Zapisi 4

STARI ZAPIS - GOLUBARSKE PRIČE

Zapis iz Društvene velike sveske br. 1

"Pavlović Lune je bio golubar, no ne ko mi, golubari. On je dva, tri put bio apšen, tamo 1901. pa se uz golube smiri, pa ga opet uapse 1902. Pa se smiri, sedi, tera golubove... Već 1903. uapse ga na demonstracije, polomio 2, 3 žandara, te mu se crno pisalo, no i opet imo ludu sreću, spase ga gužva oko ubistva kralja Aleksandra i Drage Mašin. Pričalo se da je bio u tajnoj organizaciji, tamo sa Apisom, ali ja koliko ga znam to nije, no on, čim vidi gužvu uleće i pravi belaj. Jedno je tačno, da su Karađorđevići odma prihvatili Pavloviće, ali Lune tu nije bio od koristi. Bio je i sa Tucovićem, a i uz Ilirski pokret, borio se za ujedinjenje Južnih slovena. Sve je to Lune radio onako uzgred, ko i sa golubima, malo jedno, malo drugo, ali ništa on ozbiljno nije uradio.

No, da se vratim na golubove. Najviše je naučio od Milutina i Žike, samo što Lune nije pazio golubove, no bičevao, samo udri da lete, a ti njini golubi to i traže, da se jure još ko mladi, ne sme da se uleže. Milutin je baš zato sa njima imao muke, jer ranio ih je, pazio i čuvo, pa kad potera, a oni misle da se šali pa otidnu na visoku zgradu i tamo guču. Kad vide da Milutin ušo u kuću, oni slete i guču, baš ih briga da lete. Zato ih Milutin potrpa u sanduče, pa sa kolica odnese i pušta sa Kalemegdana, a oni se dignu, odu u vis i lete odlično. Isti ti golubi su kod Luneta leteli direktno iz ćumeza, pa kad drekne Lune “Ajde, sad!” oni svi u vis i lete da ne može bolje.

Lomić je pričao, da ga se plaše, pa beže gore u nebo. Ja opet mislim, da Lune pobije još ko mlade, one što neće da lete brzo za vis i ove što su ostali izvežba da znaju šta ima da rade, te posle nema muke. Ako neki počne da zajebava, on ga lupi u zid i nema zajebancije. Po ceo dan im ne da ni zrno rane, no uveče, kad zatvori ćumes, on baci ranu i sipa vodu, pa zatvori, te do sutra u to vreme nema da jedu i piju. Zato se slabo izvodili, sve po 1 mlado u pregrade, drugo on ubije još u jaje ili čim se izvede, te većinom prvo pile ostavi, pa većina bili mužaci i u jato mu sve mužjaci bili, retko kad ženke. Samo od matorog para ostavi oba pileta, veli, treba mi ženka od tog para, da je sparujem, a mužjak da ga teram. Njegovi mužaci su svi bili besparni, ove što tera i pored toga, leteli su bolje no da su spareni. Žika mu kaže, da bi mu još bolje leteli da ih popari, a Lune se smeje, veli još su mladi da se žene, šta fali meni, nek i oni budu momci ko ja. To sam jedino kod njega video, da besparni golubi oće da lete. Možda ga se stvarno bojali!

Tamo 1912. – 1913. Bio u rat, u Balkanski ratovi i taman se vratio, pozovu ga opet u Drugi balkanski rat, već imao i čin, posle mu dadoše te posta oficir. I taman kad se spremo da obuče civilno, izbi rat i on bi ranjen, nešto malo na Ceru, te se vrati kući. Sedi jedno vreme kod golubova, te mi išli kod njega. Lune ko Lune, smeje se ko da ništa nije. Pred okupaciju, početkom 1915. Javi nam se iz Skadra, posle sa ostrva Krf. Poginuo je junački 1916.u proboju Solunskog fronta. Po Žikinom kazivanju, a bili su zajedno svo vreme, Lune je pao 18.IX.1916., u noć. Bili su Dunavska divizija prva brigada. Na Kajmakčalanu 18.IX.1916. Lune je sa svojom grupom zauzeo kotu de su bili Bugari i Nemci i kad je uzo zastavu da zabode, pao mrtav, te Bugari pređu u juriš. Danima se posle o njegovom junaštvu pričalo, a preko 50 golubara iz Beograda se nije vratilo.

