Srpski visokoletač

NAUMOVIĆ JOVAN JOCA

 

U zimu 1985. posetio sam čika Jocu u njegovoj vili na Senjaku. Uvek raspoložen za priču, prelistava zapise, novinske isečke, fotografije, sećanja naviru. Otac mu je bio na visokim položajima u Jugoslovenskoj železnici, te je teško prihvatao da mu sin beži iz škole i juri za golubovima. Pokušavao je svim sredstvima da mu izbije golubove iz glave, ali tu se ništa nije moglo, Joca je ludeo za golubovima, te se otac pomiri sa tim.

 

"Prve golubove sam držao ortački sa drugom iz škole Mirkom Mitrovićem. Kako mi moji nisu dozvoljavali da golubarim, morao sam da finansiram izgradnju malog golubarnika kod Mirka. On je bio već iskusan golubarčić i do golubova je dolazio uglavnom hvatajući tuđe. Brzo sam uvideo da tako nećemo doći do dobrih golubova, pa sam odlučio da sav svoj džeparac dam za dobrog goluba. Išli smo kod manje poznatih golubara i tamo kupovali ono što je na prodaju. Dali smo dosta para, a opet nismo mogli da skrpimo jato letača. Tada je među najcenjenijim golubarima bio Spasa Petrović, te ja jednog dana odlučim da od njega kupim goluba. Skupim svu ušteđjevinu, pa sa Mirkom na Čuburu. Jedva nas je primio u dvorište i za sve naše pare proda nam jednog jednošpicog arapa. Taj Spasin arap je bio dobar letač, ali i prevrtač, te sam već tada zamrzo prevrtače.

 

Kasnije, kod Zarije "Mute" kupim tekira, darčinku i bosku. Tada je čika "Muta" bio još u Beogradu i važio za jednog od najboljih golubara. Kasnije će službeno odseliti za Niš, jer je radio sa Tišlerom i Matom Ruvarcem u Duvanskom monopolu. Bile su to ratne godine, te je bilo malo dobrih golubova.Uparimo ja i Mirko Spasinog Arapa sa "Mutmom" Boskom, a Tekir i Darčinka su već bih u paru, te tako dobijemo dva para odličnih priplodnih golubova.Jureći njihove mlade, dobili smo jato za ono vreme dobrih letača. Kako su moji roditelji iz Niša, ja sam letnje raspuste provodio u Nišu, te jednog leta, dok sam letovao kod babe i dede, pokradu nam sve te golubove. Tada izvršim "ultimativan" pritisak na roditelje, te mi dozvole da u dvorištu pored kokošinjca sagradim mali golubarnik. Za mene je to bio najsretniji dan u životu. U poratnim godinama, teško se dolazilo do dobrog goluba. Bilo je malo golubova, te ljudi nisu hteli da prodaju.

 

U Nišu sam preko Čika "Mute" upoznao Matu Ruvarca i Milana "Tišlera",  koji su tu radili i preneli golubove. Bili su jako popularni, jer su Nišlije terale šegu sa tim našim golubovima. Kažu: "Gledaj koliki su, ko kokoške, a kljunove imaju iz čokanj mogu da piju". Kada su ovi počeli da teraju mlade, okupe se niški golubari da gledaju, jer ne veruju da golub može da leti tako visoko i tako dugo. Posle su ovi mlađi uglavnom prešli na te beogradske golubove. Tada su stari niški letači bili sitni i šareni. Onako mali sa široko slepljenim čubama odudarali su od beogradskih. Najčešće boje su bile Salituri, a o nekom letu nije bilo ni govora. Prevrtali su većinom, te su uglavnom leteli do srednjeg visa i niže. Po mišljenju nekih poznatih niških golubara, ti stari niški šareni "kaulaši" su produkt ukrštanja starih srpskih letača sa donetim turskim "masarkama ili misirkama" i "izmircima - prevrtačima". Selekcijom ka masarkama sa ćubom, radi ukrasa dvorišta, došlo se do te nedefinisane sorte", ubeđen je Joca.

