Srpski visokoletač

LAZA DIMITRIJEVIĆ "PAČE"

 

U leto 1970. zajedno sa Budom Babićem, koji je tada prešao na "Pačetove" golubove, posetili smo Lazu Dimitrijevića u Bečeju. Omalen i debljuškast, kad hoda gega se levo desno, pa mu nadimak odlično pristaje. Silno se obradovao našoj poseti, a sećanje na Beograd i golubare nagna mu suzu niz staračko lice.

 

"Ceo svoj život posvetio sam golubovima. Birao sam službu, da bih bio više kući pored golubova. Moje je bilo da sa pijace ili iz prodavnice donesem namirnice, a sve ostalo je završavala žena mi. Ona je bila damski krojač i lepo je zarađivala. Šila je i za kraljevski dvor, pa se lepo živelo. Kad je umrla, nastali su problemi. Ćerka odrasla i zaljubila se, trebaju joj pare, a ja nemam, te puče nešto u meni, pa odlučim da prodam kuću i pređem ovde kod ženinih sestara. Zahvaljujući tom novcu, ona je sada u Parizu i dobro se snašla, a ja evo ovde sa ove dve starice, opet po navici uzmem zembilj i obilazim radnje i pijacu. Nedostaju mi, kako da mi ne nedostaju, ali mora se živeti. Ja sam bio planirao da neke golubove prenesem ovde i dogovor je takav bio, ali sve se desilo tako brzo. Ćerki su trebale hitno pare da tamo u Parizu nešto kupi, a i kupac kuće je tražio odmah da useli, pa sam ja 18 - 20 pari, tih najboljih mojih golubova, privremeno ostavio kod Dragiše u stan, tamo u ulici Starine Novaka u Beogradu, dok se ovde ne sredim i ne sagradim golubarnik. Kad sam se preselio, rođake ni da čuju za golubove, te su golubovi bili kod Dragiše u jednoj sobi, skoro godinu dana. Posle on proda kuću, te privremeno skloni sve te golubove kod Bogdana Poljaka - priučenog šustera i u golubarstvu. Sve je to bilo u nadi da ću ja sagraditi golubarnik i preneti ih ovde. Kako je vreme prolazilo uslovi da ih prenesem ovamo bili su sve gori, te se pomirim sa sudbinom da ih više nikada neću videti.

 

I sada ih često sanjam, pa sutradan lutam ulicama i gledam ove divljake. Bože, kako sam lepo živeo, a eto sada sve to plaćam samoćom i tugom... da bar podnosim alkohol. Čujem da ih je Bogdan uglavnom rasturio. Mnogi su mu uginuli, a i to što je ostalo sada je verovatno već neplodno. Šteta... šteta, za takve golubove, a ja i Dragiša smo odabrali srž našeg šezdesetogodišnjeg rada. Baš mi je milo što ste se zainteresovali za te golubove. Treba sa Dragišom da vidite šta je još kod Bogdana ostalo, da probate da vratite to poreklo, on je mlađi i bolje pamti. Dragiša će vam za svakog mog goluba reći tačno poreklo i sve podatke, jer ih on poznaje isto kao ja. Vidim da vam je Slavko uglavnom sve ispričao o tom Milanovom, odnosno našem Kaplanu. Bio je to onda možda najbolji golub, koji se mogo nabaviti u Beogradu. Kad smo ga mi kupili, danima se po Beogradu o tome pričalo. Mnogima je bilo krivo, pa su sve to koristili da nam ubiju volju, ne bi li odustali od plana. To Andra sve izmišljo, jer mu bilo krivo što ga on nije kupio. Ja sam i pre tog kaplana imao dosta Milanogih golubova. Prve dobre letače sam nabavi odma posle onog rata od Spase Petrovića i nešto od Bele. Ko što Vam je Slavko ispričao, Bela je dolazio povremeno do jaja Milanovih golubova, pa je davao i Spasi. Tako je Spasa došo do dobrih golubova i odma posle rata imao odlično jato letača. Samo su njemu išli golubovi u vis, tamo na Čuburi. Mi odovud sa Pašinog brda gledamo kad pusti golubove, a oni pravo u vis, dok se naši vežu u jedno veliko jato, pa se vodaju od Andre, do Pere Zrke, ni da pipnu vis, a Spasini, kako ih pusti... beže od ovog našeg jata i "grebu" u vis.

