Srpski visokoletač

PRVO BEOGRADSKO DRUŠTVO GOLUBARA  

     

Prvi dan po Vidovdanu 1924. naveče u kafani "Sinđelić" na Čuburi održa se skup golubara i oni osnovaše PRVO DRUŠTVO GOLUBARA u Beogradu. Za predsednika bi izabran Andra Vrvić, marveni lekar i viđeni golubar. Prvi se upisaše Milan Stanisavljević, Kićevac Mile, Janković Milojko "đeneral", Lomić Mile, Grade Petrović "Pisar", Jaćimović Jovan, Maćeša Kosta, Nikola "Pisar" (prezime nečitko), Aloeksa Ponkajz, Đoka Đorđević "Sudija", profesor Brana Todorović, Čeda Klonfer, Kosta Panajotović, Laza Serafimović, profesor Mita Hajduković, Spasa Petrović, Đorđe Martinović "Neimarac", Andra Bihel, Lazar Dimitrijević, Jovan Naumović, Slavko Vasiljević, Filipović Dragiša, Slavko Miladinović, Tešić Rajko Raja, Petrović Ivan, Voslar Zdenko, Stanković Živan, Nikolić Petar, Batić Ilija, Batić Đorđe, Ernes Bihel, Ruvarac Mita, Marković Sveta, Mihajlo Todorović, Petar Miljković i još puno njih.

 

1923. na takmičenju pobedio je Spasa Petrovič Tičar. 1925. Milan Stanisavljević Tišler je prvi, drugi je Mita Užar, a treći predsednik Andra Vrvić. Iste godine zbog neuspeha na takmičenju izbiju mnoge svađe, a najteža bi između Slavka Vasiljevića i Andre Bihela, te Slavko sa svojima napusti društvo. 1926. Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Blagoja Cincarin, Zdenko Voslar, Stanko Savković "Šnajder" i još neki osnuju Golubarsko društvo "Golub", jer nisu hteli "drugo" da ne bi bili drugi! 1928. Mile Radosavljević i kompanija iz kraja, osnuju novo društvo i daju mu ime Prvo Srpsko Društvo Golubara, opet da ne budu drugi, no prvi! Ovim je stvorena mogućnost da imamo više "prvaka - pobednika" te su i svađe splasnule.

 

U društvima su glavnu reč vodili oni koji su imali najviše svoih pulena, odnosno ljudi koji drže njihov soj golubova. Iz tog vremena postoji u "Politici" štampan izazov izvesnog Veskovića sa Bulbudera, koji kivan izaziva Andru i Čuburce na opkladu, da se takmiče, pa kako je on siguran u pobedu, da ga priznaju za NAJBOLJEG! Na to se naljuti Slavko Vasiljević, šta ima on da izaziva slabije golubare sa Pašinog brda, neka njega prvo izazove, jer on ima najbolje golubove, te ako neko nekog ima da izazove, onda će to on da uradi. I taj tekst izađe u listu Politika, te nastane velika komendija. Pesnik Drainac tu u kafani napiše pesmu i ismeje te dve grupe, Slavko, Laza, Dragiša i Vita na jednoj strani, a Andra, Stanko, Raja i još njih na drugoj, te i to izađe u Politiku.

 

Bile su to svađe kratkog daha, jer ih lov i kafana opet spoje i pomire. Stari golubari su se pred njima povukli. "Ne moš s njima, drže po 100 goluba, imaju pare, a mi moramo da prodamo da bi kupili ranu za ovo malo golubova". U to vreme golub je sve više i lepše leteo. Odabirani su najbolji, konkurencija je bila zdrava, te će tamo do 1939. puno letača padati u mrak. Stvoriće se vrhunske linije koje do danas važe za osnov mnogih uspešnih zapata. Bilo je to u predvečerju velike svetske tragedije, II Svetskog rata.