 

"Tada je u Nišu bila u modi neka "igra" Kaul. Jedan od golubara donese svog goluba i pusti među tuđe golubove. Ukoliko se ovaj vrati kući, on ima pravo da izabere jednog goluba u tom golubarniku, ukoliko pak ostane i uhvate ga, on je za vlasnika izgubljen i tu nema ljutnje. Mislim da su u tim godinama, odmah po završetku rata, beogradski golubovi odigrali važnu ulogu u stvaranju kasnije poznatog soja Niških visokoletača. Jesu Niški letači stari soj, ali pareni sa donetim ukrasnim turskim rasama pretrpeli su transformaciju. Posle su godina međusobno pareni te su, izgubili vitalnost i letačke predispozicije, pa je ovo ukrštanje mnogo toga ispravilo. Tada je Milan imao izuzetno lepe tekire i arape, te ja kupim od njega 2 para mladih tekira i donesem u Beograd. To su bili fantastični letači, te sam brzo postao popularan među golubarima. Kasnije, tačnije naredne godine, penzionisao se i vratio u Beograd Milan "Tišler", a tamo 1924. god. i Zarije "Muta". Zahvaljujući Milanu, beogradsko golubarstvo se mnogo brže oporavilo od ratnih stradanja. Iz Niša se vratio definitivno 1922. god. i doneo samo matore parove. Sve letače i mlade prodao je i ispoklanjao Nišlijama. Isto je bilo i sa čika Mutom. Kada se vratio Zarije "Muta" bio je već mator i oronuo, te je morao da prodaje golubove kako bi ih prehranio. Tada sam od njega otkupio: 2 karudijanke, šarenokrilog arapa i boza. Posle njegove smrti, sve preostale golubove otkupio je Andra Bihel. Čika Zarije je imao vrhunske letače, imao je dara da upari par i izvede prave letače. Bio je jako popularan i cenjen među golubarima. Njegovi glavni golubovi su poreklom Batićevi ukršteni sa Milanovim. Imao je i liniju Šeša što ga je donela oluja jednog leta. Taj šeš je bio letač kakvog si retko mogao da nađeš. Leteo je i po 10 sati i to majstorski. Nekako u to poratno vreme, bila je popularna i Tekirka Milojka Ilkića. Letela je 7, 8 sati, ali konstantno, što je onda bilo neverovatno. Pričalo se da je preko tefeza (tefesa), a tako smo onda zvali golubove bez ćube, međutim ona je izvodila sve ćubane".

 

"U to vreme na beogradskim pijacama je bilo more tih prečanskih golubova, jer su Beograđani bili "gladni" golubova. Kupovalo se sve i svašta, samo da ima čubu. Glavni "uvoznici" su bili Ilija "Pilićar", Voja "Šempa" i Vojče "Mali". Oni su od nekuda donosili ove naše ćubane i prodavali po pijacama. Pričalo se da su to ovi naši Srbi sačuvali tamo u Mađarskoj te naše stare golubove, pa ih ovi otuda donose. Zanimljivo za taj period je prodor mavijana kao boje, koja je do tada bila relativno malo zastupljena. Bilo je naših "starih" mavijana još od Steve porekla, pa Amza i kasnije Mirko Nemec, ali ti naši su bili krupni i ćubati sa velikim repovima i krilima. Ove opet što su Šempa i Ilija donosili, nisu bi li tako krupni, no vitki i nogati. Delovali su nekako "šljukasto" te si mogao odmah da ih prepoznaš. Imali su oštar let, kao da beže od nečeg, te ih mi nismo prihvatili. Bilo je dosta i bezćubih "tefeza" koji su leteli ko ovi naši golubovi, ali ni njih nismo cenili, valjda što nemaju ćubu. To nisu bili turski tefesi, već doneti iz Vojvodine (preka) pa nisu prevrtali. Onda se cenio lep i namešten golub, koji leti mirno i kružno ide u vis. Dužina i nije bila toliko bitna koliko miran let sa "kočenjem", uživalo se u lepoti leta. Kasnije su već počele priče čiji duže lete, čiji brže idu u vis, a to je dovelo i do takmičenja.

