nas sve poznati golubari i trgovci, pa mu nisu dali glavu da dugne. Diraju ga... zavitlavaju... sve radnje rade, samo da im ne bude konkurencija. Plašili ga se. Milan mu je stalno "uvaljivao" škartove, pod firmom da su od najboljih parova, tako i Spasa, pa Ilija Batić, ma i ostali. Kad smo se preseli u novu kuću, ostali su neki arapi i bakarasti tekiri, te on skrpi lepo jato i počne da izaziva Milana. Spasa je već bio završio svoje, više nije terao golubove da lete no živeći od stare slave trgovao. Vi ste već čuli tu priču o Mađarima - zarobljenicima, Beli i Šomođiju. Bi li su to dobri ljudi i odlični golubari. Kao "slobodnjaci" radili su po kućama, te se tako okuće i prižene. Bela je bio ovde bliži nama, te je često dolazio kod nas. Radio je po kućama, a kod golubara dobije i po nekog goluba ili jaje, te tako brzo napravi lepo jato letača. Bio se priženio kod neke raspuštenice, odmah poviše Milana "Tišlera" te je često radio kod Milanove sestre Jele. Tada je Milan bio star za vojsku, pa je otišo kod rodbine u Krnjevo i tamo proveo svo vreme onog rata. Ovde je Jeli ostavio 3 - 4 pari golubova da se zanima, jer je volela golubove, a ostalo je preneo tamo u Krnjevo. On je rodom iz Krnjeva, te je tamo na očevini sagradio golubarnik i jurio golubove. Glavni priplod mu je bio na tavanu kuće ili štale ne sećam se više, a bili smo tamo ja i Andra sa Milanom. Jela je često davala Beli jaja od tih Milanovih golubova, te je ovaj to izvodio i lepe pare uzimao. Najbolje je ostavljao sebi, te se pričalo da Bela ima odlične golubove. Sam Bela je pričao, da je i u Budimpešti imao golubove, ali da su ovi naši mnogo bolji letači.

 

Kad je došlo oslobođenje, Bela i Šomođi srede papire, spakuju golubove i krenu nazad u Mađarsku. Onda je carina bila na zemunskom pristaništu, kapetanija, a za Mađarsku se odatle išlo brodom. Na carini Šomodji nekako prođe sa svojim golubovima, ali Belu zadrže i ne daju mu da nosi golubove.

Tako on ostavi sanduk sa 15 - 20 golubova i poruči da ga predaju Nešiću iz Zemuna. Nešić je držao golubove u ulici Tošin bunar preko puta aerodroma. Imao je samo mavjane, a pričalo se da mu dobro lete jer se plaše aviona! On je inače bio dobar prijatelj sa nama... Slavkom, Jocom... Kada mu donesu taj sanduk, on ne znajući šta će sa golubovima, pošalje ga Slavku Vasiljeviću. Posle par dana, eto ti Slavka sa nosačem, tera taj sanduk , pa će sa kapije: "Andro evo, Bela ti pratio golubove, da se više ne mučiš... evo, na sanduk piše... za mog priatelja Andru!" Ne odoli bata, no uzme sanduk, žao mu golubova, danima ih vuku. Otvorimo sanduk, a unutra samo 2 - 3 ćubana, sve ostalo gacuri... gaćan... pismonoša! Vidimo mi da su ovi probrali Beline golubove, te podmetnuli gacure. Izvadi Bata tu žutu bosku... nekog mavijana i ne sećam se šta još bi, a ostalo istresemo iz sanduka, tu odma na ulicu. Ta Belina boska, zvali smo je "Žuta boska" izvodila je neverovatno dobre golubove. Bilo je to tamo 1920. - 1922. godine, kad je letač bio retkost! i mavjan je davao dobre golubove, ali ne ko boska. Žuta boska je izvodila bozove, koji su znali da "prelete dan". Sa arapom je izvodila te zelene bozove i arape. Možda su bozovi bili nešto bolji letači, ali i jedni i drugi su davali manje više loše potomstvo. Ti bozov, ko taj boz Zelenko, za ono vreme nenadamašni letači davali su prosečne pa i loše mlade. To nismo umeli da objasnimo, te se Andra oladi za tu Bosku i počne više da polaže na arape od Grade Pisara iz Žičke ulice na Krstu.

 

Mi smo imali jednog Gradinog arapa i bio je odličan golub u svakom pogledu, te kad je Grade zbog bolesti odlučio da proda neke golubove, Bata ode i kupi 2 ili beše 3 para. To su markantni, lepi i plemeniti golubi te ih čovek zavoli. Leteli su baš kako treba, pa je Bata govorio: - Kad ovi ovako lete, kako li lete oni što je sebi ostavio? Kasnije Grade pređe sa službom u Vrnjačku banju, te ni ponudi da mu otkupimo sve golubove. Tako smo može se reći prešli na te arape Grade Pisara. Pa, on je 2 ili 3 para odneo sa njim, tamo u banju. Posle čujemo da je otišao u Soko banju, jer ga neka bolest mučila, nešto sa plućima. I tamo ode Andra i otkupi i tih 5 - 6 arapa, tako da Grade ostane bez tih golubova. Posle je imao neki vašar, pričao nam Gođevac da je držao 5 - 6 pari u svim bojama osim arapa. Batu mučilo to: "Kako li lete ti što sebi ostavio, kad ovi kod mene ovako lete..." Nije samo tu on tako mislio, no uvatimo pile i ono leti sačuvaj bože, a bata će: "Kake li golubove ima taj, kad mu ovo pile ovako leti..." To ga je teralo da juri za sve boljim golubima. Gradini golubovi su to "staro" poreklo još tamo iz vremena careva, te se ovi zezali da imamo carski golubovi. Ali stvarno bre Martin, bili mnogo plemeniti, negako pitomi, pa ponosni, ko da razume šta oćeš od njega. Oni kad polete ne izvode neke burgije, no vežu se i za vis svi ko jedan, a gore "dube" u mrvu, te nema da li leti ili negde spava. Imali su i dužinu, ali većinom ujednačeni, te su silazili grupno ili na male razlike u dužini. Tada su svi počeli da dolaze i gledaju kako nam lete golubovi. Više nije bilo priče ili sumnje, no "kapa dole"..."ala mu lete golubovi, ovo još nisam video...". Međutim, to nije bilo sve. Kad smo te Gradetove arape presekli sa Bozovima od Žute boske, e tu je nastao lom! Od nekih, takvih parova, mladi su leteli baš ceo božiji dan.

 

Tamo od 1932. pa sve do rata, nije nam bilo premca. Bude kod nekog - negde... po neki golub da leti barabar sa našim, ali kod nas su ti letovi bili obična pojava. Ko god, da je od nas tada uzeo 2 - 3 para golubova, sigurno je imao odlične golubove. Nismo mogli da naizvodimo koliko su se tražili ti golubovi.

Bilo je i drugih linija i odličnih letača, kao beli mavijan, arap-keseran, tekir-bakaras, naudica, arap nogonja, dorati... ali ovi bozovi i masni arapi - što ti pričam, to je bilo nešto novo za sve nas golubare, to su bili oni golubovi, što svaki golubar kad legne da spava mašta, da, to su bili golubi iz mašte"! (snimak razgovora sa kasete).