 

Spasa je držao Klonferove i Lomićeve golubove. I to su bili stari naši visokoletači, te kad je posle rata uneo ove Milanove, to se lepo uklopilopilo, pa su mu još bolje leteli. Lomićevi čapari su bili poreklom Mirkovi golubovi, odnosno preko Tanaska - "Amze" i njegovog čiče... išli tamo daleko u prošlost, na te stare golubove. Po Lomićevoj priči, a to je i Amza čuo od dede i čiče, bio je neki Srbin Hadži Đera ili tako nešto, ali znam da je bio Hadžija, koji je imao u vreme Turaka i Austrijanaca odlične golubove. Bio je trgovac i imućan čovek, pa je bio cenjen i kod Turaka i kod Austrijanaca. Bilo je i drugih srpskih golubara, ali taj Hadži Đera se dugo provlačio kroz priče tih naših starih golubara. Klonferovi tekiri su bi li poreklom od nekog "Kazandžije", a on je opet imao te stare Milutinove. Ti tekiri bili su poznati po jednom zajedničkom pretku "Tršljavom" tekiru. To je bio poznat letač još tamo sredinom prošlog veka, pa je to poreklo i zvano "tršljavi tekiri". Imao je Spasa i Mutinog šiljatog tekira, odličan golub. To je sve pre onog rata, a posle rata dolaze ... Milanova šarenorepa darčinka i Milanov duz tekir. To je što se znalo, a postoje indicije, da je tu bilo još Milanovih, ali se krilo, jer su izgleda izvučeni Jeli, Milanovoj sestri na prevaru. Kad je posle rata Bela odlazio, ostavio je Spasi 2, 3 para isto od Milanovih golubova. Ja se sećam samo šarenokrilog velikog tekira i šarenorepe kljunate karudijanke. Bili su to lepi i dobri golubovi, te je Spasa bio glavni i najskuplji prodavac golubova, sve dok se Milan nije za stalno vratio. Ja sam imao golubove još kao dečak pre onog rata, ali od tog nije ništa ostalo. Za vreme rata smo se selili, te su golubovi pobegli i podivljali. Kad je došo mir, bio sam već momak, te sam brzo shvatio da ako već želim da držim golubove, onda moram da nabavim dobre golubove.

 

Kupiti 2 vrhunska goluba, jeste skupa stvar, ali to je najbolji i najbrži put, da stvoriš dobre golubove, sve drugo je zamajavanje. Pa nama treba da bude cilj, da razmnožimo vrhunske letače, a ne da izvodimo sve i svašta. To je švapska doktrina! Tu je jedino problem... pravi izbor. Kažem vam, gledajući Spasine kako lete, skupim pare i odem "na red", da kupim nešto. Isprva sam, samo po neko jaje mogao da kupim, pa kad se utvrdi da je i to jaje bilo mućak u čoveku se rodi neki bes i inat, te još više hoće da se domogne dobrog goluba. Da bih izbegao podvalu, jednog proleća otkupim kod Spase sva jaja u golubarmku. Tako sam došao do prvih dobrih letača. Kada se Milan Stanisavijević, vratio i doneo golubove iz Krnjeva, mi mlađi nismo mogli da dođemo na red, jer su ga opsedali poznanici i imućniji golubari. Tek, kad se vrati iz Niša tamo 1922-24. uzmemo Slavko, Dragiša i ja, ortački kaplana. O tome, vidim sve znate, te se neću ponavljati. Sa Kaplanom i tim Spasinim golubovima, stvorio sam odličnu osnovu iprvo pravo jato letača. Kasnije sam uzimao još neke izuzetne primerke od Milana i to uglavnom ukrštao sa poreklom kaplanovim. Tako sam uzeo Milanovog tekira letača, što je više puta leteo 9 sati, pa arapa i darčinku... te još neke manje poznate golubove. Kanije sam dobio od ing. Kotalla, jednu čaparku, direktno od Lomićevih čapara, odlična ženka, te sam je provukaokroz te Milanove.