 

Kako se golubarstvo razvijalo, tako su i moji apetiti za dobrim letačima rasli. Tako za "debele pare" kupim tu Ilkičevu tekirku i Batićevog najboljeg letača lisastog Tekira. Taj par je izvodio najbolje letače u ovom delu Beograda. Odlično su leteli i bili izuzetno pametni, te ih nisam gubio. Tada sam već kontaktirao sa Slavkom Vašiljevićem, te smo i razmene golubova vršili. I on je bio prezadovoljan sa par mladih što sam mu poklonio od ovog para. On je meni dao par mladih od Milanovog Kaplana i šarenorepe Darčinke, izuzetno kvalitetni golubovi. Te golubove sam uglavnom imao sve do II Svetskog rata. U ratu, zapadnem u zarobljeništvo, odakle sam se vratio tek po oslobođenju. Posle nam oduzeše svu imovinu osim ovog stana, te su mi golubovi bili jedina uteha. Posle rata prikupim neke moje stare golubove, koje mi je sačuvao ing. Kotal i uzmem neke njegove herveše, te opet zagolubarim. Slavko Vasiljević mi je dao par karudijana i 2 lisaste mavijanke od tih Tišlerovih golubova. Kasnije sam se sprijateljio sa jednim od najboljih zemunskih golubara Mocikom, te smo razmenjivali golubove. I ti Mozerovi golubovi su bili vrsni letači, jedina mana im je bila slaba orijentacija posle leta, tako da su se mnogo gubili. On je uzimao ove moje i ukrštao u nadi da će to popraviti silazak i hvalio se da to jako dobro ide. Mocika je imao i bečke visokoletače. Ukrštao je te bečke šimlere sa beogradskim i dobijao... Šimlere sa ćubom ...Tekire... Mavijane... Karudijane..

Kada je odlučio da iseli za Nemačku (1956.), preneo je sve golubove kod mene na tavan, te smo tu skovali kavez za 4 - 5 pari, jer je nameravao da ih prenese tamo. Kasnije je to otpalo, jer je žurio, a za prenošenje golubova je bio neophodan karantin i niz papira i vakcinacija. Ipak, vremenom sam mu "doturio" preko prijatelja 5 - 6 pari tih golubova, a ostalo sam rasprodao Zemuncima. Ja sam sa Boškom "Zubom" osnovao VI Zemunsko društvo i jedno vreme bio veoma blizak Zemuncima, baš zbog tih Mocikimh golubova. Naravno, uzimali su oni i ove moje, naročito liniju Slavka Vasiljevića, te su tako batalili one njine Pertlove i Beskape. Tada je odlične ove naše letače imao Karuca. Posle smrti te Karucine golubove je uglavnom na licitaciji otkupio Boško Marković "Zub". Sećam se arapke "Milerke" čist Bihelov golub, a eto stigla kod Karuce u Zemun.

 

I pre rata, tamo je nosio naše golubove neki Nešić. Živeo je u ul. Tošin Bunar, preko puta starog aerodroma i imao odlične letače, uglavnom Andrine. On je dosta učinio da Zemunci zavole i prihvate ovog beogradskog letača. Kada sam bio u VI Zemunskom udruženju tamo šezdesetih godina, u prvi plan je izbio jedan mladi golubar Pera Žarkov. Imao je vrhunske letače i odlične rezultate. Kod njega sam prvi put gledao da golub preleti 10 sati. Slušao sam da golub leti toliko, ali tada sam se svojim očima u to uverio. Imao je Špicastu šarenorepu Mavijanku i jednu duz Arapku, pa te dve ženke su letele ko mašine. Jedne godine sam mu bio u komisiji za Savez Beograda, odlično mu letelo celo jato, mislim da je bio prvak. Tada mu je 11 sat letelo jedno pile belorepo mavijanče. Ja ga diram: "Kakav si ti golubar, kad za utakmicu teraš "pile" i ono ti najduže leti". A on će meni: " Da, čika Joco, ali to pile je stalno najbolje u jatu i za društveno takmičenje pre letelo je 10 sati, zar vi ne biste terali kad biste imali takvo mlado". Biću iskren, jedino sam kod njega svojim očima video da golub može stvarno i pravilno tako dugo da leti. Ti njegovi golubovi su ovi naši beogradski, malo provučeni kroz Mocikine šimlere. To dokazuje da je našem golubu potrebno "osveženje", jer već vekovima se "vrti u krug" i pari u srodstvu. Ja sam u moje golubove "ubacio" malo tiplerske krvi i mislim da je to dobro. Ništa se nije izgubilo, a dobilo se na vitalnosti, pa i dužini leta. Ajde da vidiš moje golubove, nadam se da će ti se dopasti..."