Golube mu majka bila nešto sačuvala i posle najmlađi mu brat Jova, jedno vreme držao i posle otišo za Francusku na škole, te sve rasturi. I stariji mu brat Slobodan pogibe, koliko se sećam u odbrani Beograda, dole ispod Kalemegdana. Zato sam i tražio ovo da se piše, a nije u vezi golubova, zato da se setimo svih naših golubara, koji su junački izginuli u ratu braneći svoju zemlju. Sećam se sada Lunetove priče o nekom njegovom drugu, ne sećam se kako mu beše ime, koji je nosio pod šinjel svog goluba, ne znam beše li jedan ili par. Stigo jadan čak na Cer sa njima, sve misleći, da će brzo da se vrati kući, jer nije, je li, imo kome da ih ostavi. Ranio ih lebom, a pili vodu iz poklopca čuture. Ne sećam se šta bi, da li pogibe tamo ili se vrati kući, a može biti da Lune sve izmislio, ali nije, i drugi su pričali. Može biti da je Lune hteo da ponese svog matorog arapa, kojeg je najviše voleo, te tako smislio tu priču, ali nije. Dosta njih, ovi mlađi, tamo oko njega držali su ti “Lunići” kako zvali te njegove arape. Davo im on da ga poslušaju, a oni trčali za njega da poginu, da mu prinesu. Onda Beograd imao stotinak iljade duša, a bilo kamara golubara. Ovi dečaci što nisu ni za poso, ni za puške... Pa u proleće, tamo maja 1905. u “Žagubice” kafane kod Miće Miljkovića golubari osnuju Golubarsko društvo imalo više od 200 članova, pa ti vidi. Onda Žika (Kapunac) najviše pobeđivo, pa Milan, bijo drugi, koliko me sećanje služi, Lune bio treći. Jedne godine pobedio, a dva put bio drugi... Žika ga nadmašio. Dolazio i ovamo na Čuburu kod Milana i Spase i ove druge poznatije golubare obiđe, dovede ga čika Spasa. Eto, to je kratka priča o golubima... o životu i pogibiji Luneta Pavlovića".

Beograd 1933 g. Vrvić Andra

Pretsednik I Golubarskog Društva

(Prim. autora: Svi tekstovi su bez obrade preneti u originalu, te su gramatičke greške odraz tadašnjeg govora. U želji da se daju verodostojni tekstovi ispravke su vršene samo u rečima koje su nerazumljivi lokalizmi)

