Srpski visokoletač

KAKO SU POSTALI DIVLJI GOLUBOVI - Gacuri

 

Ovi divlji golubovi, što ih golubari zovu GACURI su -  podivljali domaći golubovi. To nije neka rasa kao što su grivaši ili pećinari, već potomci odbeglih i podivljalih, nekada pitomih domaćih golubova. Retko koji ima ćubu, jer je ćuba recesivna, a "bezćubi" dominantna osobina kod golubova. Ako u jato uneseš samo jednog bez ćube, kroz 10 -15 generacija, svi će biti bez ćube. Ako u jato bezćubih uneseš jednog sa ćubom, njegovim uginućem nestaće ćubasti, ili će se retko, kod nekoliko mladih, pojaviti ćuba i u sledećim generacijama nestati. Zato su naši gacuri mahom bez ćube, iako su im daleki pretci bili ćubani? Ćubani su nastali kao i gaćani, lepezani i sve druge rase odabirom. Čovek je birao te primerke i svesno ih sparivao u nameri da ustali tu osobinu. Isto je tako i sa visokim i kružnim letom. Čovek je uočavao takve golubove, birao ih i sparivao, pa se ta osobina ustali (Vavilonska Kula).

 

Sve to je omogućila sama priroda.  Nema dva ista stvora, svi su po malo različiti, te je u borbi za opstanak uspešniji porilagođeniji. Tu su i mutacije ili prilagođavanja novim uslovima života, te se stalno javljaju novi genotipovi i fenotipovi, među živim stvorovima, a opstaje najprilagođeniji oblik života. Tako su se kod prapredaka pitomih golubova još tamo u Mesopotamiji ili drugde, pojavile različitosti u boji perja, načinu leta, obliku tela, a sve u cilju boljeg prilagođavanja uslovima života, kako bi uspešnije opstajali. I danas kod odgajivača golubova, najčešće ukrasnih rasa javljaju se novi tipovi, te samo od njih zavisi da li će ih forsirati - odabirati. Znači, sve rase nastale su SELEKCIJOM. Vraćanjem uslovima u prirodi, ponovo se vraćaju prirodne, dominantne osobine, te će svi rasni, pitomi golubovi postati slični ili isti kao njihovi pra preci, divlji golubovi.

 

Znači, ovi naši  golubovi uličari, što ih golubari zovu gacuri, su potomci domaćih pitomih golubova, koji su u uslovima samosnalaženja podivljali i vratili se najkorisnijem, prirodnom izgledu, kakvi su nekada davno bili. Zato greše oni koji misle da su srpski visokoletači postali od "divljih uličara" jer bi se odmah nametnulo pitanje, a od koga su oni postali. Otkuda ćuba i visok kružni let do zadnjeg atoma snage, a to je sa gledišta prirode u potpunosti neracionalno. Znači, tamo gde ima divljih uličara, zasigurno ima ili je bilo pitomih domaćih golubova.

 

 Beograd,  25.X. 1966 god.  PERADARSTVO - arh. Martinović Jovan

 

   

 

                                                                    

 

TERAZIJSKE GOLUBARSKE PRIČE I ZAPISI

Sveska iz 1860 - 1869.

 

Kada pođeš od Topčiderskog puta desnom stranom Terazijske mahale, naiđeš na kuće viđenijih Beograđana. Prva veća je kuća Marka Ristića. Markov sin je imao neke golubove, ali nikada ih nije jurio da lete, no samo tu po bašti i dvorištu. Do njega će kasnije biti Jansenova firma za stakla i tu će raditi kao špediter, prevoznik Žika Kapunac, možda najači beogradski golubar. Ja se sećam Aćimovićevog modnog salona za žene i muškarce. Tu smo dolazili i gledali izlog. Aćimovići su još tada imali izuzetne golubove letače, te su bili u mnogo čemu primer kako se drže golubovi.

 

Tu odmah do šećerdžijskog esnafa, bila je radnja i kuća Andrije Popovića voćara. Njegovi će posle preći u Njegoševu ulicu, te će tamo jedan od njih patiti golubove. Na samom ćošku je najveća bakalnica u celom Beogradu. Poznati bakalini Macić, Todorović, Bojović i Pejić. E od nje desno ka Smederevskom putu bila je kuća i bašta Mirkovog strica Labuda, koji je tu uteko 1839. kada knez Miloš abdicirao. Posle toga, bio je bez posla, te se opet baci na golubove i za kratko izbi na sam vrh. Labud nije krio da ima golubove poreklom od gazda Pele, ali prave letače je dobio tek kada ih izukršta sa Dunđerovim i to sve arapi i darčini. Posle se od njih izvodili i krzali, čapari, bozovi, čak i trobojani. Labud je 5 ili 6 godina zaredom pobeđivao za Petrovdan, a i najlepše su mu leteli, te je tada bio najači golubar u celom Beogradu. Mnogi su od njega kupovali i to najače letače, ali retko kome su tako leteli. Pričalo se da ti golubovi samo tu lete, a na drugo mesto nisu nizašta!