 

U daljim razgovorima, Ernest Bihel sa setom priča:

"Kod nas u dvorištu je bilo ko u parku. Kavezi sa lisicama, zečevi, morke, pauni, fazani... čak i jelena i košutu smo imali. Dole niže, dva golubarnika velika drvena ukrašena, sa tremovima, pa kavez sa kanarincima, štiglicama, cajzle... ma, čega sve nije bilo. Okupi se po 20, 30, 50 golubara, puno dvorište i na ulici stoje i gledaju kako nam lete golubovi... to su bile komisije, a ne ovo sada 2 člana! Kad ti neko priča, da je svojim očima gledao, da kod Andre golub poteran u 6 sati izjutra silazi u 6 sati uveče, e ne možeš da odoliš da to sa svojim očima ne vidiš. Ma nisu svi tu stajali ceo dan, ali mnogo njih je odstajalo ceo božiji dan. Nisu ni naši golubovi stalno tako leteli, no počnu sa 3 - 4 sati, pa penju... na 5 - 6 i tako sve veće vrućine, a oni sve duže lete. Pitaj ove žive... eto Boru doktora, Zvonka Ladavca, Peru zrku, Daneta, Raju Tešića... pitaj ih kako su Bihelima leteli golubovi. Eto, pitaj Miku... on je gledao Zelenka i to bezbroj puta da preleće dan... pa Arapka Zevačica... pa... -Pa dobro Bato, ti si u pravu, ali ti pričaš samo ono što ti ide u prilog, a ne pričaš koliko Vam je golubova vraćeno, što ljudi nisu bili zadovoljni. Eto Zelenko najbolji letač što je ikad bio, a mladi mu nikaki! - Jeste, ali nisu to televizori ili auto, pa da svi te marke budu isti... to je živa stvar. Nema dva brata da su isti, tako ti je i kod golubova, ja te slušam da kukaš na Zelenka, a ne pričaš kako su mu leteli unuci i praunuci. - Pa svi bre bozovi po Beogradu, Obrenovcu, Karaburmi, Višnjici, Kragujevcu, Šapcu... sve su to potomstvo od tog BOZA ZELENKA, kojeg si ti vratio posle 2 - 3 godine i "spustio niz nogu", jer navodno nevalja. Dobro, možda si u pravu, ali kako objašnjavaš da si posle bio najači sa golubovima u celoj Srbiji... leteli ti ko nikom! Te priče, da su naši arapi preko Milana Tišlera golubova, su gluposti koje su širili "Tišlerčići"... Slavko, Laza i Dragiša. Mi ništa nikada nismo krili niti se stideli, no sve javno, tako i za te naše arape se dobro zna da su preko arapa Grade Pisara. To je on dobio od tog čika Jove sa Slavije i to poreklo ide tamo bog te pita dokle. Bio je tu i arap od stolara Đure Neimarca, isto letač kakvog retko ima, pa bilo je tu i "neznanih junaka" što je bata donosio... kod nas se sve proveravalo, jurilo se da leti i zasluži penziju i ženidbu!"

 

 

DRUGI RAZGOVOR sa Ernestom Bihel: ANDRINA PRIČA

 

"Jednom, dođe Andra i donese nekog Arapa dole iz Marinkove bare. Zamislio se i vidim... nešto ga muči. Pitam ga, jeli to naš arap, a on će: - Ovo više nikada neću da radim. Neću da me dečije suze progone, jebem ti goluba... da me sutra tera maler... I onda nam ispriča šta mu se desilo. Ispriča mu neki lovac, golubar, dole iz Marinkove bare, kako nekom dečaku lete golubovi, pamet da ti stane (po imenu Mile). - Аli, što leti jedan Arap... dan mu kratak... priča on Andri. Ode Andra da vidi o čemu se radi, da nije neki naš golub. I tamo, arap u paru sa mavjankom... naizvodili 10 - 15 mladi. Vidi bata da to nisu naši golubavi, pa počne priču sa tim dečkom, a ovaj mu ispriča bajke o tom arapu. Udari Andri priča u glavu, pa oće arapa po svaku cenu, ne pita pošto... ali dečko ni da čuje. Digo Andra cenu na 2.000 dinara... dečko neće. I tako on tu sa njim, kad naiđe otac, pa kad čuje koliko Andra nudi, lupi šamar detetu, a Andri veli: - Daj pare prijatelju i nosi sve... sve šta oćeš, neka ti je alal Uzme Andra Arapa i pođe, a mali ide onako krvav za njim i leleče na sav glas: - Čiko nemoj molim te, vrati mi mog arapa... ubiću se! Prati ga tako i zaopomaže, a narod iz njiva gleda i čudom se čudi... Danima je mog batu pratio taj dečiji jauk za tim arapom. Mi mu kažemo, vrati ga, a on opet ne može... oće da ispita kako leti arap... pa posle... Posle se promenio, nije više jurio za tuđim... jedino kad mu neko nudi "dobrog goluba"... Ko zna, možda ga je i ta dečija kletva stigla... i Ernest zajeca za voljenim bratom, koga zlikovci ubiše.

 

Goluba treba voleti, ali imati meru. Ja nikada nisam bio lud za golubovima, voleo sam ih, ali ne ko Andra. Bio je opterećen željom da ima najboljeg, a to ne valja, jer i drugi to žele... Posle rata, više nije bio onaj stari Andra. Aps, maltretiranja, robija... pa krenuše bolesti, a i godine ga stigle. Kad se vrati iz Zabele, tamo 1954-55. bio je teško bolestan, ali kad s proleća ogreje sunce, on izađe, pa će: - Lep dan bato, imaš li šta da pustimo... Nažalost, sve što je vredelo već su odneli Prle i kompanija. Ono malo ružnih, sakatih, jalovih ili ćoravih, što su ostali pokupovaše Obrenovčani, Kragujevčani, Šapčani i ovi sa Karaburme. One godine pred smrt, ode do braće... ovi studenti Koprivice, te gleda njine letače, a lepo im leteli. Ni tada ne miruje, no počne da se cenjka za nekog njinog goluba... oće opet da "počne" sa golubovima. Znaš onaj film..."Nada nikad ne umire" ili beše... zadnja umire, ispravih ga ja".

 

 

ERNEST BIHEL: Sve su to priče, 5. maj1966. godine

 

"Sve su to priče, ima tu istine, ali sve je to iskrivljeno, jer su golubari zavisni i nikoga ne priznaju, no on i samo on. Najbolje prolaze oni što oko sebe imaju kompaniju koja drži te iste golubove, e oni se drže i među sobom hvale, a suparnike ogovaraju i sve najgore. Neki poklanjaju golubove tim drčnim "poznavaocima golubarstva" samo da ih ne uzmu u mašinu!  Prirodno je da čovek nikog (osim svog deteta) ne pušta ispred sebe, ali moraš da budeš barem malo realan i da ponešto priznaš kad vidiš svojim očima da čoveku dobro lete golubovi, red je da to i priznaš. Najviše se ogovaraju komšije i to oni koji su bolji. Savetuju se naopako, ismevaju se kad donesu nekog dobrog goluba, navode se na tanak led i sve tako, da ne bi slučajno napredovali i bili bolji. Tako je bilo i sa nama, samo se čekao povod pa da nas ismevaju i izmišljaju priče. Ako nam golubovi ne lete svi su tu da gledaju i da nas teše, a kad odu oni se ismevaju i po celom gradu pričaju. Kada nam opet, golubovi dobro lete, oni uvek negde žure ili nisu videli... znaš ono „neznam ja nisam gledao no samo navratio...“ E to je batu ljutilo, te je na sve moguće načine hteo da dođe do najboljih golubova. I imali smo od uvek odlične letače u odnosu na druge. Bata je kupovao, ali samo najbolje. Ko mlad, platio je ceh time da mu drugi govorili kojeg  goluba da kupi, pa je prešo na svoj izbor – taj i taj ili nijedan drugi! Nije mu bilo važno poreklo i čiji je to golub, no kako leti. 

