Srpski visokoletač

MALA BELEŠKA iz Društvene knjige

 

 

Mirko Božić i Petar zvani "Panta" Lazić su 1848. tačnije one godine, kad se u ------ (nejasno) digla buna i bilo to na sav glas, te godine mislim da beše za Vidovdan ili Spasovdan, oni pobediše. Bile velike vrućine, još od jutra, te mnogima jata ne zađoše, a manjem broju bi sve kako treba, te se tu zgrnuše golubari da ih prate kako i kad će da sleću. Kako Mirku i Peri (Panti) leteli najviše i najduže proglasiše ih za "Vojvode golubarske"! Mirko dobi za tekira "Čampu" koji je najduže i najlepše leteo, dobi ime "Knez" i pečeno svinjče sa korpom simita. Pera opet pobedi sa celim jatom i posta glavni golubar za tu godinu, nešto ko "Golubarski Car" te mu isplatiše sve dukate što behu skupljeni ko taksa za takmičenje...

 

Eto, tako je to bilo onda, a posle se posvađaše, te se sve to menjalo i radilo kako ko hoće ili kako se iz dogovaraju. Tog Pere ili Pante kako su ga golubari zvali, valjda po ocu, arap za malo nije preleteo Mirkovog Čampu. Bio je to mnogo lep golub, a i znao da zađosa (nejasno), pa sleti duboko iza podneva. To ti je taj arap što se pominje u mnoge priče ko "Tatar" ili "Tatarin - arap". Mirko Božić abadžija iz Kalemegdanske, posle pređe na Terazije i tu su mu golubovi još bolje leteli. Šijo kod kuće i imao radnike, pa stalno kod golubova te ih dobro spremi i znao sa njima. Pera Lazić bio trgovac na Pazaru imo dućan, a živeo na Jaliu u ulici Dva bela goluba, tu imao preko 50 goluba. Mahom ziftani arapi ko vrane, sve crno, samo nozdrve i kljunovi beli, a imali su i oko belo sa 3 - 4 ringle.

 

Mirko imao većinom ti rujavi tekiri i graorani isto sa belim kljunovima i lepe ćube ušiljene ko dunđerski keser. Onda bio red da se njih dva poteraju za Sv. Iliju, da se vidi kom će tada bolje da lete.

Koliko se sećam, a znam to dobro. Pere Lazića arapi, bilo ih 5 komada otidnu u nebo i izlete skoro do podne, a bio težak suv i vetrovit dan. Veći deo vremena nisu se ni videli, a kad se pojaviše počeše da se obaraju, te sve niže i sva 5 sleteše mu na krov. Mirka Božića tekir se ne vrnu, odnese ga salauka što udari iza podneva, te izgubi opkladu i najboljeg goluba što su ga "Carem" zvali!

 

Onda golubarski Sovjet doneo odluku da se ti golubovi koji pobede ne teraju no ostave u zapat. Vremenom to se zaboravilo, te u borbi za pobedu teralo se sve što dobro leti. To ti je iz vremena dok sam bio đak, a posle se promenilo. Steva "Njonja" iz Fišekdjijske sledećih 7 godina zaredom pobedjivo, sve dok ga ne opleviše - pokradoše mu sve golubove. Leteli mu tako fino u jato, da ne veruješ kako se ne sudare sa krilima. Uvek terao 7 goluba i svi šareni... krzal, čapar, kaplan. Simino poreklo, od onog Sime, što zbog tavanskih golubova zapali staru Fišekdžijdku mahalu. Nisu leteli dugačko, no po 3 - 4 - 5 sati, ali uvek visoko i u lep krug, te ih malo ko nadmaši.

 

Kad porušiše kapiju i šanac, te godine Spase Samardžića golubovi behu najbolji. Držao je u Džumrani iza Pirindžane, i to je bilo to Samardžića poreklo od Užara i Pele, a davao mu čiča. Posle su ti golubovi opet ušli u modu i tražili se.

 

 

 

BELEŠKA 2

 

Laza Indža Tatar je zapatio golubove kad je prestao da menzula (nečitko) da nosi poštu na konju za kneza ko Tatarin. Pokupovao po varoši sve najbolje i najlepše golubove, te se pričalo da ima "odlične golubove". E, od njega je uzimao i nosio u Kragujevac golubove Jovanča Spasić, isto tako poznat Tatarin i dobar mu drug. Pričalo se da je kupio iz Dubrovačke čaršije karanaudijanku za 100 groša. Imao je zidan golubarnik od cigle, odmah ispod Zereka kod Abadžijske čaršije. Tada su Sava malci imali odlične letače, ali i mnogo lopova što krali golubove, te zacrne golubarnike.