 

 

BELEŠKA "Na pola lista"

Za poređenje sa nekim štampanim tekstovima

 

Karlo me molio, te odem i zapišem sve ovo. To je on meni kazivao, onako kako se seti, pa ja tu nisam ništa dodao ili oduzeo. Jefrem Petrović je imao kafanu "Ajduk Veljko" i bio je unuk Petrovićev. Tada je Laza bio menzuldžija, a posle "Tatarin" i tada je kupio Milutina arape. Kažu da je dao 3.000 groša, a to su mnogo velike pare. Za tog Indžu Lazu se pričalo da je odneo par ovi turskih tefesa (bez ćube), što tu držali, njih nekoliko Turaka, te u Carigrad prodao i uzeo "zlatnu liru"! E iz te priče se posle izrodilo da je on nosio i prodavao ove naše, a nije, jer oni tamo i nisu na ceni. Ja ništa ne verujem, kako može golub da se nosi na sedlo sve do Stambola, nikako!

 

Petrović je imao kuću i radnju u Jevrejsku malu, sadanji Dorćol. Tu su mu i golubovi bili u zidanom ćumezu. Nedaleko je bila kafana "Orač" što je držao Orden i tu su se onda okupljali golubari. Tu su dolazili i pisci, slikari, glumci, ali i ovi iz novina, te malo, malo, pa u novine piše neka ujdurma na račun golubara. Posle je Tucaković naterao Ordena da mu kafana bude "Kod dva bela goluba" te i ulicu tako nazvali. To je zato jer Tucaković držao mahom beazi! Tu je dolazio i Branko Radičević koji je tamo kod kuće imao svoje golubove. Kad se razboleo, tamo u Beču, on u pesmi "PESMO MOJA" kaže: "....pozdravi mi slavlje i golube, i sva srca što se silno ljube...". Kad je to pevao Pera Džambaz, mi smo svi trljali oči, ma idu suze same, a znali smo Branka i voleli smo svaku njegovu pesmu. Tu pesmu, pevali i Jova lepi i Pera Džamba, ali Pera je to umeo, osećao je dušu Brankovu, te cela kafana utihne, muve se čuju.

 

Inače ovaj Milutin iz Kalemegdanske, što ga Ljuba Pavlović zvao "Milutin Treći Velićanstveni", je postao veliki golubar kad se nakupio Borinih arapa i Ljubinih tekira. On im je pazio i ranio golubovi, jer sluge nisu bile toliko vične, te kad otidnu na duže vreme, oni Milutina uzmu da redi golubove. E sad ti meni kaži, ko bi odoleo da ne uzme jaja ili pilići od tih golubova. Posle kad mu golubovi leteli, tada su i ličili na njine golubove, no on ih mnogo voleo i pazio, te ih retko terao. Zato su ti "Milutinci" bolje leteli kod drugih terača! On se često pominje jer je mnogo golubova ispoklanjao, te su ga svi voleli i cenili, bio je velika poštenjačina. Samo si preko njega mogao da dođeš do tih, njinih golubova. Šta da ti kažem za moje golubove, kad vi svi bolje od mene to znate, pa neka bude po vašem...

 

 

 

Žika Kapunac posle rata više nije patio golubove, ali se rado sećao priča o...

  

... i kada sam prelazio preko Albanije, spaslo me to, što sam samo o golubovima razmišljao. Legnem u sneg, a ne smeš vatru da pališ, dođu Šiptari i sve pokolju, samo do pušaka da dođu. Ležim u sneg i razmišljam o golubovima, pa kao da sam kod kuće, čujem de guču, vidim ih, nekako izbliza, oko mu vidim, gleda me, ko da i on mene vidi, Matori Naudijan. Kad se samo setim te slike i tog njegovog belog oka, beljeg od onog snega oko nas, a opet toplo, pa me greje, ne osećam zimu.