 

Onda se aber brzo širio, čim negde neki golub leti izuzetno, odma počnu priče po varoši te stignu i do nas. Tada bata ode i gleda, gleda jednom, dva put pa i tri, četiri puta, da se uveri da je taj golub za njega, tek tada ga kupi i donese kući. Odma ga očupa i upari te pušta da uči krov, a onda u vis da leti. E tu su mnogi otpadali. Ko zna kako je tamo teran, hranjen i sa kakim golubovima leteo. Kod nas ima dobru hranu, uparen i leti u dobrom jatu, te se od njega traži da silazi poslednji, da bude najbolji, ako nije... ide na prodaju, a neki se i zakolje. Pa kroz naš ćumez je toliko dobrih golubova prodefilovalo, da bi i slepac napravio nešto. Ali to čoveku uđe u krv i on uvek traži još bolje, sve misli tamo negde kod nekog ima još bolji letač.. Tako je bata do kraja života tragao i donosio te "neznane šampione" da ih on proveri  i uporedi sa našima. Svaki taj golub je bio priča za sebe i ja znam desetak slučajeva, da se Bata zainatio pa kupovao sve golubove i ćumez, zbog  jednog goluba. Da se razumemo, nije to bilo u toj meri kako se priča, no povremeno, kad iskrsne. Bilo je da godinama ništa ne donese, a bilo je da po 5  -6 goluba kupi iste godine. Konkurencija se uvek plašila da taj novi golub može biti "pravi" i zato su u startu to unošenje golubova ismevali. Nije to samo ovde kod nas no i kod drugih. Svako unošenje novog  goluba predstavlja potencijalnu opasnost za njih, jer može baš on da ti preporodi  golubarnik, zato to treba sprečiti da se ne remete redosled kvaliteta, tačnije da ne napreduješ.

 

Kažem, kod nas je prodefilalo na stotine izvanrednih letača, te nije čudo da su nam najbolje leteli golubovi. Naravno da smo imali svoj priplod i to brojan, po 15 – 20 pari, ustvari naši su svi golubovi bili popareni i izvodili mlade, ali jedan broj je bio u posebnom kavezu i nisu puštani, no služil samo  za priplod. U vezi tih doneti golubova letača, koji se pokažu izuzetnim pa ih uparimo i izvedu mlade u većini slučajeva pareni sa čisto našim usrođenim golubovima, daju izuzetne letače. Prosto, kad ti se golubovi „usrode“ treba ih osvežiti novim dobrim letačem. Tako su se kod nas izveli neki „fenomeni“ kao boz Zelenko, masni arap, demiri, repati mavjani... ma većina najačih letača dobijeno je sparivanjem čistih naših „usrođenih“ sa donetim letačima. Eto i to je išlo u prilog batinom unošenju tuđih izuzetnih golubova. Vremenom se kod nas koncentrisao taj letački kapacitet i to u velikom broju, te smo i prodavali golubove. Mnogo je golubara patilo naše golubove i bili zadovoljni, te opet dođu da kupe. Kod nas su golubovi birani i pareni „na nebu“ a ne u dvorištu. Mlade smo terali nemilice po svakom vremenu, da se izoštre i da fale oni koji će da fale. Bolje neka fali odmah, ko pile, no da ga čuvam cele godine pa iduće ne siđe. To smo mogli, jer smo imali dosta dobrih golubova, te ne drhtiš da ga ne izgubiš.

 

E, bilo je i velikih grešaka. Spariš par i izvedu mlade koji neće da lete, ma sa krova neće da poleti... i bata ih pobije, a taj par ukloni. Desi se, da se „provuče“ neko od tih mladih i iduće godine leti bolje od svih, a mi im roditelje pobili. Tako je bio par mavjana, izvodili te repate „lenji“ smo ih zvali, to su posle bivali izuzetno pametni i dobri letači. Bata ih nije voleo, jer su stvarno ko mladi bili bruka, te ih retko izvodio, a bili su za ukrštanje odlični, da smire ove nervozne. Pa ti naši bozovi su bili više linija, ali one najvažnije su po liniji bakarlije Milana Tišlera i belog boza od tih Belinih golubova. Ne, taj beli boz nije bio Milanov i  nije uopšte ličio na Milanove, odakle on beli nikada nismo doznali. Bata je govorio:  - Eto vidite da u gradu ima i boljih od mojih, samo ih treba pronaći. Taj boz je bio odličan priplodnjak, a nismo ga terali, jer je bio u godinama. Bilo je još bozova, ali ovi su najviše množeni i njini potomci su po liku bili „naši bozovi“. Ja sam najviše voleo arape i to ove što su imali krv Gradetovi golubova. Bili su to krvni- rođeni letači. Bilo je da ne stignem da ga naučim i isteram ko mlado, idućeg leta se nauči i istera, te leti barabar sa ovim isteranim. I tu je bilo puno dobrih linija, ali nisu svi isti. Budu dva brata ili dve sestre, jedan leti pa rastura, a drugi prosečan.

 

Ma golubarstvo ti je teška rabota, ima da se mučiš ceo život. Taman pomisliš e sad sam napravio parove, a ono ništa. Jedan isti par jedne godine izvede 10 mladh svi odlčni, iduće 5 ovakvih, a 5 džukele, a treće sve džukele... Bog te pita zašto i kako. Jesmo, samo jedno vreme bata beležio svakog prodatog goluba, pa kad došo tamo do preko 300 on bacio svesku. Imali smo 3 sveske, za priplod, za letenje i ta za prodate, vremenom se zadržala samo ova gde smo pisali rezultate letenja. Kako da ne, imali smo i tekire, navijane, darčine... bilo i špicastih, a izvedu se i poneki šareni, ali gro su bili arapi, pa bozovi i tekiri i mavijani. Bilo je to lepo vreme, sada sa ženom živimo u Aranđelovcu na njenom imanju. Možda bih i držao, ali tamo planine, šuma,  kopci bi ih sve pobili, a nešto me i ne vuče".

 

Čika Mikina supruga iznese kafu i kolače, te sedosmo za sto, a razgovor krenu drugim putem, jer je Ernest  tog dana poslom došao u Beograd.  Pao je dogovor da idućeg proleća nastavimo ovaj izuzetno interesantan razgovor.

                                                                                                                                                           

 

ERNEST BIHEL: Razgovor u julu 1972 g.