Zapis iz DRUŠTVENE KNJIGE

Odabiri Đ. Đorđević i J. Naumović

"Čabra mi da mavijana sa krzalku, mislio da su u paru, a ono bili oba mužjaci. To su mi bili prvi moji dva goluba u mojem životu, a bio sam treći ili četvrti razred, znači 10 – 12 godina, a on je imo, tako oko 12, mož bit i 14 godina. To je bilo s proleća oko Vaskrsa ili nešto kasnije. Nije bio sneg, te ja nađem jedan lep oveći sanduk, vojni u dvorište kod jedne babe. Držala u njega neka drva za potpalu, te sa Čabrom i još njih 3 – 4 prenesemo ga po noći. Sutradan napravimo lep ćumeščić sa 3 - 4 daske popreko, kao za gnezda, za parove. Vrata bila poklopac od sanduka kako smo ga uspravili i malo odigli od zemlje. Čabri, opet otac i brat napravili lepo sanduče sa 3, 4 rupe i pregradili, te ga izdigli visoko na zadnji zid deda Mišine kuće, na koju se delom i njina kuća naslanjala, a ovaj kalkan bio prazan sve do puta, te tu visio taj sanduk i tu oni mu naučili 3, 4 goluba. Oni uzleću sa zemlje i ulaze tamo i guču i pare se. Milina da ih gledaš. Moji, ta dva čupana, izđu kad ih isteram, pa se popnu na grudvu i tu džonjaju. Gledam ja njih, a oni mene. Uveče kad legnem, ja maštam da njih dva letre gor visoko i vraćaju se kod mene i dovode po ženku i imaju mlade... Poviše nas, Slavkov čiča Dime, il beše Dimko ili Dimče, ne sećam se. Bio mator, jedva išo i kašlje i siplje, imao asmu od prašine. Radio ko tišler, imao radnju u podrumče i više tamo nije smeo zbog prašine, te sedeo kad je lepo vreme, ovamo kod golubova. Imao veliki i lep ćumez uz zid, odma desno od kapije kad uđeš. Ograda bila neki zid od kamena, visok mož bit preko 2 metra, e uz taj zid napravljen ćumez okrenut ka dvorištu. Kažem ti, veliki ćumez na jednu vodu, bio oko 4 metra s čela i zasigurno 1,2 do 1,5 metra dubok, a visok da može čovek da uđe. Napravio lepe pregrade od dasaka očišćenih sve poređane skroz od kraja do kraja, pa ispregrađivane prečagama, svaka isto, ma lepo kako samo tišler može da napravi. Sve okrečeno belo i čisto, cakli se. On nije smeo po prašini, te nas pusti da počistimo ispred, pre no što pusti golubove, kako se ne bi digla prašinčina. Onda pusti sve golube da ih gledamo kako se raduju na suncu, guču, poleću, lokuju, vri dvorište.

Ispočetka nas špijunirao, otidne u kuću, ko bojagi po vodu, a otud viri i gleda šta ja i Slavko radimo, pa kad vido da nećemo da ukrademo goluba, pa nas posle češće puštao da sedimo i gledamo. Svi mu golubi imali cela krila, ali uležani, te samo na krov ili okrenu po neki krug i beže dole. Bivalo, da se zimsko mlado izmiti i guče po krovu, pa poleti i ne zna de će, pa levo desno i sve dalje od kuće, a Dimče viče, - Ode, de je, vataj nešto, bacaj gor, da vidi... i kad ga nema da se vrne, on nam da po 1, 2 goluba u ruke i veli: - Idite, vidite de je, pa ga poterajte da poleti, gađajte ga sa grudve i zviždite, da ga uplašite, lupaj s dlanovi, te kad poleti, a vi puštite jedan po jedan ovi golubi, da ga vrnu kući. Nemoj sva četiri od jedaman da puštate, da se ne ubuni, no samo po jedan, a ako opet padne drugde, vi i opet isto, tako sve do kuće. Pazite, uvek ga terajte ka kuće, a ne od kuće!

Tako smo naučili kako se mladi uče kuće, a i kako možeš da mu pomogneš da se vrne kući kad zaluta. Ja sam zavoleo Dimčetove golubove, jer su bili krupni i lepi, nekako rasni golubovi. On ih nije terao da lete, ali dešavalo se, da od onih što smo iz daljine puštali, neki se digne u vis i leti po 2, 3 sata. Imo je lepe golube u više boja, od duz tekira do krzala i šeševa. Posle su mi stari golubari pričali da je Dimko nekada imao dobre letače i bio jedan od najačih terača na celom Dorćolu. Došo je ko mlad otud od Niša i učio tišlerski zanat, te kako mu gazda imao golubove i on ih zavoli i zaludi se za njima.