 

Odlazimo na tavan, veliki i prostran tavan pun šarenih golubova. Preovladjuju karudijani, krzali i beloglavi mavijani, ali opšti utisak je da tu ima svega i svačega, a najviše Slavka Vasiljevića. Među 200 i više golubova, teško je zapaziti pojedince i ja odustajem od te namere. Oblak prašine me nagna da se povučem ka izlazu. Joca ih hrani, a oni letom dižu prašinu, te je nemoguće disati, povlačim se i vraćam u stan. Dok čekam čika Jocu prelistavam požutele novine i časopise... tu je i jedna sveska. Na koricama piše: "Od Vavilonske do Kalemegdanske kule" ispod naslova nevešti crtež goluba sa ćubom, a u uglu potpis Đ. Đorđević. Otvaram je i čitam, u početku nejasni citati, pa opisi ceremonijala... Pominju se "Sveti golub", Sumeri, Kula Vavilonska, Iliri, Sava i Dunav... Stiže čika Joca i smeška se : "Nisi mogao da izdržiš, a to sam ti ostavio za kraj. Nećemo to sada, setio sam se gore, moram to da ti ispričam... Pre onog rata, Peć je imala odlične stare letače. Tako je neki Marković doneo u Beograd iz Pećke patrijarsije arape širokoćube, belokljune sa duplim belim okvirima. Ćube su im bile "odbačene" i dosta zametnute. Niski na noge i prsati, ali nešto sitniji od naših golubova. Oni sami nisu bili neki veliki letači, ma da su u sitnim krugovima lepo išli u vis. Kad su ih ukrstili sa ovim našim golubovima, dobijali su izuzetne letače.Tada se za te golubove zainteresuje ovaj Djoka Djordjević i posle obilaska Peći i Patrijaršije, napiše članak u kome hronološki do detalja da njinu istoriju. U spisima i knjigama Patrijaršije pronađe da su još u vreme Cara Dušana na imanju patrijaršije gajem pitomi golubovi istog izgleda i osobina. Na ikonama iz tog vremena, na crtežu stabla Nemanjića, na crtežu osvećenja dvoglavog orla Nemanjića i ne sećam se još gde sve, svuda su crteži i slike tih repatih i ćubatih golubova. U manastirskim knjigama pronađe popise tih golubova, po objektima Metohije Pećke Patrijaršije i potvrde o nabavljenom žitu za ishranu "Arhangela" božjih golubova. Iduć i dalje u Novi Pazar i okolna mesta, pronađe da su u školi na Ibru uzgajam isti golubovi još u vreme cara Uroša i Jelene Anžujske. Na stećcima iz tog vremena, lepo isklesani ćubasti golubovi. Evo crteža, hrastovo drvo - simbol vremena i dva ćubana levo i desno. Onda je to bila centralna Srbija, od Kosova do Bosne i od Zete do Save, pa se taj golub, još onda mogao nazivati Srpskim golubom. I Niš je imao slične golubove, samo nešto sitnije i mnogo šarenije. Po nekim istonjskim pokazateljima, to šarenilo je uneto u vreme Vizantije ili još ranije, donošenjem na poklon grčkih golubova sa Krita. Najčistiji stari srpski golubovi zadržali su se u Beogradu. Tu su ih bežeći pred Turcim, doneli srpski despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković. Donosila ih je i vlastela srpska, popovi i kaluđeri i narod srpski... te još 1460 god. ovaj golub u velikom broju živi u Beogradu. Beograd je često menjao vlastodršce. Osim Srba, tu su dolazili Turci, Austrijanci i Ugari. I u vreme Turaka, većinu stanovništva su činili Srbi, te su Austrijanci u više navrata lako osvajali Beograd. U Beogradu turska vlast nije imala kontinuiteta, te se trudila da pridobije srpsku raju ustupcima. Zato je u Beogradu u čitavom tom periodu zadržan srpski duh i jedan vid samouprave, tada zvane "Vazalni odnos". Zato ja stalno ponavljam: "Ove golubove su nam možda, ostavili Turci, ali oni nisu turski, no naši stari srpski golubovi". Hronologiju beogradskih visokoletača najbolje i najpreciznije, sa nizom dokumenata je dao gosn. Đ. Đorđević, te ukoliko uspem da obezbedim novaca, izdaću tu njegovu svesku. U razgovorima sa jednim novinarom iz "Zadruge" shvatio sam, da tu treba dosta para, kako bi se fotografisala sva dokumenta na koja se Đorđević poziva, a oni nisu u mogućnosti to da finansiraju. Treba ponovo proći ceo taj put kojim je išo gosn. Đoka i naći sva ta dokumenta te ih snimiti i tek tada izdati knjigu. Ja tu imam nešto prepisa i popis gde se koji dokument nalazi, ali masa tih dokaza je po muzejima, crkvama i na terenu. To bi trebalo Savez golubara Jugoslavije da pokrene i u narednih 10 - 20 godina sve prikupi, snimi i izda. Ja ću ti dati da pročitaš sve te zapise g. Đorđevića, ali ovde kod mene, jer ne dam da se iznose. Da sam davao ne bih sve to do danas sačuvao. Tu je i moja zbirka, novijeg datuma, ali takođe interesantna. Evo isečka iz novin, tu je fotografija osnivača I Beogradskog društva golubara iz 1905. god. evo i teksta: "Ovo je osnivanje društva 1910. god. Tu su ti Tucaković, Đ. Đorđević, Mirko Njemec, Milan Stanisavijvić Tišler, Bakša Kovač, Milan Bandista, Kolaković, Mita Užar, Blagoja Berberin, Ilija Batić, Barjaktarević, Jova Marković, Brana Todorović, Žika Kapunac, Žarko Cincarin, Mijajlo Stanković, Mića Miljković, Boško Lomić, a ove ostale nisu znali da mi imenuju. Vidiš većina su još onda starci i viđena gospoda. Evo novina gde S. Vasković izaziva Ćuburce i Pašino brđane, da se sa njim takmiče ko ima najbolje golubove u Beogradu. Evo gde mu Slavko odgovara, da prvo oni sa Bulbudera raščiste ko je najbolji na Bulbuderu, pa da onda on izazove ostale. Na ovaj Slavkov izazov Vasković nije odgovorio, uplašio se".