 

Gore, kod vas, na Pašinom brdu, držao je golubove Vita zvani "Beli". Imao je odlične letače, jedno vreme možda najbolje na brdu. Dragiša i ja smo često išli kod njega i gledali te golubove, te su mi se neke linije izuzetno dopale, pa sam tako uneo par golubova. Vita je bio izuzetno spretan terač, te su mu golubovi leteli jatno i išli brzo u vis. Preko uhvaćene mavijanke iz Majdana, dobijao je beaze i mavijane, vrsne letače, te sam preko te linije uneo par beaza i jednu mavijanku. Kasnije je opet uhvatio, neku krzal - bosku, koja je odlično letela i sa jednim beazom izvodila odlične letače, te sam i tu liniju uneo u moje golubove. To je od važnijih unetih golubova, ono što se zadržalo. Dragiša je dosta išao po golubarima, dok sam ja uglavnom sedeo kući. Odlično je poznavao golubove na Čuburi, Pašinom brdu, Bulbuderu i oko Slavlje. Obilazio je poznate golubare i satima posmatrao golubove, te mi donosio prave informacije. Često je donosio i golubove, tvrdeći da su odlični letači, posle se ispostavilo, da nisu bolji od naših. Vi pričate o neverovatmm letovima tih mojih golubova, ja to nisam imao. Moji golubovi su leteli 3, 4 sati, a tih 10 sati, je izuzetno izletanje pojedinaca . Tako, jednom siđe jedan beaz na 9 sati leta i ode na lavor da pije vodu, vidimo mi ... voda se zacrvenela. Kad smo ga pregledali, pocepao ga kobac skroz po guši i grudima, posle smo ga zvali "krvavi". Bio je dobar letač, ali nije preleteo 4 sata, sve do tog događaja, a i posle toga. Te vaše priče, da vam golubovi lete 9 - l0 i više sati, a poreklom su od ovih mojih su neverovatne. Vi morate da ih pratite, jer golub hoće da ode u vis, pa u varoš na neko visoko mesto i tu odspava par sati, pa kada ogladni digne se i dođe iz visa. Mislim da se i vama to dešava, pa mislite da lete. Moji golubovi ne mogu tako dugo da lete, a koliko znam ni ostali golubovi ove naše rase. Bilo je vrhunskih letača koji su leteli po 7, 8 pa i 9 sati, ali to je bila retkost, pa smo ih zvali "devetaci" kao što je kod Mike "Misirca" bilo par komada. Ili moj "troglavi"... pa Andrin boz, Stankov krzal, Mickova darčinka, Milanov tekir i još par golubova, koji su znali da izlete 6, 7 sati, a po lepom danu i mnogo, mnogo više. Tako su jednom taj Andrin boz, Stankov krzal i moj arap "troglavi" leteli ceo dan. Koliko se sećam, boz i krzal su sišli na 10 sati leta, a moj "troglavi" na 12 sati leta. Bio je to šok za golubare, pa se godinama o tome pričalo. Nisam mogao da se otarasim Andre Bihela, stalno je tražio da kupi tog "troglavog" te mu ga na kraju prodam za velike pare. Posle me on zavitlavao, da više nemam letača, a ja mu odgovorim, da se "troglavi" kod mene izveo, te da takvih još ima. Istina je bila, da su ta tri goluba tog dana ko zna zašto lzletela taj let, ali retko kada su mogli da ga ponove, te smo bili sretni, kad izlete pola od toga. Kasnije se utvrdilo da su sva tri bili izuzetno loši u priplodu. Ja sam cenio vredne golubove, koji lete 3, 4 sati, ali pošteno i uvek kad ih poteraš. Takvi su mi i doneli pobedu i pehar 1938 - 1939., kada sam imao prosek leta jata nešto oko tri i po sati".