Krajem leta, nesta Slavomir. Nema ga, ne dolazi kod Dimka, a i u kraju ga ne viđaju. Posle doznam da mu majka zabranila da ide po golubari, te ako ga vidi, ubiće Boga u njega. Tek posle 15 - 20 godina on će opet da se uvati golubova i bude dobar golubar, jer je ko dečak imo dobre osnove. Te zime Dimče mi pokloni prvi par - krzala i šešku, a posle još neke, te ja zapatim pun ćumeščić. S proleća ujak mi dovede dedu da ga majka vodi po lekarima, jetra mu otekla od rakije. Ujka Dragoljub je imao golubovi na tavan od štale. Bili su to prolani, polu divlji pa se hranili po njivama, ali on ih voleo i terao da lete. Vidi on da mi ćumez tesan, pa jedno jutro veli: - Nađi budak, lopatu i sikiru, pa idemo dol na Dunav da nakupimo pruće, da ti ja napravim ćumez. I bi tako, odemo, nasečemo pruće i kolje. Pa u dvorište uz šupu on izmeri 2 x 1,6 metara, te pobi kolje, a onda oplete pruće i ode u vis 1,6 metara, ostavi za vrata, a uz zid šupe diže još višlje, da krov ima pad ka dvorištu. Tako dođosmo do krova, te i tu se poređaše deblje motke i oplete plot, te golubarnik dobi bogami lep oblik. Sutradan odosmo u dno bašte, de on odabra glinovitu zemlju i napravismo blato da Bog sačuva. Od Vasića štale donesmo u dva korita pleve, te se do kolena uvalim gazeći blato i plevu, a ujak krene da malteriše zidove i krov. Do večeri... sve bi gotovo, ali sad izbi problem, ćeramida za krov. Čujemo da kod pijaca ima da se kupi, dobra stara ćeramida i to za male pare, ali mi ih nismo imali. Šta ću, kud ću, pa kod majke da iskoristim njenu radost, što joj otac i brat došli u goste, ali ni ona nema tolike pare ili ne sme da da, bez oca mi. Za doručkom krenu ona, a otac mi ljut, nije voleo golube i golubare, veli dangube i barabe. - Dobro sine, šta ono pravite... Ja ćutim, a ujak će: - Za sad je golubarnik, a kad mane golube, može biti lepa šupa, no zafalila mi ćeramida da ga dovršimo. Tišina, samo se čuju kašike i tanjiri, svi gledamo dole i čekamo šta će otac da mi kaže, no ćuti i on. Majka se ohrabrila, tu joj otac, pa će: - Dobro sine, oćeš ti nama da obećaš da ćeš ove godine biti dobar đak, pa da ti otac da pare za tu ćeramidu. Otac se brecnu i pogleda je ljut, a ona ko to ne vidi i sipa nam poparu u tanjire. - Oću, velim ja ozbiljno, ko da zakletvu dajem, oću, evo kunem se, ako ne budem odličan, sve mi porušite i dajte me na najteži zanat. Opet tajac, otac gleda u tanjir ispred sebe, ko da nešto oće da rastumači, vreme ko da stalo. I sad se sećam te tišine, tog straha šta će on, otac da kaže.

A onda, ko grom iz vedra neba, očev glas, i... - Pa dobro, eto ti se zakle pred nama. Tu ti deda, ujak, majka i otac, ako ne budeš među tri najbolja đaka u razredu, sve rušimo, golubova više nema, ma neće smeti ni da se pomenu, a ti ideš kod ciganina potkivača na zanat... U isti mah ja ću ti... Tako Otac, nek bude tako i hvala ti, te skočim i poljbim ga u ruku, a onda se pred svima tri put prekrstim i izgovorim - Bog mi je svedok... Ocu milo, što sam tako siguran u sebe, pa vadi buđelar i daje majci mi pare. - Kad već kupuju, nek kupe i za šupu, te nek nju prvo pre pokriju s celu ćeramidu, a ono resto nek pokriju to što prave. I bi tako, ali mukama ne bi kraja. Vrata napravismo od dasaka sa starog ćumeza, te preteče i za pregrade, ali reze, kuke i katanci, nikako da uklopimo sa pare što ni ostale. U subotu predveče prenesmo golube u nov ćumez. Oni se uplašili pa prnuli na sve strane, neki grebu po još mokrom malteru, ali ih kukuruz i voda primiriše, te mi se srce ispuni, eto i ja sad imam pravi ćumez, komocija na pretek.