 

U  Grčku, malo, malo, čim sam sam, ja na njih mislim i sa njima sam kod kuće, vidim sestre brišu dvorište, prostiru veš, žure da ih narane i napoje. Kod Tetova, probili se mi i odmaramo u predvečerje, tu pored nekog zida. U ušima još tutnji od granata, umorni zadremasmo. Ja naslonio glavu na zid, kad čujem nekako iz daljine, kao da matori umorni mužjak doziva ženku koja se nije vratila, neko tužno gukanje. Ma to mi se pričinjava, sve bliže kući, pa su mi i golubovi sve češće u ušima, mislim ja... Ali nije ! To stvarno golub guče! Još jednom čujem, sada baš jasno, jeste to golub guče. Skočim, pa okolo uđem u dvorište, a tamo iza popadalih greda ćumez, nalik našim ćumezima, samo manji. Vrata zakatančena, te zavirim kroz prozorče, nazirem golubove, ali bez ćuba. I oni osetili čoveka, pa gladni udariše u gukanje, valjda im se javi nada. S mukom izvadih trošice hleba iz šinjela i gurnuh im kroz otvor. Sleteše i nasta grabež, guču, tuku se, poleću... I tu oslonjen glavom na ćumez utonuh u  san. Bila je to najslađa noć  u mom životu. Uz taj topli guk, usnih kuću i golubove i majku i sestre, čak kao da mi se i otac ukaza, a nisam ga znao, jer pogibe u boju sa Turcima, još dok sam mali bio.

 

Izjutra zatekoše me veselog i bi im čudno, ali ja sam znao, da ću živ stići kući, ne znam zašto, ali u to sam bio siguran i strah i bol iščiliše iz mene. Od te noći, pesma je bila samnom i prvi sam kretao u juriš i žurio da što pre otvorim vrata mog golubarnika. Kao što vidiš, golubovi su mnogo više no to što vi danas mislite. Oni su deo našeg života, naše duše... u srcu se nose. Golub mora da se voli, da ga znaš od jajeta, da živi sa tobom, da ti u sećanje uđe i da više nikada ne može da otud otidne. Nije golubarstvo kupi - prodaj, uvati, slaži, prevari, podvali ili samo im baci da jedu, pa teraj da lete, udri, kidaj glave. Golubovi su drugarstvo, snovi i maštanja, kakve će mlade izvesti, kako će jato na leto da ti leti.... Moraš da imaš svog goluba, da mu dedu i babu znaš, da u njemu tražiš sve ono što si želeo.

 

Ima golubara koji ne vole golubove, no ih drže i jure i biju... i lome ih da što duže lete, ne daju im da slete, samo da bi sebe istakli, samo da bi se pokazali, da se o njima priča. Sve što oni nisu i što oni ne mogu, moraju golubovi da pokriju. To su najgori golubari, a takvih je kod mladih sve više. Samo da pobede, samo da budu najbolji, a za golubovi, baš ih briga. Golubovi su za njih samo sredstvo za sticanje ugleda kod golubara, kod mene takvi ne prolaze, ja ih ne fermam.

 

 

 

TO JE BILO ONDA, KADA PRVI AUTO UGLEDASMO

                 

Bilo je to one godine kada je bankar Boža Radulović sklopio prvi auto i dovezo ga od Kalemegdana ovde na Slaviju. Mi gledali, ej bre, ide bez konja, a nema ni šine, ide gde oće, onako samo. Treba da je to bilo 1901. - 1903. tamo po Vaskrsu. Bilo lepo i toplo, već se puštali golubovi, rekao bih maj mesec. Ja sam živeo u Vidovdanskoj broj 11. Golubovi mi bili jedni na tavan, a ovi što teram u dvorištu, u omanjem ćumezu. Stajalo u njega 30 - 50 golubova, te sam imao priplodne i letače. Dobro su mi leteli, te dolazili ljudi da ih gledaju.

 

Poteram golubove i otidnem kod Albanije, gde se narod okupio da gleda Božu i automobil. Tamo celo društvo, te mi u kafanu na jagnjetinu s panja i švapsko pivo. Ostasmo tako bogami do predveče, te ja krenem kući. Idem tako, kad ispred kuće neko viće: "Dragi, de si bre, brže skidaj one golubove, odoše i opet u vis. Ej bre, šta radiš, pustiš onake golubove, pa ideš od kuće, oćeš da ih pobiješ." Ja trk u dvorište, a arap matori i tekir šiljati silaze iz visa, od izjutra. Pustim 3, 4  ulenjeni, a ovi se umirili i ko niz kanap idu dole. Sve niže i niže, i sleteše pravo u dvorište, na dva metra od mene. Tresu glavama, a sline im lete, onda legoše, noge ih ne drže. Ja vidim da nisu sletali pa se opet krenuli, no "crkli" umorni zasigurno leteli od izjutra! Trknem po čistu vodu i finu ranu, onu sa konopljom i graorom. Oni piju polako, ali dugo, baš izžedneli, kljucaju hranu, ko da biraju samo konoplje, ali 5, 6 zrna i teturajući odoše u svoje rafove. Kasno sam zaspao, sređivao utiske, Božin auto na motor i moja dva goluba preletela dan, a Ljubiša sve to gledao, može da potvrdi!