 

"Mnogi misle da smo mi kupovali letače i puštali da se sami spare da bi lakše naučili kuću, te da ih onda teramo da lete. Bilo je i toga, ali mi smo imali svoj plan kako da sparimo jedan par, a tu nam je pomogla i jedna knjižica što je bata kupio od nekoga u Pančevu, a zvala se koliko me sećanje služi "Schaffen qualitat akkretion" od Dobžinsky. Tu smo dobili pravce u koje treba da idemo, te smo se toga i držali sve do kraja.  Po nama,  prvo što treba da se uradi je da sakupiš naj bolje moguće letače ne u svom ćumezu, no uopšte u celom regionu. To mora da se ispita na nebu- da se tera i studira kako lete: krug, vis, silazaki...i sve kako se traži. Naj bolji se sparuju, ali tako da jedan drugog dopune sa osobinama kako bi zatreli mane. Tako se upari 2 ili više pari, a mi smo imali desetinu takih pari u priplod.  Dobiveni mladi se uče i teraju da lete, a najbolji se pare medju sebe u rodu i taj se rod medju nama zvao po ocu ili majci, koji je bio jači. Posle više tih sparivanja brat i sestra, ali izabrani naj bolji, mi smo  udarili u zid, jer neki nisu teli da lete kako se traži, a drugi su opet leteli ko djavo gore i falili. Da nije bilo te knjižice, mi bi sve napustili, ali tamo je to i predvidjao, te mi po toj knjizi počnemo da parimo izmedju tih linija golubova i to one što slabo idu u vis i slabo lete sa onima što idu gore ko svrdlo, ali mnogo fale. Kad smo to sparivali, dobijali smo svakakve golubove.  Jedni lete po ceo božji dan i dobro silaze, drugi povuku na majku, a treći na oca.

 

Desi se da prve godine cela tura, svi odlični i lete i dolaze, a onda druge godine druga tura ništa nevaljaju, sve pobijemo, pa treće nevalja- svi fale odozgo... tako ti je to, ali zbog ono malo dobrih sve se to isplati, to je ta selekcija. Ni ti najbolji letači, ne mora da izvedu isti takvi, no moraš da „pipaš“ pariš ga sa tvrdom ženkom pa ako ne valja prepariš ga sa vrednom ženkom...i  tu probaš, malo ovamo, malo onamo, ali ne u rod. Bilo je da iste godine od tog para bude 2 - 3 izvanredna, a 2 - 3 obične lancage! Ja mislim da kad te iz srodstva pariš liniju na liniju dobijaš mlade u proseku: 1 mešani roditelji, 1 na očevu sortu, 1 na majčinu krv. Najbolji je taj što izmeša oca i majku sa dobrim osobinama, a najgori je onaj što nasledi mešano oca i majku, ali  one loše osobine!Mi smo tako napravili 2 linije Bozova i to: ovi Beli bozovi, Zeleni bozovi i Flekavi bozovi, a druga linija su bili Kafeni bozovi, Tamni bozovi, Ljubičasti i Bakarasti bozovi... Među njima su se javili i Šićerlijani i to sve više. Tako smo i arape dobili u 3 - 4 linije, Masni, Dorati, Ludaci... imali imena, ali se tačno znale linije koja sa kojom se meša. Pa jeste, arapi su bili većinom naši od 3 - 4 kupljena izvanredna letača, a bilo tu tih Gradinih, Đure stolara... bilo ih, ali samo oni koji gore na nebu pokažu: "E, ovako golub letač treba da leti...!" Arapi, mavijani i tekiri su bili lepši  po liku od bozova, ali ni oni nisu bili neke marke ko kod nekih golubara, znaš ono: krupan, nogat, glavat, kljunat... Naši golubovi su bili niži na noge, kratak ali debeo vrat, isturene grudi,  manji kljun i glava, ali sve lepo upakovano tako da je bilo milina videti ih. Na zemlji nisu delovali ko neki veliki letači, bozovi naročito, jer su bili loptasti, operjani i misliš "de će ovo da leti ceo dan...“, ali kad poleti ide gore i leti do iznemoglosti, pa se govorilo: "Ne leti masa, no srce". Posle smo parili sve više te linije "blizu", ne direktno brat sa sestru, no blizu u istoj liniji i dobili dosta "kalupirane" golubove. Tada smo sa garancijom mogli da ti prodamo goluba i da ga kući pariš s čim oćeš, dobro ne sa gacuri, no neki prosečni letači i da mora da dobiješ odlični letači, a dalje zavisi od tebe. Bata Andra je govorio: "Ja ti prodajem goluba, a ne mogu i pamet..." Evo neka ti Mika kaže, kavi su bili naši golubovi pre rata, on je imao i po nekog od ovih naših,  a dobro su mu leteli, jedno vreme najbolje".

 

 

MIHAJLO TODOROVIĆ MIKA "MISIRAC"

o Bihelovim golubovima

 

"Šta da pričam kad ti Ernest to naučno sve izveo.  Ja se nisam bavio sa tim "linijama“ no pario letače, pa ako se podudare onda dobro, te ostanu tako u paru, ako ne valja, rasparim te probam sa drugima i nije bilo loše. Eto, taj boz "Zelenko" Andre Bihela, bio je najjači letač što može da se izvede. Leteo je od jutra do mraka i to koliko puta. Taj golub nije znao da sleti bez 10 - 11 i više sati i to umetničkog leta. Ja sam tada tavorio sa prosečnim golubovima, te sam više vreme provodio kod njih no kod kuće, zato kupim od njih tog boza "Zelenka" i pošteno ga platim, velike pare dam. Bio je kod mene 2, 3 godine, paren sa 5, 6 dobrih ženki i ništa! Mladi lete 2 - 3 sat, ma bilo i škartova da neće da polete. Vidim ne ide, te ga odnesem i spustim "niz nogu". "Evo ti ga kume, pa ga ti pari". Nije im bilo milo, ali ja nisam teo pare nazad, da ne bude ono: "Naizvodio mlade, pa ga sada vraća, ko ne valja". Uveče, ma bio dobar mrak, ja gurnem ruku u ćumez i gore na stajalicu kod ulaznih rupa, uvatim dva pileta, nisam ni video šta su. "Kume, evo ova dva za Boza, sad smo kvit" i odem kući. Bila su to dva najskuplja mlada ikad kupljena u Beogradu, jer sam Zelenka debelo platio, a sada uzeo njih u zamenu!    