 

Kasno je, te prekidam razgovor uz obećanje da ću se iduće nedelje vratiti da nastavimo. Još jednom probam da izvučem svesku i zapise Đoke Đorđevića, ali Joca ni da čuje... Tu svesku više nikada neću videti. Naredne sedmice, evo mene opet u Kablarsku br. 18. Čika Joca me dočeka spreman, na stolu više nema hrpe svezaka i novinskih isečaka, no 3, 4 papira olovkom ispisana. "Evo, pripremio sam podsetnik, moram redom, kako ne bi opet zalutao u praistoriju", smeje se Joca i stavlja naočare. "Znaš, imaš ti mnogo podataka, ne znam otkud ti, ali sa tobom nema šale, pa sam sve zapisao... Prvo, Slavko je od Tišlera kupio Kaplana i Krzalku, kad se ovaj vratio iz Niša. To su Milanovi golubovi, koje je nosio i vratio iz Niša. Od tog para je u početku Slavko pilio darčine, duz belorepe darčine, šarenorepe darčine i krzale. Svi njegovi golubovi su od ovog para golubova. To su bili odlični letači i sigurni za vis, a to je za našeg goluba najvažnije. Od ovog para Slavko je stvorio najčistiju "Tišlerovu" liniju golubova i to raširio po Beogradu i čitavoj Srbiji. Laza Dimitrijević, Slavkov kum i prijatelj je takođe imao Tišlerove golubove, ali više pari. Osim kaplana imao je darčinku, tekra i druge, ali i Spasine, Lomičeve, Vite "Belog" pa i po neki tuđ bilo je tu i ..." Pokušavam da ga prekinem... čika Joco... čika Joco!... znam sve to, znam, bio sam kod Slavka i Laze, oni su mi ispričali svoje priče, ne treba sada ti da mi pričaš. Uzalud, morao sam da satima slušam istu priču o svim čuburskim i bulbuderskim golubarima... Mihajlo Todorović "Misirac", Vojislav Martinović "Vojče" , Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Raja Tešić, Mita "Babica", Slavoljub Miladinović, Gale Petković, Velja Kostič, Veija Isakovič, Mita Hajdukovič, Zvonko Ladovac, i Ja, Pera Zrka... Jevđenijević, Janković iz Krunske ulice, a posle njegove smrti sve te golubove je otkupio Bata Radosavljević i sa njima imao zavidne rezultate. Borkanović iz Oblakovske ulice je imao isto tako, te stare golubove, poreklo "Užarevih" i "Tišlerovih" golubova. Sećam se Tekira broj 1 i Tekira broj 2, izvrsni letači i odličan priplodni materijal. Kasnije je Steva Hrnčevrć iz Prokopa imao to poreklo i Slavkove golubove. Spasa "Tičar" sa Čubure je takođe posle onog rata, nekako odmah iza rata, imao odlične golubove. Sećam se dve Milanove ženke u paru sa šiljatim "Mutinim" tekirom i Klonferovim "Tršljavim" tekirkom. Klonfer je imao dobre tekire, ali loše bozove, te ga zbog tih bozova neopravdano bio glas da mu golubovi nisu dobri. Laza je uzeo od Kotala jednu Lomićevu čaparku, preko koje je uglavnom davao golubove Miletu Batiću, pre odlaska u Kovnicu novca u Topčideru. Laza je jedno vreme radio u Rečnoj plovidbi, a posle bio bakalin te je pogrešna tvrdnja da uopšte nije radio, no svo vreme provodio kod golubova. Posle ženine smrti nije bilo para, te se zaposlio, a radio je u Rečnoj plovidbi i kao mladić još pre rata. Kad se Batić preselio na Čuburu, uzeo je od Milana "Tišlera" 3 ženke: Krzalku, šarenu Bosku i Karudijanku šiljatu i jednog Bakarliju. Imao je svoja 3 baraklijana i "Užarevu" Krzalku, te napravio odlične letače. Jaćimovići, Jova, Branko i Pera su imali odlične golubove. Bozovi, kaplanasti bozovi i darčini belorepi sve staro poreklo, još iz turskog doba Pred I svetetski rat, pokradu im golubove, te oni pređu na Milanove i nešto vrate od svojih što su prijateljima davali. Posle rata imali su te iste golubove, jer su nešto sačuvali po tavanima među gacurima, te ubace i "Užareve" arape. Mita Užar je upamćen po krzalima, a imao je i arape isto tako odlične letače.

