Srpski visokoletač

VOJISLAV MARTINOVIĆ VOJČE

 

Jedan od najcenjenijih odgajivaća, odmah posle rata, ali samo kod dobrih poznavalaca golubova. Od Dušanovca pa preko Pašinog brda, sve do Crvenog Krsta, mnogi golubari su izuzetno cenili Vojčetove golubove. Tu su pre svih Kole Dejanović, Draga Kokotović, Mile Pelinkaš, Mirko Dražić, Božidar dr. Koprivica, Mita sa Dušanovca, Kadija, Krca, Kreza... i mnogi drugi. Tih i povučen, nerado je pričao o golubovima. Sve što je imao da kaže govorio je, kad potera svoje jato - vrhunskih visokoletača. Njegovi su golubovi leteli jatno, kružno, visoko i za ono vreme dugo. Golub nije smeo da prevrne, zavoza ili izađe iz jata, takav je odmah ubijan. Bilo je milina, posmatrati ujednačeno i skladno jato, koje vredno grabi put neba. Svi poznavaoci njegovih golubova tvrde, da nigde nisu videli tako lep, propisan i ujednačen let jata, kao kod Vojčeta. Mnogi su provodili dane gledajući kako Vojčetu lete golubovi, pa danas tvrde, da niko nije imao bolje jato, ali Vojče je bio skroman i tih, te se nije hvalisao. U više navrata sam sa Vojčetom vodio razgovore o njegovim golubovima, ali daleko nismo stizali. Tada više nije imao golubove, te ga je sećanje na njih dovodilo u neko setno raspoloženje. Uporno je izbegavao detalje, jer ga je to vraćalo u mladost i podsećalo na poginulog brata, oca, koje je mnogo voleo i poštovao. Zato sam odlučio da iznesem kratak monolog Drage Kokotovića, odličnog poznavaoca tih golubova i Vojćetovog dobrog druga.

 

"Kole i Pelinkaš su mu bili mnogo bliži od mene. Oni su držali samo te golubove, dok sam ja imao i po nešto moje. Bio je težak da ti da goluba, pre će da ga ubije no pokloni. Koletu i Pelinkašu je davao uglavnom, sve ono što je imao. Nije prodavao golubove, a kako je teško poklanjao, ti su se golubovi malo raširili i to više zahvaljujući Miletu Pelinkašu, no Vojčetu. Mile je uzimao Vojčetove golubove, još dok je živeo u Kragujevcu, koliko ja znam imao najbolje golubove tamo. Prešao je u Beograd posle rata, tamo krajem pedesetih godina i odmah preučio neke letače donete iz Kragujevca, te smo mi iz komšiluka gledali jato, kako leti po 7 - 8 sati. To je onda bilo veliko vreme, te je Pelinkaš ubrzo postao jedan od najpoznatijih golubara u našem društvu na Krstu. Mile je jedne godine, terao 26 komada za utakmicu i imao rezultat koliko se sečam preko 5 sati, a onda nije bilo otpisivanja golubova, nego čekaš i sabiraš sve koji su poterani... sabereš vreme i podeliš sa brojem poteranih (26) golubova. I Kole Dejanović je sa tim golubovima imao odlične rezultate. Vojče se nije takmičio, jer je živeo tiho i povučeno kod sestre i zeta, kojem su njegovi golubovi smetali. Kao stolar napravio je lep, ali mali golubarnik, pa je kod njega u svakoj pregradi bilo po 2 goluba (par). Jako blagorodni golubovi, nikada ih nisam video da se tuku oko pregrade, iako su živeli u teskobi. Njegov zet je bio "težak" čovek i često je stvarao konfliktne situacije, te je Vojče vodio računa o broju golubova. Možda je i to bio razlog više za drastičnu selekciju koju je sprovodio. Bilo kako bilo, ali goluba kojeg je zbog nečeg namerio da ukloni, niko nije mogao da dobije, takav je završavao u kanti za smeće.

 

Pa, Vojčetovi golubovi su... to njihovo poreklo. Golubove je još tamo pre I Svetskog rata držao njegov otac, a posle on i brat mu Aca. Aca je poginuo, tačnije umro u zatvoru posle paljenja garaža u Ruzveltovoj ulici za vreme ovog rata. On je bio SKOJ-evac, te je učestvovao u mnogim diverzantskim akcijama. Posle te akcije, ne znam kako, dopadne Nemcima u ruke i tako izgubi glavu. Posle toga Vojče se povukao u sebe i nikada Acu nije prežalio. Pričalo se, da su im golubovi izvanredno leteli još na Neimaru, dok su živeli u La Martrnovoj ulici. Tada je i Andra Bihel od njih kupovao pojedine primerke. Negde 1937. preseli sa Neimara u Pirotsku ulicu, a kasnije je prešo kod sestre i zeta, tu odmah kod braće Koprivica. Ja sam ga tada i upoznao, te o tim njegovim golubovima mogu da ti pričam.