 

Pustim ih u golubarnik i tek tu vidim da je jedno mavijanče, a drugo arapče. Kako bila jesen, ja ih nisam ni učio krova, a oni se slučajno upare i počnu da izvode mlade. Na proleće izleću njini mladi i ljuti, ne drži ih krov, te brzo naučiše kuću i počeli da lete i to bogami baš da lete! Stiže ih drugi, pa treći par mladih i napravi se jato, lete izvanredno. Šta da ti kažem, ti to znaš, to su bili ti "letači Mikini", eto slučajno sam po mraku uvatio u Andrinom ćumezu 2 pileta i oni su mi posle učinili najlepše trenutke i radosti u životu. Kad imaš takav par, posle ti sve ide od ruke. Posle sam te letače pario i sa drugim golubovima i to je isto bilo odlično. Imali su kumovi odlične, ma najbolje letače u državi. Pa pola Srbije drži te golubove, a u Beogradu svaki drugi ćumez bazira na bar 2 - 3 njina goluba. Pa samo ja sam prodao na stotine golubova preko njinih golubova. Taj Mavijančić je posle postao Mavijan "Misirac", jer je vuko krila i bio reponja, a po njemu su mene prozvali "Misirac". Arapkica je opet bila preko Bozova i Arapa i to najjača Andrina linija što je vukla još od Bele Boza (Mađar Bela). Pa oni su izvodili više boja, ali sve isti dobar kvalitet. Pa Mita Babica sa Karaburme je tu pored ograde presedeo...Pođe na posao, a bio akviziter, pa kod mene od puštanja do silaska golubova, oće svakog koji zadnji sleti da kupi.  A, bogami i kupovao je, sačeka da svi odu, pa krene: "Ovaj, onaj... onaj tamo... i onaj gore, koliko para majstor Miko“.  Ja lupim cenu da ga oteram, a on vadi pare i odnese golubove. Srećom bilo još drugih za teranje, te ja opet skrpim ekipu, lete još bolje, pa Mita sve iz početka. Pa ti mladi od Misirca i Arapke su znali da se podudare sa tuđima, da bude još bolje. Tako se jedan Mavijan upari sa Tekirkom od Živana Domaćinca i gore u korpi sviju gnezdo, e ti mladi "iz korpe" mahom tekirići, leteli su najbolje. Bilo je i "Devetaka" i "Ludaka" i "Pešai" i  drugih, oću da kažem da su se ti letači od Misirca i dalje pokazivali u pripklodu. Bila su to jata kakvih dugo neće biti, ja gledam tvoje i lete odlično, podsete me na moje, ali ono, ono se neponavlja.

 

 

 

ŠTA SU REKLI O ANDRI BUIHELU NJEGOVI SAVREMENICI

 

Andra Bihel je tvorac najjačih letačkih linija Bozova i Arapa, te treba znati da Bozovi i Arapi Mite Babice, Beluša, Peje su čisti Andrini golubovi. Posle rata se za svakog boza, arapa pa i mavijana, da bi dobio na ceni, govorilo se "Bihelov". Njegovi savremenici su mi ispričali puno toga o njemu, pa vam to i prenosim u nešto sažetijem obliku.

 

JOCA NAUMOVIĆ: "Andru znam još dok je živeo u "Kukuruzištu", dole ispod Milana. To je dole na uglu Šumatovačke i Maksima Gorkog, sada je tu neki servis, e od tog servisa pa niz Šumatovačku sve do puta bila je velika njiva sa kukuruzom. Biheli su živeli tu u kući, a golubarnik mu je bio ustvari kabina sa nekog broda ili šlepa. Ja sam bio jako mlad i družio sam se sa Lazom, Dragišom, Slavkom, te sam često zalazio kod Milana, tu sam valjda prvi put video Andru. On je dosta stariji i već je imao dobre Milanove linije, a i jurio je gde čuje da leti golub, pa ako se uveri ne pita za cenu, tako da se dosta ismevalo na njegov račun. Sećam se, jednog dana Ja kod Milana, kad tamo Andra sedi i čeka Naudicu da sleti. Ta Milanova Naudica je bila izvanredan letač i Andra uspe da je kupi od Milana, te čeka da siđe i da je nosi. Golub već tu nisko, samo što ne sleti, kad puče, a perje na sve strane... Kobac! Kobac! Dere se Andra, ali kasno, kobac odnese Naudicu. Milan se podbočiio i gleda u nebo, pa ne može da izdrži te prasnu u smeh: "Pa bre Andro, baš ti se ne da, danima juriš tu Naudicu i sad kad je isplati, kobac ti je odnese. Ne da ti se da dođeš do dobrog goluba". Andra ljut, gleda u daljinu u nadi da će se Naudica vratiti, pa kad se uveri da od toga nema ništa, tresnu šešir o zemlju i poče besno da ga gazi uz masne psovke.

 

Kad je osnovano Golubarsko Društvo ono iz 1905. g., pričalo se da je to gospodsko društvo, te mnogi poznati golubari nisu tamo otišli. Tada je Andra sa još nekolicinom osnovao Golubarsko Društvo "Golub" na Čuburi i brzo su mu prišli većina tih poznatih čuburskih golubara. Posle se umešaju Slavko Vasiljević, Žika Kapunac, Ilija Batić, Milan i još mnogi, te predlože da se ta društva ujedine i osnuje se veliko Prvo Beogradsko Društvo Golubara (1910. g.) koje je okupilo golubare sa cele teritorije Beograda, pa i dalje, Pančevo, Zemun... Tada je Andra po priči, već bio zreo i poznat golubar. Koliko ja znam, prve te "strašne letače" Andra je dobio kada je na licitaciji otkupio vraćeni sanduk sa desetak golubova Mađara Bele, kad je ovaj išo kući za Mađarsku, pa mu carinici ne dadu da nosi naše golubove. Bela je bio zarobljenik (I Svetski rat) slobodnjak, te je radio po kućama i tako se pored Milanove sestre zagolubari. Ima tu raznih priča kako je dolazio do tih golubova, ali jedno je tačno, Bela je imao odlične letače. Među tim Belinim golubovima, Andra je izabrao nekog belog Boza i Mavijana... a ostalo je, koliko sam ja čuo, razdelio. Ta dva goluba, pareni sa Andrinim, izvešće vrhunske letače, kao što je bio Boz "Zelenko", Bela Boska, Mavijan "Reponja" itd. Tada je Andra već bio u novoj kući u ul. Gospodara Vučića, odma iznad Laze i Stanka. Imao je veliki i lep kavez, pravio ga Đura Neimarac stolar, pa trem sa pletenom žicom i sve ono najmodernije. Levo su bila još dva manja kaveza, jedan Karlov, a drugi Ernestov... iza, gore je bio kavez za srnu i jelena, a prekoputa zatvorena lisica! Bili su tu još i kerovi, fazani, pauni, ukrasna pilež i bog te pita čega sve nije bilo. Iako ga Slavko i ja nismo voleli, golubovi su mu stvano već tada izletali za ono vreme velika vremena. To, a i Andrina sposobnost za samoreklamom, učinile su da mu je dvorište uvek bilo puno golubara. Gledali su se golubovi, pričalo se, ali i jelo i pilo, tu Andra nije bio cicija, te su svi odlazili oduševljeni... pa se po Beogrdu, Zemunu, Pančevu pričalo kako po ceo dan lete Bihelovi bozovi i arapi.

 

Tamo 1932. ili 1933. godine otkupi Andra sve golubove Grade Pisara iz Žičke ulice. Grada je imao izvanredne letače, to staro poreklo preko Jove Markovića i ukrštani sa Đurinim arapima. Bili su to mnogo lepi i dobri arapi, te će Andra sa njima da se proslavi. Naročito su mu se isticali lepotom i letom ti njegovi arapi "Demiri“. O njima su se pričale bajke, a ja nisam imao vremena ni volje da sedim kod njega od jutra do mraka da ih kontrolišem. Međutim na utakmicama Andra ni izbliza nije postizao te rezultate, pa se pričalo da ne ume da izabere ekipu. Do rata Andra je bio za sigurno najcenjeniji golubar u Beogradu, a onda je bilo mnogo, mnogo poznatih golubara, gde su pojedini letači znali u mrak da slete.  Bilo je to "Zlatno doba" Beogradskih visokoletača, Čubura, Bulbuder, Palilula, Dorćol, Sava mala, Senjak, Voždovac, Dušanovac... Nedeljom su na  desetine jata poletala i hrlila u vis... imalo je šta da se gleda! Bilo je već tada 5 - 6 društava sa po sto i više članova, a mnogi  viđeni, bogati i poznati beograđani su držali golubove. Andra je tada već bio gazda, imao je veliku puškarsku radnju u Balkanskoj ulici i 7, 8 radnika. Tu se prodavalo oružje, municija i popravljale uglavnom lovačke puške. Tada se znalo, ako se negde čuje za nekog goluba velikog letača, taj će sigurno završiti kod Andre u golubarniku. Andra je imao pare, a kako je želeo da ima najbolje golubove, nije podnosio da tamo negde neki golub "opasno leti", a da nije njegov.