 

Đavo bi ga znao, da li je Labud umeo sa njima, ili ovi opet što kupe nisu znali da ih spare i izuče, bilo kako bilo, ali Labud je u to vreme bio kralj golubarski. Od Labudove kuće, pa gore uz Smederevski put, sve do Majdana bili su Simića golubari i ovi iz Fišekdžijske ulice. I oni su imali dobre letače, te šarene, poreklom od Sime, ali još bolji i iščišćeni, te su tu bile velike borbe između njih čiji bolje lete. Ovamo, preko ulice ka Šiškovoj kafani bila je salana, gde se topio loj za sveće. Onda kućerak, pa kafana "Kod Šiška" gde je bio roštilj i lepa bašta, te su se tu okupljali golubari i uz priču gledali u nebo. Šiško je bio dobar poznavalac golubova i golubara, te su se kod njega, često održavale skupštine i golubarske večere, a Boga mi bilo je tu i svađa, pa i tuča!

 

Pivnica "Uroševac", gazda Milosava. Milosav Đorđević je imao i salon ženskih mantila i sve vrste garderobe. Koliko ja znam, on je predak Đoke Đorđevića, te je Đoka kao dečak dolazio tu i upoznao golubare kod Šiška. Dalje je "Takovo" restoran i Narodno kino i pozorište Borivoja Kovačevića. Na praznom placu ozidan je 1856. hotel "Pariz" g. Batorića. Nekada je na tom placu bila kuća i golubarnik lepog Jove ili Joce, poznatog golubara o kojem su napisane mnoge priče. Niže ka Albaniji, ozidana je "Kasina". Hotel i pozorište, deo placa je bio vlasništvo Antić Goluba, a po zapisu Steve Smederevca, Golub je tu držao očeve golubove. Otac mu je bio stari poznati golubar i toliko je voleo golubove, da je dao sinu ime Golub. Tu je i sajdžija Ivo Nakarada. Iza njih je Rasulek i opet bašča, te mesarski esnaf.

 

Odmah tu na uglu je velika fijakerska stanica, a preko ulice je "Čiča Pajina Mehana" gde su 1843. Bora "Rus" (Petrović) i Voja Pavlović okupili beogradske golubare (Varoške), te se taj datum dugo vodio ko osnivanje Varoškog golubarskog društva.

 

"Posle su golubari zaratili, te se rasturiše po okolnim kafanama i napraviše se mnoge grupe, te su se među sobom držali...". Tu je kuća još jednog Šapčanina, kojeg je čiča Voja preveo Jove Jovanovića. Sedlarsko - sarački esnaf i kolarski esnaf, a niže i kovačko - potkivački esnaf. Tako stigosmo do stare  i oronule kafane "Albanija" gde se za 1 marjaš dobijalo 5 ćevapa i somun, ali samo za studente i nosače. Iza te kafane, tamo ka varoši, golubove je držao jedan od najpoznatijih starih golubara Dunđer. Kada od kafane "Albanija" krenemo desnom stranom i prođemo Pop Pantino sokače (Sremska ulica) nailazimo na "Zlatni krst", kafanu Ilije Nikolića. Ova će kafana kasnije biti upamćena po "prvoj filmskoj predstavi u svetu", kako se pisalo. Na padini iza kafane, bile su 4, 5 kuća u čijim dvorištima su bili golubarnici i poznati beogradski visokoletači. Ja se ne sećam imena, ali znam kada se tu išlo da se gledaju golubovi kako iza podne sleću. Posle kafane Ilije Nikolića, na očišćenom placu je otpočelo zidanje Grand kafea "Pariz". Pre toga tu je bila bašča i kućerak na čiji krov su sletali prelepi belorepi krzali i čapari i po neki karudijan starog golubara i meraklije čiča Vasilija ili poznatijeg kao Čiča, a nekima Vasa.