 

Sutradan arap i tekir dobro se najedoše, pa u raf da rane piliće, a imali oba piliće ko pesnica. U kafani čika Draga me pred svima izgrdi: "Sram te bilo, to više da ne radiš. Seci ih ili bacaj na tavan, šteta takve golubove da pogubiš, zar ti nisu dovoljno leteli..." A meni sve milo, pa mu velim: "Šta, pa nije im prvi put, znaju oni sami da siđu." Tada u kafani arapa prozvaše BOŽA BANKAR! E taj arap je izveden od arapa od demira loze i od darčinke majke matorog darčina, što je isto znao da se izdvoji iz jata i leti dok ne padne s nogu. Bilo mu teže da drži noge pod rep, no da leti, te kad sleti na velika vremena on ne može da ide, no leži po sat i više, a i posle ćopa ceo dan.

 

Nisu oni često toliko leteli, umeli su da slete i na 2, 3 sata kad se usile od konoplje, ali ja sam voleo da ih dobro ranim, jer im sija perje i rasile se pa "puca" po bašti. Ja znam kakvi su to letači, te me to ne sekira, no uživam da sednem na klupu i da ih gledam dok su tako veseli, udvaraju ženkama. Zato mi se ne seku krila, a i na tavan mi se ne nose, taj arap i tekir. Umeju oni da se čuvaju, od kopca ne beže, samo gledaju da su iznad njega, nikako niže njega. Sokolu beže, čim ga vide na stranu, ni gore ni dole, nego u isti vis sa njm, ali daleko od njega, kada on ode eto njih nazad.

   

 

MILAN TIŠLER priča o Batićevom BARKU

1926. godina (adaptiran tekst)

 

Vi znate da sam radio u Duvanskom monopolu Srbije na "Mostaru". Sa mnom su radili i Mata Ruvarac, Muta Zarije, Ilija Batić i bilo još desetinu poznatih golubara. Jedini koji su živeli tu blizu Monopola bili su Muta i Ilija, te smo često gledali njihove golubove. Muta je imao bolje golubove, ali Ilija je imao jačeg letača!

 

Bilo je to ovako. Posle jednog letnjeg kijameta, kad se ono od Zemuna zacrni nebo, pa udari oluja i sve polupa, a onda provala oblaka. E takvog jednog dana, kad se predveče sve smiri, Ilija primeti da na Monopol sleće neki beli golub. Vidi se premoren, lak, leluja na vetru ko perce. Pade mrak, i on tu zanoći. Izjutra ustao Ilija rano, čekao da mu se nešto vrati i vidi, taj se golub kreće i proba da se digne u vis, ali ga snaga izda i on ukoči krila, pa u krugove da se odmori, te opet iznova oće u vis, te ne ode mnogo više, a umor mu koči krila i on jedri. Kako Ilija to nikada pre nije video, zainteresuje se i počne da ga prati. Bori se golub, ali svaki pokušaj ga sve više izmara i  on na kraju jedreći sleti na isto mesto. Deset, petnaest puta je pokušavao tog dana, ali od srednjeg visa dalje nije mogao, te se naseli na krov Monopola. Od prethodne kiše tu beše vode, te se napajao, a po krovu sakupljao retke donete semenke i sitne kamenčiće, no sve to beše beznačajno, te ga je snaga izdavala. Iliji se takav "borac" dopao i iz svog srca poželi da ga ima - uhvati.