 

Da se razumemo, on je obožavao te dužinski izrazite letače, ali ih nije držao u priplod, no počupa krila, upari ga, nauči i tera! Taj je morao da se godinama dokazuje kao najbolji u jatu da bi ga Andra povukao u priplod. Ja sam često dolazio tu na Čuburu kod Laze, ali obilazio sam i druge, pa i Andru. On je bio dosadan, uvati te pa ne da da odeš, no da mu praviš društvo, a kad dođe drugi on kod njega. Imao je lepe i dobre golubove, te su mnogi dolazili da kupe, ali veliki letači se nisu prodavali. Tada bi nudio "njegovo mlado", a mene to nije interesovalo, jer sam već imao svoje golubove i to vrsne letače. Ta Andrina prepotencija je nama koji smo imali svoje dobre golubove smetala, te ga  može se slobodno reći, nismo voleli. Uvek je bio raspoložen da se zavitlava na tuđ račun, pa je najčešće ismevao komšiju Lazu, Slavka i mene, valjda mu je naš ugled smetao". 

 

 

PETAR MILJKOVIĆ ZRKA: "Za vreme rata kada se broj golubara i golubova smanjio kod Andre je još teže  bilo kupiti goluba. Tada se nametnuo vrhunskim letačima Mika Misirac, te su "posmatrači“ uglavnom prešli kod njega i tamo gledali i kupovali golubove. Poslovi u radnji su pali, jer se oružje nije moglo nositi, te su Andrini prihodi počeli da se tanje, zato iako poreklom Švaba nije voleo Hitlera i Nemce. Majka i žena (Ruža) su bile srpkinje, a i on se legitimisao ko Srbin, te ga Švabe nisu uključivale u te Folksdojčere ili kako se već zvalo. Posle rata su ga hapsili te je, reko bih "ni kriv ni dužan“ odležao 4 - 5 godina po zatvorima i teško se razboleo. Za to vreme ovi "Udbaši“ sa ulizicama su mu oplevili golubarnik, a ono malo što se nekako zadržalo, tamo krajem pedesetih, pokupovali su Obrenovčani i bogami napravili dobar posao. Mika Misirac, Mita Babica, Obrenovčani, Kragujevčani, Šapčani i još mnogi, mnogi držali su Andrin soj  bozova, arapa, mavijana i tekra. Vremenom se izdvojili ti njegovi bozovi i nekao nametnuli,  a kako ih je najčešće pario sa mavijanom, počeli su da se izvode šećerlijani, odlični letači. Andrin specijalitet su bili i "Flekavi Bozovi". Bilo ih je i kod drugih, ali njegovi su bili izuzetno lepo isprskani crnim perjem i odlično leteli. Od svih Andrinih golubova, bozovi su bili po meni najružniji, nekako sitni i "zdekani", često sa ružnim okom, ali većina je letela izvanredno. Išli su brzo u vis i silazili tek kad im ponestane snage, te su češće od arapa bili "nošeni“. Dobro, bilo je i lepih bozova kao "Zelenko" i brat mu, pa bela Boska, bilo je još tih lepih bozova, ali većina nije zapadala za oko, čak kada ga gledaš na zemlji reko bi, pa ovaj ne može da preleti 2 sata, a kada krene sa krova, ima da "osediš" gledajući.

 

Posle rata, iako Biheli više nisu imali te golubove, po gradu je svaki boz bio "Bihelov Boz", svaki arap "Bihelov Arap“, to se tražilo, pa su trgovci koristili i dobro zarađivali. To je vremenom zamrlo, jer su  mnogi uvideli prevare, a stvarno Bihelovi golubovi bili su kod Mite Babice, Bore Doktora i mnogih starih golubara koji su to krili, jer je svako hteo da ima "svoje golubove“ . 

 

 

ZVONKO LADOVAC: "Ja sam mnogo mlađi, ali sam pored brata rano počeo sa golubovima, te sam često išao kod Andre da gledam kako mu silaze golubovi. Naravno, nisam mogao u dvorište sve do 20 - 25 godina, no sa ulice, a i tu je bilo naroda, tako da se svašta moglo čuti, pa i naučiti. Da, da... tu kod Andre je bila neka vrsta "Golubarske škole". Tu su se razmenjivala iskustva, gledalo u nebo i pričalo kako i gde treba da leti "pravi“ letač,  "studirao“ rad krila i pravilan silazak. Tu se utvrđivao ispravan "vis“ i dobar krug jata, ma sve si tu mogao da čuješ i naučiš. Mnogi su ga mrzeli i "olajavali“ ali njegove golubove svi su voleli, pa kada ne može da ga kupi, onda se išlo na vatanje mladih ili neki drugi marifetluk. Poznat je bio Bora zvani "Doktor“, on je kod Andre i Mike držao "banku“, a u zamahu priče mašući rukama uđe u golubarnik i ukrade jaje pa u džep. Vremenom ovi to saznaju, pa kad god Bora da se pozdravi i krene kući, a ovi ga ko slučajno zakače po džepu, te polome ukradena jaja, naravno uz buran smeh.

 

Pa moji golubovi su 90 % čisti Andrini... Da, da... jesu od brata mi i počne Zvonko da nabraja "Iva, Agent, Bugarin...“  sve, sve je to preko Andrine "Zevačice“. Nisi čuo za Arapku Zevačicu, pa to je bio golub fenomen. Ja sam je sa mojim očima gledao da leti od izjutra i pada u sam mrak! Voleo je Andra i povuko u priplod, ali kad pusti jato na krov i potera, a jato se već gubi iz vida, on otvori golubarnik te pusti ostale, da ih gledamo i uživamo. A "Zevačica“ izleti na krov, stane i gleda u nebo,  pa počne da zeva, ko da se guši, ko da ne može do vazduha, a onda prne, pa u vis, sama! Ide u finim malim krugovima i za kratko stigne gore u vis svoje jato. I tako, gledamo, vreme ide, a golubovi se osipaju i slaze, Zevačice nema. Tek pred mrak nađemo je u mrvi sa još nekim, a često i samu, kako "dubi" i polako silazi. Često je u sam mrkli mrak padala na krov i tu legne i tako ležeći istrese kljun i oči, pa ustane i par puta se prozeva, te uleti u svoju pregradu. Andra je još onda imao osvetljen golubarnik i celo dvorište, ko ovo vi sada što radite. Ma leteli su mu i ostali golubovi, ali „Zevačica“ je bila rođeni letač, nije je držao krov, te je posle bila u malom ćumezu u priplodu odakle nije izlazila. Ja sam lično kupio par mladih od nje i to mi je posle bio glavni priplod i bili su odlični i danas imam tu liniju arapa.