 

Sve je to bilo još u vreme, kada su Terazije bile bara, a zimi se tuda vukovi smucali i klali ovce, a Vasa beše još mlad i jak. Do Grand kafea je obućar i Radničko Jedinstvo. Onda kuća i radnje Vacića i Petrovića i Čarukdžijski esnaf. Odmah uz nju je i kuća Rajkovića i Đurovića, a pored nje je bila dvorišna kuća dorćolca i golubara umetnika Klajna. Kada je zidan Hotel "Balkan" onaj iz 1860 god. Klajnovi su prešli u kuću u ulici "Dva bela goluba". Bila je tu ona poznata pekara i mlekara, te bi golubari, izjutra poterali golubove i tu došli na leba i mleko, bilo i đevreci.

 

Evo, završiše (1860.)  i  česmu, te ukrasiše ovaj deo Terazija. Preko ulice je kafana "Velika Srbija" (danas je tu "Moskva"), pa onda zidarski esnaf. U bašti "Velike Srbije" leti bi sedeli golubari s ove strane Terazija i pratili golubove. Tamo iza 1845. taj deo Terazija je imao najbolje letača, a posebno se rezultatima isticao Ljuba. Od Velike Srbije do kuće Kona (Geca Kon) bila su dva golubara koji su držali Ljubine golubove "prokrštene" uhvaćenim letačima i bili stalna pretnja i samom Ljubi. Ljuba je preneo golubove iz stare kuće, tačnije otac mu i stariji brat. Kako su poslom bili zauzeti, golubove preuzme još kao dečko Ljuba i počne da ih tera "bez milosti" te se proču da kod "nekog dečka Ljube golubovi, iza ručka dube". Tako nekako to beše, ne sećam se tačno reči, a pevalo se kod "Velike Srbije". Najbolje su mu leteli darčini, darčini belokrili i darčin sa crna krila i beli krajevi... Kad se zamomči, niko mu nije smeo na megdan da izađe. Oko njega je bilo dvaestinu tih njegovih pajtaša, a on ih je podučavao pa i golubima snabdevao, te bi za njega i poginuli. Kasnije će, koliko se sećam poginuti od Turaka, te će tako ti golubovi da se razvuku po varoši.

         

Tu će primat preuzeti Mirko, sa istim takvim golubovima, ali po mnogima "još boljim letačima". O Mirkovim letačima i velikim pobedama na utakmicama  mnogo je napisano, te ja sada neću da "mlatim slamu". Reći ću samo to, da je Mirko bio poznat i u  Ljubino vreme, te ako je ko mogao da tuče Ljubu, onda je to bio Mirko. Živeo je dole niže ka Topčiderskom putu (prekoputa Dvora). Iza kuće Konovih bila je Kockarnica i Kafana "Kod dva tigra" Koste Božića, te su se tu okupljali mladi i kockali, pili i tukli se. Mnogi od njih su bili golubari, te se taj kraj pročuo po "ajdučiji i neradu... te kocki i jurnjavi za golubima".   

 

Kada 1867 godine popisaše taj kvart i prebrojaše 658 kuća, po mome... barem u 100 kuća i dvorišta behu golubarnici i jata neverovatnih letača za to vreme. Još 1852 g. hronolog zapisa... "da je u varoš ušao karavan sa duvanom iz Maćedonie u kojem beše 533 velikih tovarnih kamila i 105 malih kamila, te zauzeše prostor Terazija sve do bare na Slaviji...". Bio je to zadnji karavan, jer se Srbija ubrzano modernizovala, te će za neku deceniju i prvi voz tutnjati Šumadijom.

 

O "Terazijskim golubarima" sredinom i krajem XIX v. pisali su mnogi, a najviše zapisa je ostalo za Branom Todorović, i Đ. Đorđevićem.

 

* Primedba autora: Članak je sastavljen iz više sačuvanih, ali delom oštećenih  tekstova, te se vremenski preklapa komentarima. Moguće su greške u pojedinim slovima imena.

 

Beograd, 1968 g. Autor članka: Martinović Jovan

                

            

           

 

PREPRIČANA PRIČA...

 

Taj se zapis negde zagubi, pa i pored listanja silnih zapisa i kutija, ja ga ne nađoh, a dopao mi se i nekako kao da je pričao našu čestu priču, te ću ga prepričati... Čika Pera, mislim da se prezivaše Nikolić, je imao kuću gore poviše Tramvajske štale, na padini koja se razvukla od Vozarevića štale pa sve do prvih kuća. Golubove je držao u osrednjem ćumezu na sred dvorišta. Nešto dalje je bila velika lipa i sto, gde bi čika Pera sedeo i uz "tanak špricer" pazio na golubove. Držao je malo golubova, 10 - 15 komada. Nije ih jurio da lete, te ga niko nije smatrao iole ozbiljnim golubarom, sve dok jednog dana u njegovo dvorište ne slete jedan Mavijan. Umoran i gladan, obazrivo se šunjao među golubove ne bi li našao neko zrno. Peri više golubova nije trebalo, te ga Mavijan uopšte nije interesovao, a ovaj kao da je to osećao, sve se više opuštao, te predveče prvi jurnu na hranu. Kada se najede i napi vode ulete u golubarnik i brzo nađe sebi mesto. Tako umoran i snužden ganu Peru, te ga ovaj ostavi u golubarniku. Prođe neko vreme, te se Mavijan oporavi i prolepša pa otskoči od ostalih golubova. Studira ga Pera i svakog dana pronalazi po nešto novo i lepo kod tog goluba, te ga zavoli iako tu boju uopšte nije cenio.