 

Ja sam imao liniju Jaćimovićevih golubova, bili su to odlični golubovi. Pred ovaj II Svetski rat, pre no što sam bio mobilisan imao sam "Tišlerove" tekire, "Mutine" arape i bozove, Jaćimovićeve i nešto mojih golubova, što sam sa ing. Kotalom zajedno radio. Tada smo ja i Slavko lepo sarađivali, te mu ja dam 4 - 5 tih tekira preko Milanovih, a on meni opet preko kaplana. Ostavio sam 72 goluba i otišao u rat, kada sam se vratio iz zarobljeništva, sve je bilo razneto.Mita "Babica" je imao te Andrine arape, bozove i mavijane. Uzimao je i od Mike "Misirca", Slavoljuba Miladinovića i Gosića. Stanovao je na Senjaku, pa preselio na Bulbuder, a petljao sa Karaburmom. Jaša Matijas je imao Spase Petrovića golubove i sve je napravio od dva para golubova, pareći ih stalno međusobno. Dobar čovek i još bolji golubar, te ga svakako treba spomenuti. Micko Cvetković je držao golubove poviše Andre i imao jato vrsnih letača, te je Andri muke zadavao. Pantelić "Čokalija" koji je sa malo golubova imao uvek spremno jato odličnih, letača. Mita "Užar" je imao najbolje golubove dok je stanovao u Niškoj ulici u kući Jaćimovića. Jaćimovići su bili gazde i imali su niz kuća za izdavanje. Kada je čika Mita preselio dole u Franše D' Eperea ulucu, skoro svi letači mu se vrate u staru kuću u Niškoj ulici. Tu ih pohvata zet Jaćimovića i da Jaćimovićima. E zato je čika Mita poslo kalfe te pokradu sve Jaćimovićeve golubove, tamo pre onog rata. Đokica Vujadinović fudbaler reprezantativac iz Čilea, držao je golubove Milana "Tišlera" i to sve špicasti belobradi arapi. On je među poslednjima kupio poreklo špicastog Tekira vraćenog iz Niša i jednu ili dve Milanove belobrade arapkice, te samo to pario međusobno. Mnogo je voleo golubove i svo slobodno vreme provodio pored golubarnika. Posle ovog rata više nije imao golubove.