 

Bili su to izuzetno lepi i rasni golubovi, te ih je bilo uživanje posmatrati ih. Kao letači, mislim da su bili maksimum naše rase. Opet da ponovim, skladan izrazito jatan let u malim krugovima, sa postupnim penjanjem do pogubljenja. Često su radili "jo-jo" kako smo mi to zvali, odnosno pogube se, pa celo jato popusti skoro do krova, a onda opet u pogubljenje i to više puta tako. Često je, po lepom danu, celo jato znalo da izleti po 7 - 8 sati, a priznaćete da je to onda bilo izuzetno dugo. Ti Vojčetovi golubovi su poreklom bili 80% stari očevi, 15% od starih Andre Bihela golubova i 5% od jednog Kaplana - "Neznanog junaka". Od Bihela je, odma posle rata uzeo par golubova, poreklom od njinih golubova (Đurine). Kasnije je Andra uzimao od Vojčeta, ali to je bilo već kasno, kada Andra više i nije ni bio golubar... Kaplan je posebna priča.

 

Jedne zime zatekne Vojče pored golubarnika neko kaplanče svo nikakvo, zakržljalo i izgladnelo, pa pođe da ga baci u kantu za smeće. Ugleda ga sestrina ćerka, pa kad vidi šarenog goluba dete počne da plaće i zapomaže, ne da Vojčetu da ga ubije. Da učini po volji detetu, Vojče ga ostavi, računajući da ga ukloni kad mala zaboravi. Međutim dete svaki dan pita, gde je moj golub, te se kaplanče do leta izmitari i sredi, pa postane divan kaplan. Vojče je imao duz golubove i to duz arape, darćine, tekire i po nekog boza, te je kaplan svojom belinom odudarao. Nauči se kaplan ili telebon, zavisi kako ko gleda - bio je više beo, i počne da leti barabar sa Vojčetovim golubovima.

 

Na jesen se upari sa jednom Vojčetovom tekirkom, te na proleče izvedu mlade, koji su može se reći bili i bolji letači od čisto Vojčetovih. Kasnije mu je to bio jedan od najboljih parova, a izvodili su tekire, arape, darčine i po nekog kulana. Jedne sezone nesiđe kaplan, te Vojče po nekoj svojoj teoriji upari arapa sina kaplanovog sa majkom tekirkom. I to je bio odličan par, a izvodili su arape, tekire i beaze. Tako je Vojče došao do beaza, odličnih letača. Vojčetovi golubovi su bili izuzetno pametni, te je lako učio mlade, a retko mu je falio golub. Odlični silazači, pa je godinama terao jedno isto jato. Neznam kako, ali eto on je pario u srodstvu, a nisu izgubili vitalnost i taj nagon za kućom. Sećam se kada je Pelinkaš došao iz Kragujevca i doneo te Vojine golubove, koji su bili terani tamo po 4 - 5 godina, sve ih je preučio i terao ovde.

 

Jednom sedimo kod Mileta, a arap rani mlado, pa poleti. Poleti i mlado sa njim i to prvi put. Svojim očima sam gledao, kako arap sa tim mladim, ode u vis - skoro pogubljenje i zajedno izlete preko 4 sati i siđu na krov. To je kod tih golubova bio čest slučaj, da mlado poleti sa krova prvi put... leti sa matorima, i siđe na krov, ko da je naučeno. Kažem ti neobično pametni i dobroćudni golubovi. Kasnije, tamo 1960. Vojče je imao neprilike sa komšilukom i zetom, te mu je ovaj mnogo golubova pobio. Taman ih opet namnoži dođu lopovi i odnesu. Kada su mu zadnji put krali, on je sve preostale golubove prodao tamo Raji Tešiću, odnosno Kadiji.

 

Najčistije te golubove su imali Mile Pelinkaš, Kosta - Kole Dejanović i Mita sa Dušanovca, jer su držali samo te golubove. Drugi golubari su ih ukrštali, te se vremenom izgubio taj karakterističan soj. Koliko znam, Mile i Mita više ne drže golubove, a Kole je dosta izmenio golubove, te bi dobro bilo da sa njim popričaš o Vojčetu. Šteta, šteta za golubarstvo, što neko nije sačuvao taj izvanredan soj naših letača. Tim Vojčetovim golubovima bi baš odgovarao današnji način držanja i treninga golubova. Mislim da bi tek sada došli do izražaja. Dobro, imali su i oni nekih mana, čim se nisu zadržali čisti kod golubara. Mislim, da su tražili disciplinu, red i rad, čim ih zapustiš počnu da se "sile" i to se odrazi na disciplinu jata. Ma bili su za mene, najbolji arapi, koje sam ikada gledao"!

 

Bilo je to sećanje Drage Kokotoviča, poznatog odgajivača, ispričano jedne jesenje noći 1988 god. u kafani " Mali Đerdap" u Beogradu. I sam je duboko patio što više ne drži golubove, a bio je zaljubljen u te Vojčetove arape. Kako je selidbom u višespratnicu, prestao sa golubarenjem, zadnji par arapa je čuvao u kavezu na balkonu. U leto naredne godine, gledajući moje arape sa osmehom mi je rekao: "Vi Martinovići uvek nekako držite slične golubove..."