 

Čika Pera je bio penzioner, te mu se život sastojao u jutarnjoj kafi, potom ceger i nabavke od pekare do bakalina, a po nekad i mesara, pa kući. Onda bi velikom metlom pomeo dvorište i pustio golubove, pa seo za sto da se odmori i popije čašu ladne vode. Odatle je posmatrao svoje golubove kako po dvorištu guču, poleću ili nešto kljuckaju... bila je to njegova velika porodica. Dešavalo se da ih nešto poplaši, te bi oni poleteli i jatno okrenuli desetak krugova, a onda u spirali svi na krov. Često se dešavalo da po neko mlado u tom letu skrene van kruga i ode dalje, te se ne vrati. Tada bi čika Pera uzeo svoj ceger i  kao krenuo u kupovinu, a ustvari razgledao je krovove ne bi li ga ugledao. To su bili najuzbudljiviji trenutci u čika Perinom mirnom, ali zbog golubova, ne i dosadnom životu.

 

Jednog leopg letnjeg dana, u komšiluku nešto puče i desetak Perinih golubova u strahu prnu put pijace, te se grupisani vratiše iznad kuće. Jato se razvlači, skuplja, kao da bi leteli, ali ih neki koče, te se posle 10 - 15 minuta, jedan po jedan smestiše na okolne odžake. Ali, jedan ne slete, no kao da se zaigrava... krenu kružnim mekim letom za vis. Pera ustade i gleda, ode kući neka ga neka ide, obradovaće se svojoj kući. Mavijan ide sve višlje, ali drži krug, ko da se tu izveo i Pera posle mnogo godina opet iz svog dvorišta gleda u vis... možda za kratko, ali... milo mu. Prolazi vreme, a Mavijan tu ... jedva se vidi, ali drži krug... pođe levo, desno, a onda nazad i "drži krov". Kod čika Pere se pomešali divljenje i strah. Divio se letaču, ali se plašio da ga ne izgubi. Kako bi bilo lepo imati ovakva 4, 5, a Pera ih nikada nije imao. I slete Mavijan... malo se zbunio, ne zna gde da padne, te tamo, ovamo i na kraju slete u dvorište... tu ispred ćumeza! Pera ga gleda, ne može očima da poveruje... slušao je on razne priče, ali ovo, ovo nije čuo, da tuđ golub ovako leti i ovako sleti, tu na zemlju... na korak od njega.

 

Tako se rodi ljubav i mavijan boja posta najmilija boja čika Perina, a Mavijana prozva "Ljubimac". Odomaći se Mavijan, razguka i nađe ženku te se upari, no čim lep dan, a on na krov, gleda levo, desno, kao da nešto studira, a onda prne i za vis. Prva mu se pridruži mlada ženkica, te ih na nebu bi dva. Potom jedan tekirić, pa belorepa darčinka i tamo krajem meseca iznad kuće čika Pere leti jato i to kakvo jato. Mavijan kolo vodi, prvi kreće, a zadnji sleće. Pera uzeo artiju i plajvaz, pa trči u kuću da na zidni sat vidi kada poleću, kada sleću, piše... vodi evidenciju. Golubarske vesti se šire, kao kad kamen baciš u vodu, pa okolni golubari razglasiše da čika Peri leti 7 - 8 komada i to "da ti pamet stane"! Počeše da ga obilaze... i svi se za Mavijana vataju, poznat im, ali nisu sigurni. Vidi Pera da im Mavijan zapao za oko, pa kod Gođevca kupi najskuplji katanac i rezu, te okuje i zaključa ćumez. Te zime se po kafanama ustajalo da sedne čika Pera! Neki su se raspitivali za mlado od Mavijana, ali im Pera ništa ne obeća, jer navodno, " još ništa ne zna".