 

Po pričama poznatih starih golubara, upravnik grada Beograda Tucaković je nekada imao izvanredne golubove. Za njim su ostali njegovi beazi, bozovi i čapari, vrsni letači i mnogo lepi i markantni golubovi. I čika Mirko Njemec je imao izuzetno lepe i markantne golubove i to šarene mavijane, čapare brkate beaze i po nekog arapa. Tamo negde 1900. god. Milan Tišler je bio poslovođa stolarske radionice Duvanskog Monopola na Senjaku, a sa njim su radili isto tako poznati golubari Mata Ruvarac i Zarije "Muta". Odmah do dvorišta Monopola, stanovao je Ilija Batić i tu držao golubove. Tada je Ilija imao te stare "Kupusarske" golubove i nekog uhvaćenog šeša. Kada je Šeša prokrstio sa "Kupusarskim" golubovima, dobio je neke "nogate" barke što su leteli po priči čika "Mute" da ti pamet stane. Satima su Milan, Mata i Zarije iz dvorišta gledali Ilijino jato kako u "mrvici leti". Posle onog rata, najlepše arape je imao Milutin Marković iz Knez Mihailove ulice. Posle njega dolaze Tasinovi arapi. Taj Tasin je bio loš poznavaoc golubova, ali je igrom slučaja došao do jako lepih i markantnih arapa, te je Andri muke zadavao. Nije umeo da ih pripremi, pa su mu jako loše leteli. Živeo je u današnjem Bulevaru revolucije (danas Bul. Kralja Aleksandra), preko puta "Đeram" pijace, te ga je Slavko Vasiljević stalno pratio i ofirao. Nikada se nije saznalo čiji su to arapi, a on je "tvrdio" čas doneti iz Skoplja, čas iz Peći, pa iz Niša. Bili su mnogo veći i lepši od niskih i pećkih, te je najverovatnije da su beogradski. Kasnije je Andra otkupio sve i Tasinove i Milutinove, te se grdno namučio sa njima. Tada je živeo na uglu Maksima Gorkog i Šumatovačke, u kukuruzima, pa smo ga dirali da poseče kukuruz kako mu golubovi ne bi padali na šašljike. Kad je Grade "Pisar" prodao Andri golubove i ovaj to popario i izveo mlade, e od tada počinje on nas da zafrkava.

 

Posle I Svetskog rata Slavko Vasiljević, Blagoje Cincarin i Zdenko Voslar osnuju udruženje "Golub". Tu su članovi bili još Laza Dimitrijević "Pače" i Stanko Savković "Šnajder" sa Pašinog brada. Na Čuburi osnuje se I Srpsko društvo golubara, a osnivač je bio Mile Radosavljević i grupa starih viđenih golubara. Pored ova dva udruženja, već je postojalo staro Beogradsko golubarsko društvo iz kafane "Sinđelić", gde su članovi bili Andra i kompanija, a prvi poratni (I Svet. rat) predsednik je bio Andra Vrvić veterinar. Andra Vrvić je imao Kapunčeve predratne golubove. Taj Kapunac Žika je držao nekada golubove u Kosmajskoj ulici do hotela Palas koji je kasnije sazidan. Imao je izvanredne letače i prava je šteta što posle onog rata više nije golubario. Bio je špiditerdžija kod Staklarske kompanije "Jansen" i razvozio staklo. Za vreme rata bio je na Solunskom frontu, te mu sestre rasprodaju golubove, kako bi se prehranile. Kada se vratio i video da mu nema golubova, više nije hteo o golubovima ni reč da progovori. Godinam se posle provlačila ta njegova linija karudijana i naudijana.

Bilo je tu i spekulacija, da su to navodno ukršteni golubovi, te da zato toliko lete. To se pričalo mnogo kasnije, te nema dokaza, mada je Žika Kapunac imao neke veze sa jednim od tih Jansena, koji je držao ove naše golubove i to 3 - 4 pari u tavanu. Posle je ispalo da su to doneti Holandski ili Belgijski golubovi, te ih je Žika "prokrstio" i napravio čudo. Na te priče su se smejali ovi stariji golubari, koji su dobro poznavali Žikine golubove. Na račun toga čika Đoka Đorđević je izveo čitavo "stablo" Kapunčevih golubova i dokazao njino poreklo sve do tamo 1600. i ne znam koje godine. Čudan smo mi narod, sve nam tuđe bolje i vrednije. Tako ovi naši golubovi ispadoše "Turski", "Švapski", "Mađarski" pa čak i "Prečanski" samo da nisu Srpski. Svaki grad, pa i selo, hoće da ima svoju rasu, a istina je jedna i umesto da radimo na tome, da se u svetu čuje istina o ovom našem golubu, mi se međsobno trvemo. Ispade da svaka evropska država ima svoju rasu golubova, pasa, konja krava itd, samo mi Srbi nemamo ništa naše, no sve nam dadoše drugi.