Jesam, bio sam te godine najbolji đak u razredu, a i posle kad sam pošo na više škole, ma celog životra me pratio taj strah, ta će otac da mi kaže. I posle, na te škole, sve sam mislio da je i to deo te moje zakletve. Golubovi mi nikada nisu bili, ko drugima, smetnja da učim i radim. Uvek, prvo knjiga i poso, pa tek onda kad odmaram, ja idem kod golubova.

Zapis Đ. Đorđevića – kasacionog suduje

Priča Đure Mišića iz 1907.

"Pre pedeset godina, tamo negde 1855 – 60. pa sve do 1870. golubari iz Varoši su se povlačili pred mladima sa Terazija i ovih gore, de je bila Fišekdžijska mahala. Ja sam tada imao oko petnajest godina i sve tamo do tridesete stvari su se menjale. Dorćolci su bili jaki, no ovamo na Terazijama bili su mladi i terali golubove, leteli im isto ko i ovo danas. Imo bih mnogo njih da pominjem, no to vama sada ništa ne bi značilo, a i ja ih znam više po nadimcima. Ima to u Vojinim zapisima, ali ja hoću da skrenem pažnju sa Dorćola, Savamale i Varoši na Terazisku baru i sve ovamo do izvora - Kragujevačkim putem. Gore, kod turskog groblja pa Smederevskim putem, još se nisu bili namnožili golubari, bilo ih, ali ne ko ovamo. Bilo po okolnim naseljima ti štalski i tavanski golubari, no za mene oni nisu pravi golubari no ljudi što vole golubove, te ih drže ko napola divlji, slobodnjaci. Tada su Voja, Bora, Spasoje i još njih dosta učinili da se golubarstvo uljudi i budne zanimljivo. Da se tera i da se to gleda kako lete, jer to malo njih znalo i umelo. Nije samo da ima golubove, no i da to drži kako treba, da ima na koga da se ugledaju. Od 1870. golubari su se svima popeli na glavu. To se širilo, pričalo, pune kafane, pa opklade, svađe, pesma, ma kažem ti golubari na sve strane. Tako ti već 1890. golubari uveliko stižu i ovde na Čuburu, a ima ih i dalje do Mokri Lug, Bulbuder, Hadži Popovac, no najviše od Terazija do izvora na Slaviji. Već si putem od bare (Slavija) do Vozarevića krsta mogo da vidiš nove kuće i golubarnike, pa ipak pravi i poznati golubari su na Terazijama. Tu su sređeni golubarnici, složna jata i najbolji rezultati.

Sledeći veliki korak je 1905. golubarsko društvo je uvelo red, te se gledalo kako držiš golubove, prave se lepi drveni golubarnici, golubovi se biraju i zna se kako treba da izgleda i kako da leti. Naši ne drže golubove ko što su ih turci držali. Njini golubovi su bili “tefesi” (brz kape) i nisu leteli no prevrtali, te su ih držali zatvorene i puštali samo kad ih vežbaju da se prevrću. Tu ne mislim na bogate turke što su ih držali po tavanima ili baštama za ukras, no na prave turske golubare sa izmirci i duneci. Po baštama su držani misirci, mnogo lepi sa malim kljunom i ružom na grudima, ali nikakvi letači. Srbi su uvek i samo držali ove sa ćubama i to jurili da leti gore visoko i što duže. Tako je to bilo onda, tako je i sada, te se dosta novog donelo i otud preko od Ugara, Austrije, Francuske, ali ništa ne vredi, ako nije ćuban što leti u krug i juri u visine. Ali bilo je i onih što su iskvareni, pa neće u vis ili prevrće. Zato se znalo čiji su i koji su čisti Srpski golubovi letači.