 

Danima je "prškao" svoje golubove, bacao hranu i točio vodu, ne bi li ga prelomio i namamio u svoje dvorište. Tu svoju borbu obzanio je svima u Monopolu, pa ga je sada mučila i sumnja, da će se neko popeti gore i postaviti klopku, ili ga po noći uloviti. Vidno ga je sve to izmaralo, te se, rekao bih, između njega i tog goluba stvarala neka veza, neko slično stanje uma, što sam ja umislio i dirao ga. Jednog jutra eto Ilije na radnom mestu, veseo daje nam znak da za doručak ne brinemo, doneo je "gibanicu carsku". Znao sam da je "beli golub" kod njega u ćumezu! Za doručkom, a gibanica je stvarno bila "carska", on se pohvali da je "šEš" sinoć sam došao, našao ga je na ćumezu.

 

- "Bacim kukuruz i on unutra, te ga uhvatim, gola koža i kosti, lak ko perce. Nisam smeo da ga preranim, no po malo. Napravim kuglice od hleba i meda te mu 5, 6 dam kroz kljun. Nije beaz, nego šeš i to crnokljun sa belim očima, prelep golub, koliko šeševi uopšte mogu biti lepi". Kako je sam došao, taj se šeš oporavi, upari i sam nauči kuću, te počne leteti sa Ilijinim golubovima. Razdrmao je Ilijino jato, te su sada išli brže i mnogo lepše u vis, a on ko zvezda u sred jata "kolovodja", milina gledati.

 

Ne prođe dugo, a šeš poče da ostavlja jato, te kada ovi pođu dole da slete, a on nazad u vis i satima ga možeš videti kako u mrvi belasa. I kada sunce krene da zapada tamo iza Save, on tek tada polako u lepim krugovima ide dole. Često se prevari, pa u mrkli mrak jedva "nabode" golubarnik, te Ilija uvede struju u golubarnik, a i na sred dvorišta.

 

Sve Vam ovo pričam, jer sam svojim očima gledao, ne samo ja no i Mata, Zarija, Sreta, Kosta, ma svi. Svi smo mu se divili i priželjkivali ga, te počeše narudžbine, "da mi daš jedno mlado od šeša...." I ja sam se počeo kolebati, ali mi se ženka sa kojom je bio u paru nikako nije sviđala, te mu ja jednog dana ponudim na parenje ženku, koja mu po mom mišljenju odgovara, a jedini je uslov da odaberem jedno mlado. Kako je Ilija voleo moje golubove, to oberučke prihvati ovaj predlog, te mu ja dam mavijanku "kljunaru" što mi je prethodnog leta najbolje letela. Ilija se začudi, jer sam ja imao samo 2, 3 mavijana, pa je očekivao neku od naudica... to Žikino poreklo. Tada mu ja objasnim da je ta "kljunara" dva puta preko naudijana i to u srodstvu, te se on obraduje. Tako ih mi uparimo i počnu da se legu "BARCI"! Bude neki mavijan, retko šeš i još ređe naudijan, no uglavnom barci i barke, lepi, ali šareni.

 

Sledećeg proleća Ilija tera barka jesnjaka od tog para. Neću da vas zamaram, dosta sam detaljno pričao o šešu, te ću samo jednu rečenicu. Barak se "isterao" i leteo je isto kao otac. Mnogo, mnogo bolje nego mladi od šeša i Ilijne boske. Ti mladi od šeša i boske nisu loše leteli, ali su posle par dugih letova nestajali, a ovaj barak je celu tu godini bio tu i odluično leteo.

 