 

Nije prihvatio Budine i moje priče, da potomci njegovih golubova lete mnogo, mnogo bolje i duže. Duboko je verovao, da smo šarlatani te da nas golubovi varaju. Ponudio se da dođe i gleda, što je Buda i prihvatio uz obećanje da će doći kolima po njega. Pokušavali smo da mu objasnimo, da su to potomci njegovih najboljih golubova... odabranih i ostavljenih za priplod. Pričali smo mu da tako lete i kod Bogdana, Ekonomiste, Rere, Vece, Krce, Ljubiše, ali ne znam zašto, on se tome opirao, možda nije hteo da veruje u to, jer ih više nije imao. Tako smo se rastali od čika Laze Dimitrijevića u nadi da ćemo mu priuštiti to zadovoljstvom, da gleda svoje golubove, kako danas lete. Nažalost zbog obaveza i sticaja niza okolnosti, to obećanje nismo ispunili, te je čika Laza preminuo u ubeđenju da naš golub ne može da leti u proseku duže od 3, 4 sati ili se samo pravio.

 

Jednog lepog letnjeg dana 1971. bazajući putem put Zrenjanina, setih se čika Laze. Okrenem kola i pravac Bečej. Posle ručka, dok su njegove rođake mojoj saputnici pokazivale vrt i baštu, ja i čika Laza krenusmo sa golubarskim razgovorima. Prvo je pregledao rodovnike njegovih golubova, koje nam je sačinio Dragiša. Sa mukom se prisećao nekih golubova i uglavnom se složio sa Dragišinim popisom rodovmka. "Ja sam muke imao da se odlučim koje ću golubove ostaviti, kada sam prodao kuću, tako da i sada mi se vrti po glavi jedan broj golubova. Tek kada sam ovaj popis video prisetio sam se tih 18 pari što sam nameravao da prenesem. To su golubovi, uglavnom jedna linija - preko Tišlerovog tekira, sa ubačemm ostalim linijama. Evo 2 arapa su preko tog Milanovog tekira, a treći je melez preko jedne arapke od Andrinih arapa. To je onaj sitniji Galeb, tako sam ga zvao, jer je držao krila kad leti, ko galeb. Ona druga dva arapa su mnogo lepša i krupnija, otac i sin. "Šaran" je "krljuštast" arap, kroz njegovo perje se na suncu prozire boja tekira, pa liči na krljušt ribe šaran. On je bio glavni golub, sin Milanovog Tekira letača i crne Ml lanove Tekirke. Od njega je izveden drugi arap, onaj mladji što ga Vi zovete "Dvojka". Od tog Arapa i jedne Beaske izveden je Mavan, koji je u paru sa sestrom Beaskom izveo Tekira. To sam upario prvi put brata i sestru na insistiranje jedne mušterije iz Kraljeva. Igrom slučaja bili su u paru taj Mavjan i Beaska, te računajući da to ne valja poklonim mlade tom prijatelju iz Kraljeva. Iduće godine dođe on i traži opet baš od tog para i kaže da mu to naj bolje leti. Uparim opet taj par i probam, stvarno lete izvanredno, te sam zato ostavio tog Tekira. Ostali parovi, koje ti nisi zatekao kod Bogdana su uglavnom preko Milanovog Kaplana i šarenorepe Darčinke (te je izvukao Rera). Tu su još umešani ti Vite "Belog" golubovi i par "Neznanih junaka". Te "Neznane junake" sam tako prozvao, jer su bili uhvaćeni. Kod mene je padalo mnogo tuđih golubova i to sam uglavnom sklanjao i ubijao, međutim nađe se tu po neki izvanredan golub, kojeg ne možeš, a da ne probaš. Kada se ispostavi da je ravan mojima ili bolji ja ga prokrstim, kako ne bih ušao u veliko srodstvo.