Ja sam zido ovu kuću 1874. - 1875. Tad sam i prvi drveni ćumez napravio, a ovaj sadanji sam pravio kod tišlera 1890. Ovde sam doneo tri para starih golubova i onda od Mirka uzeo dva mlada oba čapari, a od Radovana sam uzo darčina i jedno pile što mu bilo uteklo. Posle od Karla uzmem arapa i beasku i uklonim sve one što sam bio dono iz stare kuće. E, tad su golubi počeli lepo da mi lete, te sam 1890. napravio skup i lep veliki golubarnik. Te godine uzmem od Kočijaša par mladi, direktno od krzala, ti znaš kakav je to golub bio. E, to je to! Dobro bilo je tu, dolazili tuđi, ali ostali su samo ovi arapi. Ja se šalim pa kažem: - Bog mi poslo arapa i arapku, jer sam dotle držao većinom ovi šareni. Nisam ja neki zadrt golubar, no držim to dok mogu, a ne hvališem se. Za mene onda od golubara najbolje golubove imao Spasa dunđer. Od njegovih golubova su ovi mlađi na Terazijama napravili najače letače. Ja te golubove najbolje znam, a pričalo se i za druge, taj sa Guberevca, pa Švaba dole kod Centrale, pa Jova Marković, Milutin iz Kalemegdanske (Kneza Mihaila) pa matori “Šubara” kod Jankovića komšiluk, bilo puno njih. Sad su osnovali društvo, pa ćemo videti ko je najbolji. Ja sam znao mnogi dečaci, imali odlične letače - sredili golubove i mobilišu ih i otidne na front i ne vrne se, a i oni što se vrnu, više nisu marili za golubove, požene se, zaposle i nemaju vreme za golubove. Golubar je onaj što od mali nogu pa sve dok ne padne snogu drži golubove, ko ovo ja. Gledam na sastanku društva sve starci i po neki dečak, nema srednje doba, nema ovih od... 20 – 30 godina. Dok se ne smiri i ne stanu ratovi tako će da ni bude, golube drže starci, deca i kljakavi, a zdravi, mladi i lepi ginu na frontu.

Čubura 1907 g. Mišić Đura - zanatlija

PRIČA čika MITE iz 1866. ZAPIS SVESKA broj 2

"Čika Mito, šta ste to hteli važno da mi ispričate. Kažete da ima lagarije, pa ispričajte nam na šta ste to mislili. "E da, čekaj ovako... Voja nije bio tu, kad se to dešavalo, a sada piše o tom vremenu i ulepšava, a ja sam svo vreme bio tu u Beograd ili oko Beograda. Sve počelo kad su dahije pobile srpske kneževe i uzele vlast 1801. Te su Srbi digli bunu i tek 1806. Karađorđe uđe u Beograd. Taman smo pomislili da će dobro biti kad opet Turci navale. Oću da kažem da u vreme od 1806. do 1813. u Beogradu nije bilo golubara, no nešto malo podivljalih golubova, ovih naših, a i turskih. Oko Beograda i po selima sačuvani su mnogi poznati golubovi, koji će posle da se vrate sa Srbima kući u Beograd, e to sam teo Voji i tebi da kažem".

"Kad su Turci utekli, a na Kalemegdan ostale dahije, Srbi pojure u Beograd i grad počne da živi, te i golubarstvo da se opet množi. Ali tada su mnogi “gladni” golubova počeli i da meleze naše sa turskim tefesima, što su ostali po krovovima i ulicama. Bilo malo ovi naših golubova, pa si moro da pariš sa čim stigneš. Leteli su lepo i ti melezi, ali redovno bez ćube i oće da prevrću. Posle, kad se melez vrati na našeg dobiju se ćubani, ali često ostane i neko prevrtanje iza repa što smeta da ide u vis. Eto tako se uvuklo to prevrtanje, ali mnogima se dopao novi izgled tih meleženih ćubana, jer su bili repati i krila im visila. Naši bili mnogo lepi, ali sitniji i šareni. Trobojci, dvobojani, pa gimpleri i srcasti sa krila u jednu, a telo u drugu boju. Perje im blješti i sija na suncu ko od zlata.