 

Moji bozovi su preko Boza "Zelenka“, a posle rata uzmem od Riđe Bosku preko Andrine "Ćorave" Boske, te tako osvežim tu staru krv. Karalić, Riža, Aca i Peja su se odmah po osnivanju društva učlanili, a ja sam im bio posrednik. Karalić je tada bio samac tu na Dušanovcu uz padini (igrao za Obilić), a gazda mu je bio neki Mile, krilo Obilića, imao je 5, 6 dobrih letača, te Karalić neke uzme i odnese kući u Obrenovac. Posle se hvalio da mu neki belokljuni Arap i Karudijanka izvode odlične mlade. Kako sam ja tada cenio, samo moje i Andrine golubove, on se polako prešalta kod Andre, koji je baš tada bolestan otpušten sa robije (1956. godina). Da bi dolazili u Beograd radi Društva i golubara, imali su motocikl sa prikolicom i kožne kape, što je onda bilo retko, te su po tome bili poznati. Danima su opsedali bolesnog i osiromašenog Andru, kome su Prle i kompanija već pokupili  šta je vredelo, te jednog po jednog otkupe i tih 4, 5 preostalih starih čistih Andrinih. Ja znam za Ćoravu Bosku, Arapa, Mavijana... bilo je tu još, ali ova tri su ostavila traga. Ubrzo zatim "Obrenovčani“ nam uzimaju "meru" na takmičenju. Njihovi letači silaze na 10 i više sati, te se beograske komisije menjaju, dolazi se dan ranije, kako bi tamo noćili, a uz komisije stiže i brojna publika. Sve je to uzalud, obrenovčani odnose pobede i to kakve, ja sam gledao Krzala silazi na 10 ili 11 sati, ne sećam se više. Oni nisu krili, kažu "to su ti beogradski Karalićevi golubovi sa Dušanovca i od Andre Bihela“.  I dok se naši golubari muče da naprave 3 - 4 sati proseka, Obrenovčani (Karalić, Riđa, Aca Hristić, Peja i Miga) sa lakoćom i otpisanim golubom prave prave 7 – 8 – 9 sati.

 

Tada je u Prvom društvu došlo do svađa i raskola, pa su mnogi otišli i osnivali svoja društva. Tako su nastala I - IX društva, pa se tako i rešimo tih obrenovačkih golubara, te u Prvom društvu zavlada mir, a pobede počne da ređa dotada nepoznati Raja Belac. To ti sve pričam u kontekstu Andrinih golubova, a bilo ih je i na Karaburmi, Višnjici, Mirijevu... odatle su nošeni za Kragujevac, Šabac...  Imali su vis, dužinu i lep krug, te su ih ljudi prihvatali i razmnožavali. Danas je mnogima dosadno da se stalno ponavljaju isti golubari, traže neka druga imena, ima ih, ali Andra, Slavko i Laza su sačuvali i preneli te stare golubove iza ovog rata, kada je malo bilo velikih i rasnih letača. Oni su odma posle rata osnovali I Društvo u Beogradu i nazvali ga po onom starom "Golub“, ali UDB - a nije dala da se registruje, čak su ih hapsili ko buržoaziju, navodno "oće da obore Narodnu vlast“. Tek posle, tamo 1950. – 1951. će ovi "radnička omladina", Dane i Prle, da pokrenu i osnuju I Društvo tu na Čuburi. Ali svi oni su se, već bili dobro snabdeli golubovima Andre Bihela, te su jedva čekali da se na utakmicama dokažu, što im nije išlo od ruke, jer za uspeh osim dobrih golubova treba red, rad i znanje, nažalost većina je mislila da i tu može "na juruiš“.

 

Mislim da se nismo na pravi način odužili Andri Bihelu, trebalo bi organizovati neko takmičenje pod njegovim imenom ili nešto tako, da mladi vide da se ceni trud i rad u golubarstvu. Pa da ignorišemo sve što je učinio na selekciji i razmnožavanju dobrih sojeva, dovoljno je to što je po Beogradu pokupio većinu vrsnih letača i koncentrisao na jedno mesto, jer bi u protivnom sigurno bili izgubljeni. Ako danas pogledamo koliko je široko i daleko stigao Bihelov Boz, Bihelov Šećerlija i Arap, onda stvarno malo golubara može  takvim uspehom da se pohvali".

 

 

BUDA BABIĆ: "Ma kakav Andra... Mika! Mika je imao golubove, pamet da ti stane! Pred sam rat, a i za vreme rata, gde su leteli golubovi... kod Misirca, gde su popodne ostajali, kod Misirca. Ide Švapska  "trojka", oni sa onim pločama na grudima, a kod Mike puno dvorište golubara, svi gledaju u nebo! Stanu Švabe, uplaše se da nisu avioni. Pitaju šta je, a ovi što su znali švapski, kažu im da gledaju golubove kako lete... Švabe se krste, rat, a toliko Srba ništa ne radi, no gleda golubove. Posle su i oni znali, pa kada prođu Gospodara Vučića ulicom mahnu im i u šali priprete prstom. Ja sam još kao dete imao kavešče i 7 - 8 golubova. Brat mi juri za štiglicama i kanarincima, a ja za golubovima, pa se otac Laza razljuti i oće da pobije golubove. Ne znam kako, ali ja se popnem na golubarnik i odozgo na glavu, hoću da se ubijem! Vidi to pokojna mi majka Mara, pa izleti iz kuće i na oca viče, a krpom mi briše krv iz nosa i sa laktova... Laza se krsti i mrmlja: "Ovaj je lud... za golubima"!  I bio je u pravu!

 

Tu preko puta Vladin deda Toša sedi na stepeniku i kašlje, a krenu tri letača, sećam se Mavijankice, letela po ceo dan... Gore u Gospodara Vučića krenuo jato Vita Beli, a ovamo bliže meni moj drug  Jablan... Na sve strane kreću jata, dokle okom možeš da dosegneš, ljuljaju se jata i vezuju u 5, 6 ogromnih jata. E, tu se sada vidi pravi letač! Onaj koji se tu probije i prođe kroz to mega jato, te ode u pogubljenje, e to je "onaj pravi“. Malo je golubova to moglo, eto čika Tošina Mavijanka i Tekir, ali i svi, celo jato Mike Misirca! Kakva je to bila ekipa, svi ko jedan, krenu gore i ne staju, prođu kroz veliko jato ko "burgija" i vidiš ih iznad jure u vis u "pogubljenje". Posle se, tamo oko 10 sati ospu ti "tegovi“ i ova jata tako prepolovljena odu u vis, te nastane neka vrsta tišine. Posle 12 sati, počinje da se vrednuje svaki silazak, jer su to onda bila velika vremena, a Mikini letači sleću zadnji na 8, 9, 10 sati. E, zato sam ja išao kod Mike da kupim prve "prave" golubove, a on me prevari i proda mi par darčinčića, neviđene "džukele“, ne znam gde ih je samo našao! Ja sam tada bio još dete i on mi uzme pare i prevari me. Zato sam ja zazirao od tih čuvenih golubara i osim Jablana imao još 3 - 4 drugara i to je sve.