 

I prođe zima i stiže leto, pa za Petrovdan kod čika Pere na krovu Mavijan i šest mu mladih. Neki izmitareni, drugi u mitarenju, a zadnja dva još pište. Golubovi zatvoreni. Mavijan, ko po komandi poleće, a za njim njegovi mladi i jato od 7 komada hrli u vis, milina da gledaš. Čika Peri srce bije hoće iz grudi da iskoči, doživeo je eto i on, da mu komšije jato iz prikrajka prate, da mu lete i to najbolje u kraju, to svi kažu. Tako čika Pera uđe u svet golubara samo zahvaljujući Mavijanu, te kada počnu "stručne priče", a on samo ćuti. Jedni misle "zna taj sve golubarske tajne, no ćuti... neće ni da kaže", a opet drugi da se pravi važan, "oće da ga mole..." I tako 4 može biti i 5 godina, čiča Pera sve veće i sve bolje jato pušta da leti. Pitaju ga kada mu silaze, a on im kratko odgovara..."ma ne znam, ne pratim ja to..." a ustvari, strah ga da im kaže.... ukrašće mu Mavijana...

                                 

 *                *                  *

 

Tog jutra osvanu prelep dan. Bistro nebo... nigde oblačka. Pera polako uđe u ćumez i otud izbacuje jednog po jednog, 4, 5, 6... dosta je, neće Mavijana, taj se naleteo, a može ne daj bože i soko da ga pokupi... bolje neka tu u ćumez sedi. Okrenu se da zatvori vrata, kad iza njegovih leđa izlete golub i pravo u vis, a za njim i ovih šest sa krova. Pogađate, bio je to matori Mavijan, nije se složio sa čika Perom, hteo je još taj let da izleti. Jato se brzo diže i izgubi iz vida, možda brže no ikada. Čika Pera krenu u redovne obilaske i nabavke, te se sve odvijalo nekako uobičajeno. Oko podne dođe mu komšija, "da ih prati kada će da sleću... Danas ne radi, a naslušao se priča... pitaju ga ljudi....kad kod Pere silaze golubovi... neki vele i o zaranke..." Sede i pričaju, ispiše kafe, pa i po rakiju, a jato se još ne pojavljuje. Komšija nestrpljiv, šeta dvorištem, pa gleda u nebo, ne vidi ih, a onda ispija gutalj rakije i konstatuje, "u al se ovi zakucali, je li Pero, jel oni često ovako..." Pera klima glavom levo, desno, što bi značilo... ne. "Daj bre Pero iznesi onaj budilnik, da vidimo koliko je sati. Ja sam ih jutros ispratio u vis i oću sada da tačno vidim kada ti silaze. I donese Pera stari izgrebani budilnik, a na njemu samo što nije tri posle podne... Peri milo, ali ga i strah što će komšija razglasiti istinu o njegovim golubovima, pa se moli da što pre ugledaju jato kako ide dole. Iz tog razmišljanja trgnu ga prasak stakla... jedno, pa drugo...treće, a onda lupa prozora i vrata... Poleteše čaršavi i veš sa konopca, a grane lipe zatutnjaše...  

 

"Oluja... oluja"! viče uplašeno komšija i juri kući da pozatvara prozore i vrata... da se skloni... Pera gleda u nebo, golubova nema, a  komadi papira lete ka Cvetku. Tamo od Zemuna "zatvorilo se nebo".... ogroman crni oblak ključa i juri pravo ka ovom delu grada. Vetar odlomi granu sa velike lipe i ona pade tu pored Pere, za dlaku da ga ubije. Poče pljusak i to onaj letnji "provala oblaka", a vetar sve jači, te Pera uteče u kuću. Drhti i gleda kroz prozor, oluja i pljusak zatvaraju pogled, te ništa ne vidi... Šta je sa Mavijanom, ovo će ga ubiti, ovo će ga odneti, ali neće, zna on, izvućiće se, čim stane salauka, eto ti njega, nije mu prvi put, a ovi ostali...ma briga me za njih... Mavijan... Mavijan je važan.

 

Leže u krevet onako na leđa, te po plafonu gleda i ko da ugleda jato i Mavijana. U sobi se smračilo, te on zatvori oči i utonu u san. Po jednima, čika Pera se iz ovoga sna nikada ne probudi, te ne sačeka Mavijana, koji ga je izjutra gladan tražio po dvorištu. A po "Zrkinoj" priči, čika Pera je i sledećih dvadeset godina čekao da se Mavijan vrati. Od jutra do mraka, šetajući dvorištem ili ulicom, gledao je put neba, a sve u nadi da će se Mavijan pojaviti. Mnogi su ga ubeđivali da se Mavijan više neće vratiti, da su prošle godine, da je uginuo, ali Pera je na sve te priče samo klimao glavom i opet gledao put neba.