 

Te sam golubove zvao "Neznani junaci" po onom spomeniku na Avali. I ti moji šareni golubovi su poreklom Milanovi, baš preko Alboša i raznih ženki. Od njega i darčinke šarenorepe dobijao sam izvrsne krzale i beloglave mavijane. Po neki je imao male "gaćice" na nogama i to su bili najbolji letači. Posle je to davalo dalje karudijane, darčine i čapare. Imao sam i duz mavijane preko matorog arapa "Šarana" i jedne Vitine mavijanke. Za njih je bilo karakteristično da su najbolje leteli oni sa bleđim, boje koske kljunom. To je važilo i za duz tekire, kad im kljun dođe svetliji, više narandžast, po pravilu ti bolje lete od onih sa tamnim kljunom, bar sam ja to uočio. U vreme rata i pre onog rata, golubari su mnogo polagali na čistotu porekla. Golubovi su manje terani da lete, a više držani po poreklu. To je moralo tako, jer je bilo dosta meleza sa ovim divljim, te je poreklo bilo garancija da su to čisti "stari" rasni visokoletači. Tako su se golubovi prenosili sa kolena na koleno, čitave generacije, te se sačuvao izgled i osobine. Ja sam čitao prevod putopisa tog Turčina Evlije Čelebi, koji je još hiljadu i šesto..., ne znam koje bio u Beogradu i kaže da nigde nije video takve golubove, a prošo je čitav svet. On kaže da takvih golubova nema kod njih u Turskoj, niti po zemljama gde je prolazio, te ga je njina lepota očarala. Znači ti naši golubovi su bili u Beogradu i Srbiji još onda, a sigurno i mnogo pre njega. Ko mladić, čitao sam u časopisu "TEŽAK" mislim da je to pisao, neki Đoka Đorđević, stari golubar i viđen čovek od škole, kako su ovi naši golubovi nama ostali još od pre Hrista... On je čak objasnio, da su u Nišu i tim krajevima u stara vremena unošeni i Grčki golubovi sa Krita, a u Beogradu su donošeni i ukrštani Sirijski i Jevrejski stari letači. Najčistiji "Ilirski" su navodno ostali u staroj Raškoj od Peći do Novog Pazara. Posle je plemstvo to razmnožilo po gradovima i tvrđavama, a crkva po manastirima i portama. Tako se onda pričalo o poreklu tih naših golubova. Ja sam imao od Milana popisano poreklo tih golubova 200 godina unazad, šteta što ti to nisam sačuvao. Moji Beazi su se često izvodili sa crvenim ili crnim "paležom" te se "prljave" fleke kod mitarenja izgube. To je dokaz da u poreklu imaju te "trobojane" i "šarce". Da sam mlađi i da mogu da podnesem put, došao bih da vidim kakve sada golubove imaju beogradski golubari. Mislim da se nije mnogo izmemlo, po meni sve se to vrti u krug. Dođe rat i desetkuje golubove i golubare, a onda mir i sve iz početka. Tako ti je već godinama i vekovima, opstaju ljudi i golubovi, kad ne bude nas oni će podivljati i snaći se i bez nas. Ne valja zaludeti za golubovima, ko što sam ja bio. Golubovi treba da ti budu zabava i razonoda, a ne glavno zanimanje, jer dolazi starost da te pita, gde ti je bila mladost". U sobu uđoše žene, galama i smeh prekidoše naš razgovor, a posle kafe oprostismo se i krenuh put Beograda. Dugo posle toga, razmišljao sam o čika Lazi, o jednom životu ispunjenom golubovima i tužnom kraju. Usamljen, daleko od svog rodnog Beograda, bez golubara i golubova, provodio je setan svoje zadnje dane. Živeo je sa uspomenama, a tako su mu nedostajali stari prijatelji i golubovi, arap, beaz, mavijan, tekir, guk da im čuje, da ih vidi kad "zalokuju", da ih nahrani...