Srpski visokoletač

                                                                       I NEUSPEH MOŽE BITI USPEH                         Bilo je to tamo krajem šezdesetih prošlog veka, kada sam ubedjivao čuburske golubare da prihvate “novi” način pripreme letača.To je išlo jako teško i mnogi su me ismejavali, a ječam bio glavni pokretač smeha. No bilo kako bilo, ali ja sam počeo da pravim lepe rezultate i to je podelilo društvo, jedni su za, a drugi i dalje protiv.                        Tada sam stanovao u ul. Djerdapskoj br. 26 na III-spratu stan 13.  To je zgrada faktički sa šest sprata, a ja sam u uvučenom balkonu – lodja dimenzija 0,85 x 3,5 m. na trećem spratu držao golubove. Imao sam dva “golubarnika” levo i desno, dimenzija 0,85 x 1,20 x 1,00 m. jedan za priplod i drugi za letače. Naravno i golubova je bilo malo, ali odabrani. Priplod 3 – 4 pari i letača koje takmičara koje mladih ukupno 10 – 12 komasa.                       Tu sam već imao 60% golubova soj Petra Žarkova, a ostalo “moji” golubovi. Naravno, držanjr i pripreme su bili 100 % po engleskim tablicama, koje sam upiorno širio medju golubare.                       Tada sam imao vrhunsko jato od 6-7 komada i samo sam čekao dan i komisiju pa da im pokažem koliko golub može da leti. Nažalost jutro osvane maglovito prst pred okom se ne vidi, ali kako vreme ide probija se sunce i magla se polako diže. Dodje i komisija Pele “Čokalija” i Marko “Ćata”... vrte glavom vidim milo im što će brzo kući. Oboje misle da od teranja nema ništa, a mora se priznati da su iskusni golubari te se i ja slažem sa njima... no ipak insistiram na odluci tek u 6,00 sati.                      Golubovi su mi spremni za taj dan i nesmem odlagati... neznam šta će dalje biti, tada još nisam imao iskustva. U pet do šest na iznenadjenje komisije i okupljenih, a bilo ih je dvadesetak, ja odlučujem: “Puštam jato...takmičenje počinje...”                       I tako je otpočeo jedan čudan “ludi dan” za golubareu tom kraju, a i šuire.                       Jato složno “svi ko jedan” kreće u vis, ali brzo ih guta magla i oni izranjaju, pa opet i sve tako, a magla se vuče i polako... mnogo polako diže. Okupljeni konstatuju da se jato bori, ali da nema šansi i u pet minuta do sedam jato je tik do priznatog visa, ali magla ih pokrije i komisija prekida utakmicu, a u zapisnik upisuje “Takmičenje prekinuto jer golubovi zbog magle nisu postigli propisan vis za 1 sat...”                     Okupljeni se dele i većina snatra da jato ima vis pa napadaju komisiju da nije praviljno cenila vis. Oko 7,05 – 7,10 h. I komisija se slaže “...e, sad imaju vis, eno vidiš jedva ih vidimo, a i magla se razišla... biće lep dan...šteta...”                     Tog dana moje je jato držalo gomilu golubara u bašti kafane “Djerdap” svi su gledali u nebo i hvalili let jata. Jedni su odlazili, a drugi dolazili i vest se širila gradoom...”Martin popio nule, a jato mu još cepa i to u centru ko mrvice celo vreme...”                    Tu su i dalje Ćata i Pele, oće da vide kad će da sidju ti “Ječmeni” Martinovi letači...                     I videli su, moje je celo jato od 6 komada popuštalo te u sam mrak 4 komada pade na golubarnik u lodjiji III-sprata, a dva se uplaše od komšinice sa IV -sprata koja je prostirala veš i vrate se u vis tačnije u mrkli mrak.  Sutradan mi ih je doneo Čokalija-bonbondžija kupio ih je na Kalenića pijaci od “Špka-Šiptara” što vata zanoćile na soliteru kod CZ-a. Nažalost krila su im posečena i moje takmičenje za tu godinu je završeno, ostaje jesen i mladi.                     Tada se po Čuburi i Beogradu pročulo “Martinu zanoćilo celo jato takmičara gledano...” a sledeće nedelje u kafani “Čuburska lipa” gde smo sedeli orkestar zasvir i pevač zapeva: “ Nad čuburom lete  martinovi šampioni...” Priznajem, suze mi nisu pošle, ali osećao sam se lepše  nego da sam napravio i taj rezultat. Oko mene je bilo dvadesetak golubara i to onih naj poznatijih i svi su se kradom raspitivali “kada mogu dobiti te famozne engleske Tablice...” Tako je novi način pripreme takmičarskog jata ušao u Čuburske golubarnije... neuspeh je irodio uspeh.                      Već naredne godine Ja sam imao rezultate i bio prvak društva, a po čuburi su komisije sve češće ostajale do predveče...                       Naredne godine moje brošure i tablice javno su se uzimale, a oni tvrdoglavi počeše da pišu neke “svoje tablice” i izmišljju...                       Naredne godine postao sam predsednik YU.I-beogradskog društva, što je onda mnogo značilo jer smo imali  200 – 300 članova, a brojevi članova su prešli YU.I.800...                        Već je to bilo vreme, kada su mnogi i bolje od mene “znali kako se pripremaju golubovi na tiplerski način...” naravno, bilo mi je milo jer smo napravili veliki korak napred i pokazali da se nemora naš letač ukrštati sa Tiplrtom, jrt kada se isto spremaju većinom mogu isti i da izleću i ti Naš u velikim visinama uz razredjen vazduh, a engleski nisko u okrilju bezbednosti, jer tu nema vazdušnih struja, sokola i svega onoga što ometa našeg VISOKO LETAČA.                1.X.2014 g.                                                        Martinović Jovan                Beograd