 

Čitam nedavno, pišu Englezi da je BULDOG poreklom još iz vremena rimskih gladijatorskih arena, te da je služio za borbu sa bikovima. Iz te "činjenice" oni su izvukli da je dobio zato ime Bull - dog (Bik - pas). To je ordinalna glupost. Ko god je video tog nezgrapnog psa, koji po vrućini posle sto metara jedva diše, neće verovati da je on u vrelim rimskim arenama vodio borbu sa razbesnelim bikovima. On nema ni šansi da se u borbi suprotstavi biku, a kamo li da ga obori i pobedi. Očigledno je da je ime Buldog dobio zbog svog stava i izgleda, koji potseča na besnog bika. No Englezi i mogu da nas zavitlavaju, jer je to njima priznata rasa pasa i oni mu pišu poreklo i istoriju. Tako je i sa drugim životinjama i rasama, da se tanak dokazni materijal koji nema podloge, ali zvuči lepo i na to se nadgradi čitava istorija. Nama su Iliri ostavili još 2000 godina, njinog ovčarskog psa (Šarplaninac), njihovog lovačkog psa (Dalmatinac), nijhovog goniča (Balkanski gonič), njihove krave (Buša), njihove male brze konje (Kosovsko - Bosanski), njihovu ovcu (Rugovska), bivole, njihovu kozu, kokos itd... Sve je to danas cisto naše, Srpsko. Pa i u nama teče osim Slovenske i Ilirska krv. Mi smo dozvolili da svet prizna ILIRSKOG GOLUBA kao jednu od najstarijih svetskih rasa, a da ne kažemo da je to ustvari Srpski visokoletač, direktan izdanak starog Ilirskog kružnog visokoletača. Vavilonskog svetog goluba. Ko je za to kriv? Pa mi stari "zatucani" golubari, koji smo ignorisali istorisko poreklo radi komšijskih trvenja, ko ima "čistijeg" letača. Ismevali su g. Đoku Đorđevića, jer mu golubovi ne lete, a oće da piše istoriju! Po nama istoriju je trebalo da piše Milan "Tišler", jer su mu golubovi najbolje leteli. On je pisao istoriju, ali savremenu, tačnije istoriju koja će tek sutra to biti. On je ušao u istoriju, ali šta je tamo dalje. Otkud Milanu ti golubovi, ko mu ih je ostavio u amanet, pa dalje i još dalje u prošlost, sve do tog Ilirskog letača, koji iz nebeskih visina Ilirima javljaše "Božje vesti". Pored nas i naših golubova, mi smo dozvolili da ga Švabe krste "Dalmatinski golub" ili "Dalmatinska gimpla", jer su ga navodno našli porobivši Dalmaciju, koja je opet dobila ime po jednom od pedesetak Ilirskih plemena. Sve to smo još davnih 1870. - 1900. god. imali napisano i dokazano, trebalo je samo skupiti pare, snimiti sav dokazni materijal i izdati knjigu. G. Đ. Đorđević je na to ukazivao istina skromno i stidljivo, pokretao je akcije, pisao i pokušavao, ali odziva nije bilo. Svakom od njih i svakom od nas, važniji je bio onaj 1 golub u svom ćumezu, nego čitava istorija čitave jedne rase, koja bi nadomestila onu nedostajuću i veoma važnu kariku u i storiji evropskog i svetskog golubarstva. To nije samo golub i golubarstvo, već čitava jedna civilizacija. Eto, pokušao sam da ti pod utiskom pisanja g. Đoke Đorđevića sastavim jedan članak o našem golubu. Mislim da je to važnije od porekla mojih ili Milanovih golubova".

 

Tako je završio razgovor tog zimskog popodneva, doajen našeg golubarstva, čika Joca Naumović. Poštujući ga, preneo sam od reći do reči njegov monolog. Možda će deo teksta delovati konfuzno i poznato, možda će se niz činjenica ponavljati, ali to je ipak bio samo razgovor dva golubara, jednog koji odlazi i drugog koji je tu, da pokuša da uradi ono što prethodnici nisu.