Te jeseni, javim ja Iliji da se prodaje lepa kuća kod mene na Čuburi, a on je duže vremena tragao za takvom prilikom, te se silno obradova. I tu ću biti kratak. Dopadne se njemu, sinu i ženi ta kuća, te se oni pre zime presele na Čuburu. Napravi Ilija sa sinom Đokom, koji je isto golubario, lep veliki ćumez. Zajedno smo ga pravili od odbačenih dasaka iz Monopola, te ga jeftino dođe i lep ispade, pa ga Đoka oboji u zeleno, a ukrasne letve i vence u belo. Poče Ilija da uči mlade i preučava ove tamo terana, a šeš i barak sečeni sa krova na krov i pravac Monopol - stara kuća. Srećom čumez još beše tamo ko živinarnik, te ih Ilija povata i vrati. Budu oni sečeni u oba krila, ali ispadnu pera, te narastu nova i oni prvo na ćumrez, pa sutra na krov te počnu vežbu i kad ojačaju, oni oba prnu pa dole niz potok uvate zalet, te ovamo kod Đoke Martinovića Neimarca, već imaju neki vis i pravac Monopol. Ništa nije pomagalo, te ja uzmem barka, a šeš završi sa mavijankom Kljunarom u tavan. Mnogi su od tog para uzimali mlade, te se za svako znalo, gde je i koliko lete, na primer Stankov krzal, Svete Koropara kaplan i darčinka belorepa, Mite užara krzal i krzalka, itd.

 

U to vreme izbi Svetski rat i nas poslaše sa Monopolom u Niš. Ilija beše star, te ga penzionišu, a mi ostali za Niš. Ja sam poneo 5 pari i među njima i tog barka, te je tamo ostalo dosta njegovih potomaka, a sa belorepom darčinkom izvodio je krzale, beloglave mavijane i belorepe darčine. Ostale odnesem kod oca i brata u Krnjevo, a kod sestre Jele tu u kuću ostanu šest darčina.

 

Posle rata, 1922. me proglase za invalida, pa napustim Niš i vratim se kući, gde je ostalo tri para golubova. Rat učinio svoje, te je uopšte u Beogradu, malo dobrih golubova preživelo. Ja vratim barka i darčinku, 2 arapa i mislim špic tekira sina od šeša i Kljunare što sam birao. Vidim potera za golubovima, te odem kod oca u Krnjevo, a tamo brat mi sačuvao sve najbolje što sam sklonio pred rat, te ih vrnem, bilo 16 pari (4 para manjkala). Ilijine golubove je sada pazio sin mu Đorđe, te namnožili te od šeša i mavijanke, pa ja uzmem još 1 ili beše 2 špic tekira. To će biti odlični letači i još bolji za priplod, te će ceo moj golubarnik vremenom biti preko njih. Te moje stare, ljudi pokupovaše, a niko neće preko ovih, iako su izvodili duz tekire, špic tekire, mavijane špic beloglave, barke, kaplane i alboše. Ne vole što imaju šeša u krvi.

 

U međuvremenu jedne noći opleve sve Batića golubove, a šeš sa tavana utekne i nikad ga nisu našli, te ih ja pomognem sa mojim barkom da obnove te golubove. Krenem ja da teram te golubove preko barkovih sinova i špicastih tekira, kad je to počelo da leti, bilo je to da ne veruješ da tako lepo, dugo i jatno mogu golubovi da lete. Posebno se isticao jedan albaš "nogonja". Krupan i lep golub, a leti bukvalno ceo dan, pa se brzo pronese aber, te navale komšije da gledaju. Kad se uveriše, hoće da ga kupe, a meni se ne prodaje takav golub, te lupim cenu 2.000 dinara! Mislim oteraću kupce, pa nek kupe nešto drugo isto tako dobro, ali oni neće no samo alboša. Laza Dimitrijević ga gleda sa brda, pa kada vidi da sleće evo ga dolazi i stenje, "Milane imam 1.000 dinara... odmah da ga kupim. Reko sam cenu Lazo, nije mi stalo za pare, treba mi taj golub, uzmi brata mu...." Jedan dan dolaze Laza, Slavko mali i Dragiša Darvin. Vele, čika Milane, evo 1.500 dinara, daj nam alboša, ako nećeš idemo kod Spase ili Đoke Batića da pazarimo mužjaka. Vidim naoštrili se, te uzmem pare prebrojim i gurnem u bure sa kukuruzom, te im dam alboša...

 

*                  *                *

Bila je to ISTORIJSKA TRANSAKCIJA, jer će od tog alboša posle II Svetskog rata barem 30% golubova nositi te gene. Andrini arapi i bozovi daće još 30% beogradskih golubova, a preostalih 40% otpada na sve druge.