 

Uhvatim belorepog arapa, ne znaš da li je lepši ili bolji letač. Odmah sam znao da je Andrin, jer su ga tražili, a i ličio je na te njegove arape. Sakrijem ga na tavanče i uparim, ne sećam se tačno, ali bila isto tako dobra ženka, te naizvodim 30 - 40 mladih, svi ko otac. Došlo leto, kad na kapiju Andra i Ernest, oće da vide golubove. Ja se smrzo, pustim ih, a Andra pravo na žicu, uvatio se za trem, pa gleda arape ni da trepne: "Bato bre, pa ovo naši golubovi..!“, kaže Ernestu, a on klima glavom. Posle se pričalo, da neki klinac ima mnogo lepe golubove, te mu je Andra dolazio. Naravno meni je to godilo te sam se zatvorio i sve bazirao na te golubove. Pa nisam ja jedini, manje više svi su imali po nekog od tih golubova, jer su to bili već "izabrani“ golubovi, te ih je trebalo samo pametno razmnožiti.

 

Tada se nisu stavljale alkice, te su se golubovi legalno vatali, pa su pojedinci toliko dobro poznavali  golubove tih poznatih golubara, da čim ga vidi zna čiji je. Posle rata sam više puta menjao golubove, ali uvek je tu bilo Andrine krvi. Tako sam imao Danetove, pa Bore Doktora preko Radeta i neke moje stare. Ti znaš, to su bili preko najboljeg Mikinog Tekira "Peše", što sam ga zgrabio sa ograde u prolazu. Leteo opasno, pa ga Mika poseče da ga ne izgubi, no letača "ne drži krov“, pa tako sečen poleti i padne ispred mene na ogradu, te ga ja "mrdnem“, bog ga poslao. Bili su to dobri letači, ali nikako "da ih naučiš“! Izvedem turu 20 - 30 mladih i sve učim, danima se "sunčaju“ na krovu, a onda se dignu protegnu i ko da je "pala bomba“, razlete se na sve strane. Retko koji se vrati. Ne znam šta tu nije valjalo, a većinom su bili Andrini i Mikini. Ja sada mislim da su ti Borini bili dugo u tavanu, te da se to parilo samo, a nisu puštani da lete i selekcionirani. Iako sada pričamo o Andrinim golubovima, ja moram da završim moju priču do kraja. Sasvim slučajno tamo 1969. godine, komšija uzme od Poljak Bogdana 4, 5 mladih. Kada sam ih video, prvo što sam pomislio bilo je da ovako lepi golubovi ne mogu biti još i dobri letači! Komšija ih je vrlo brzo pustio "da uče krov“ i oni su se razleteli, tačnije otišli u vis i izgubili. "Pa da, ko i moji, ne valja ovo mesto u rupi smo...“  to je bio zaključak, a i opravdanje. Međutim, trećeg dana vrati se Mavijanče, četvrtog Tekirče, petog Arapić, a sedmog ili osmog vrati se i poslednje, Beašče! Nisam mogao da verujem, jer mi se tako nešto u mom dugom golubarskom životu nije dešavalo. Tako odlučim da pratim te mlade i brzo se uverim da su odlični letači. Leteli su 5, 6, 7 sati, a bilo je dana da Arapić i Bešče siđu i na 10 sati gledanog leta! Pored toga, bili su to zasigurno, najlepši golubovi, koje sam ikada video! Nije bilo lako, ali brzo sam presekao i otišo kod Bogdana, a tamo stari Lazin priplod! Sve lepši od lepšeg, sve krupniji od krupnijeg. Odmah sam znao da će moji budući golubovi biti ovakvi. Bogdan je ove, Laze Dimitrijevića golubove, dobio džabe od Dragiše Filipovića, jer ih Laza nije mogao preneti u Sombor, gde je preselio. Kada golubove dobiješ, a ne platiš, oni za tebe i nemaju neku vrednost, te je tako bilo i kod Bogdana, pa sam jednog po jednog, relativno lako, izvukao preostale Lazine priplodnjake. Nažalost, bilo je to u zadnjem trenutku, te je ostalo svega 4, 5 plodnih starih i desetak mlađih. Zahvaljujući tome, vi danas možete kod mene i komšije videti čist stari Lazin ili preciznije Tišlerov soj letača! Bog me je poslao, da u zadnjem momentu sačuvam te golubove od propadanja. Sada, posle toliko godina, mogu slobodno da kažem: "Ma kakav Andra, Laza i Lazini golubovi su ono najbolje šta je Beograd ikada imao“!

 

 

KOPRIVICA BOŽIDAR: "Ja i Dule smo rano zagolubarili, jer smo odrasli u takvom kraju... tu su Biheli, Raja Tešić, Vojče, čika Laza, Stanko, Andra Ostojić, Bora Targa, Čikica, Todor Čokalija, da ti ne nabrajam. Dobro, svakako da je po meni nekada najbolje golubove imao Andra Bihel, ali nama su  se najviše dopadali Vojčetovi (Martinović) golubovi. Najjači naš letač je bio uhvaćeni tekir "Plavac" i preko njega je išla većina golubova, ali tu su Bihelov zeleni Mavijan, pa beloleđa arapka, boz, tekirka... odlični golubovi. Vratiću se opet na Vojčetove golubove, jer su to izvanredni letači arapi, bozovi i darčini, a nisu u vezi sa Bihelovim, već od oca mu Đure i brata Jove.

 

Vojče je bio izuzetan golubar, umeo je da odabere i istrenira jato, te je bilo milina gledati ih kako jatno i lepo lete. On je bio drastičan, neka leti koliko hoće, ako mrdne iz jata, ode mu glava. U kavezu red, sve po 2 (par) u pregradi i ne tuku se, plemenita krv. Ti su nas golubovi oduševljavali u svakom pogledu i Vojče je to znao, ali teškom mukom smo dobili tu Arapkicu kao zagedžavelu, da je ne ubije. Ona nam je izvodila odlične golubove, te smo sa tih par linija i Mavijanom "Bambusom" napravili naše golubove i sve rezultate, a bilo ih je. Mislim da smo dugo vremena bili odmah iza Peleta "Čokalije" po broju  pehara za društvo, a bili smo prvi i za Beograd i Srbiju i to sa jednim rezultatom  koji je bio "bum" za ono vreme! Andru smo upoznali kada se vratio sa robije tamo pedesetih godina. Gledao je "Plavca" kako iz dana u dan silazi na 8, 9 sati, i jedan dan eto ga traži da vidi tog goluba navodno "liči mu na njegove". Posle smo se sprijateljili te je češće dolazio, a i mi išli kod njega.  Tada je još imao 5 - 6 tih starih golubova, a nadao se da će opet da nakupi vrhunske beogradske letače.   Nekako u to vreme obilazili su ga Obrenovčani i kupovali golubove. Mi ih tada nismo znali, pa smo ih zapazili zbog motora sa prikolicom i onim kožnim kapama sa naočarima, ko u filmovima o švabama.  Oni su pokupili te zadnje Andrine golubove i napravili dobre golubove.  Eto, dovoljno ti je to da vidiš, pa da ti bude jasno kakve je Andra Bihel imao golubove.