I kad su se turske vojske vraćale, oni Srbe zanatlije nisu ubijali jer su im trebali, a i ove amaline (nosač tereta privatnim licima; hamal, hamalin (tur.), radnike i sluge, sve im to trebalo. E tu je među te zanatlije bilo poznatih golubara. E tako su opstali Pela Pelagia i gazda Milutin, a i mnogi drugi golubari. U vreme Miloša Obrenovića, tamo koliko se sećam od 1818 – 1839. i pored turske vojske, Srbi su naseljavali i širili grad. Tako već 1840. Beograd i okolina su puni ovi naših čistih ćubana letača. Trgovina cveta, te se mnogi obogatiše, ali i dođoše izbegli Srbi, bogatiji no ikada. Najveće gazde su stigle iz preka, Austrije i Rusije. E tada je doselio i kupio placeve i zido kuće Voja Pavlović, a za njim i kum mu Bora Rus, te tek od tog vremena on može da piše. Golubove su sačuvali po selima i okolini, te je mali broj bio tih čistih srpskih Carskih golubova. Tada su doneti ili tačnije vraćeni i neki iz tih zemalja, de su se ovi naši bogatili, dok smo mi ratovali i ginuli.

E, ovo je važno, kad se Turci vratili posle I Ustanka u Beograd, od golubara su ostali samo Pela i Milutin, jer su im uvijali užad i pravili samare i sedla. Pored njih, koliko ja znam, ostao je još Sima buregdžija i još 5 - 6 Srbina golubara nižeg ranga iz redova sirotinje. Tu su i kupusari, pa demir, Kovač i velim ti najviše još 5 - 6 Srba. Sve ostalo izbeže i uteče put sela ili preko Save i Dunava. Sve ti ovo ponavljam zbog Voje, koji je došo tvrdim, tek 1840. a piše o vremenima i golubima kad nije bio tu. Vidi, ja znam to, Voja je dono njegove golubove iz Šapca. Borini su čist kupljeni Demirovi arapi. Ovi Jalijci i Dorćolci su donosili iz okolnih sela, a najviše ispod Avale, tamo de rudnik. E, sad ima tih pojedinih što su bili podivljali te ih vatali po pijaci, štalama, oko crkve... Dosta je donošeno tamo od Kotora, Dubrovnika, Zemuna, Sente, ali i iz Kragujevca, Šapca... svuda de su nekad bili odneti i sačuvani. Kupusari su dosta tih njinih starih sačuvali po kućama, jer su živeli izvan zidina, a Turci ih nisu dirali, trebao im kupus.

Tako je i Ilija Kovač sačuvao svoje “dorate”, jer je bio daleko od varoši, a Turcima je trebao kovač na Carskom drumu, te ga nisu dirali. Tamo iza Belog potoka bili su kudeljari i imali odlične kradene stare beogradske golubove, sve će to posle da se vrati u Beograd i to na velika vrata. Škembari su imali krčmu na Obrenovačkom drumu, tamo u šumi uz Savu u močvari, veći deo godine, samo po dimu se mogla naći. Turci im nisu mogli ništa, jer za čas preko Save uteknu, a pričalo se da su imali najbolje beogradske letače. Pun tavan golubova, ko sme da uđe kad ne zna šta ga tamo čeka, jer škembari su bili ajdučki jataci. Pričalo se da tavan pun golubova i ajduka, golubi guču, a ajduci uz gusle poju. To oću da ti kažem da se zna gde su sve sačuvani čisti ovi naši golubi i pored Turskih ajki i rušenja varoši nisu uspeli da satru Srbe i njine golubove. Voja ima pravo i dobro opisuje ovo vreme po dolasku u Beograd. On odlično poznaje te stare naše linije i mnogo znači za naše golubarstvo, jer je doneo mnoge novine u držanju i teranju golubova, te mu hvala za sve što je učinio. Ali taj najteži period posle Prvog ustanka i povratka Turaka, ja najbolje znam, jer su Milutin i Pelagija, moji! Opet da ponovim, Pela, Milutin i Samardžići su najčistiji beogradski letači, koji nisu mrdali odavde, te nema sumnji da su ukrštani ili zapuštani. Kupusarske golubove je sačuvao i isčistio Ilija Kupusar, jer ih je jurio da lete i birao najbolje da pati i razmnožio. Sada vlada uverenje, da treba ukrštati te linije između sebe i da tako dobijeni golubovi najbolje lete. To je Voja proneo glas, da su te čiste linije dugo sparivane u srostvo, te da sada treba ukrstiti jednu sa drugom da se osveže. Ja mislim da to ne valja, jer će jednom tražiti čiste moje ili Peline golubove. Već sada jure za demirima i doratima, a kad ih izukrštaju toga više neće biti. Eto sinko moj, to sam teo, pre no što umrem da vi kažem. Ovaj moj sin neće da sluša, tera po svom i on bi da ukrsti. Pa ovi moji golubi, tolike godine su čuvani, tamo još od Amalina Smederevca, pa do starog užara Milutina i mog Milutina. Kad je 1817. umro Milutin, zadnje reči je reko da mu čuvamo ove golube. A golubovi moji su svi do jednog gazda Milutinovi i to oni najlepši i najbolji letači.

Tek pred smrt, Milutin progovori i vide se da je bio i ostao Srbin, da u stvari ništa tursko u njemu ne beše, a svojim golubima je davo imena Car Lazar, Miloš Obilić, Carica Milica ili je “matori lopov” predosećo da Srbi dolaze, te da je njegovo vreme prošlo. Nikada pre, te svoje priče nije pričo, no eto kad Srbi udariše na kapije, a Turci za kratko vratiše varoš. On je znao da je to samo za kratko, te vrati sve ono što je u sebi krio i prkosno im saopšti, da je on od vajkada samo Srbin. Mita čiča Dimitrije, poznati beogradski gazda, od užarije je prešo i na trgovinu, te se još više obogatio, ali o golubovima mora se priznati nije mnogo znao, no čuvao celog života te gazda Milutinove i predao ih sinu koji i nije neki golubar. Taj gazda Milutin beše srpsko siroče i lopovčić te ga posini neki užar, poturica, te se i on poturči i nasledi tog poturicu i sve njegove golubove, koje je više voleo od svog bogatstva. Eto, to beše zadnja priča čika Dimitrija, koju ja zapisah od reči do reči. Ja mislim, da su jedino golubovi Steve Samardžića, koje je rasprodao Tanasko Samardžić zvani Amza, bili bolji. Tu je bilo najviše demirovih čistih arapa. Priča se da su i Bore Petrovića – Rusa arapi od Pelagije i od Steve. Za g. Jovu Markovića se zna da je bio zainteresovan za Amzine golubove, a i njegovi arapi dosta sliče demirima.

G. Voja Pavlović je u svojoj “Hronologiji Srpskih golubova” između ostalog zapiso, da su golubovi Bore Rusa od Steve Samardžije golubova i da to ide ovako... U leto 1696.u Beograd ili tačnije 3, 4 kilometra dalje, na kragujevačkom putu (sada kafana Kovač) beše kovač, gde dođe da radi neki Ilija izbego od Novog Pazara. Sa sobom je doneo i neke golubove. Ubrzo se pokaza vrednim, te tu sagradi kućerak i uz njega ćumešče, pa kada ne radi, a on sa golubovima. Godine 1739. Demir, inače Srbin koji prim tursku veru i poturči se, otkupi te golubove, jer Ilija sa sinovima uteče u Ugarsku. Godine 1787. otkupi ih gazda Pela i prozva te arape “demiri”. Godine 1807. nasledi ih Steva Samardžija, a 1848. ostadoše u nasleđe Tanasku Samardžiću Amzi, sinu mu, koji ih pod stare dane rasproda, te mnogi dođoše do tih golubova. Jedan od njih beše i Jova Marković. Zapisom iz 1910. vidimo da je 1870. čika Jova u dva navrata otkupio sve preostale demire.

Prim. autora (J. Martinović): Danas znamo, da je 1910. čika Jovine demire dobio Grade Pisar (Mladenović Gradimir), a 1930. Od Grade, svo potomstvo demira u par navrata otkupi Andra Bihel. I danas se javljaju ti snažni crni i belooki šaranasti - krljušasti arapi i crni tekiri, koji kao po pravilu lete najduže i ne fale.

Beograd, zapis Đoke Đorđevića - kasacionog sudije