 

Kada su otišli Nemci sa Karlštada, to je tamo gde je Palilula, tu su bile njive, štale, bašte ali i lepe kuće. Tu su živeli imućni seljaci i sve iznosili na pazar, ali bilo je to selo. E tu je bilo, da skoro svaka kuća  ima po tavanima golubove, većinom na štalama, te su se tu i hranili. Kada leti udari salauka i odnese golubove, a mi pravac Palilula te po tavanima tražimo naše. Jurili nas seljaci sa vilama i roguljama, te bilo i opasnih tuča sve zbog tih golubova,

 

Poviše Bulbuderskog potoka neki Jelenko imao mnogo blagorodne golubove sve Bakarci, a leteli krug -  ne izađu iz dvorišta. Miran let, trepere u mesto ko da pipaju nešto, pa se razčepe i tako stoje u mesto. Išli golubari da gledaju, a on im pričao da su svi izvedeni od jednog istog  para što mu sami došli i tu ostali.  

 

BELEŠKA Br. 3

 

A nije to ta mahala, no stara Fišekdžijska mahala. Ti me pitaš za tog Simu fišekdžiju, jel tako... E to je bilo tamo, gde sada crkva i kafana -  bez imena (Znak pitanja). Tu je bila cela ulica samo ti sa oružije,  jer je bilo opasno držati barut i te kapisle. Uglavnom su došli iz Sava male po naredbi, da svi budu na jedno mesto. E, sad taj Sima fišekdžija imao puno tavanče golubova, odma iznad dućana, te kako nije imao slobodno vreme on za večere, kad zatvori dućan, zapali sveću, pa na tavanče da narani i napoji golubove. Jedno veče ostane mu ta lojanica, ili bila lampa ne znam tačno i golub prne te to obori i zapali se tavan, a kako bila noć, kasno ugledaju te vatra bukne. Steva umesto da gasi i zove pomoć, pojuri na tavanče da spasava golubove, umal' ne izgore. Posle bilo kasno, sve izgorelo, te narede da se fišekdžije uklone iz varoši, tamo na Smederevski put, kod turskog groblja (Majdan), e to ti je nova Fišekdžijska ulica. Oni uglavnom i danas drže to njino "Simini poreklo".

 

Kasnije će ovamo od bare (Slavija), pa do Čubure (bunar), prvo oko puta koji je vodio ka Pašinom brdu, a kasnije celom tom padinom nicati nove kuće. Lep vazduh i jeftina zemlja privući će kupce, pa se naselje širiti sve do Vozarevića krsta. Tamo od 1900 - 1905. Beograd se širi uz Smederevski puta i sve ovamo do Dušanovca, pa Čubura i Pašino brdo postadoše najprimamljiviji za stanovanje. "Nekada retke kuće, sada su ušorene u ulice i sokakci puni života i dečje vriske, to je sada neki novi  Beograd".... piše Todor Bracanović u svojim pismima. Tu su male i lepe kuće, ali velika dvorišta sa baštama, te je to bio "golubarski raj" i mnogi su samo zbog toga baš tu na Čuburi kupovali plac i zidali kuću. Čubura je već tada bila znana po "mnogo kafana i golubara..." te nije čudno da su  svi pokušaji da se pravi golubarsko društvo bez njih propadali.

 

Tucaković je apelovao i napravi se 1905. Beogradsko golubarsko društvo, ali Čuburci nisu imali mira i osnuju svoje, Čubursko golubarsko društvo "GOLUB". Ta trvenja su postala smetnja, te se 1910. zajednički udruže i naprave to Prvo beogradsko društvo golubara ( "Žagubica" kafana u proleće 1910.). Srž tog društva, sada su bili mlađi golubari sa Čubure, jer su njihovi golubovi najbolje leteli, a gazde i učeni varoški golubari su im rado to prepustili. Naime, u varoši su dizane višespratne kuće pa je bilo sve više pritužbi na golubare, te "jedu mi crep... krov mi satreše... zviždu, ne moš' se izdrži... bacau kamenje, sve porazbijaše... pogane..." i tako dalje. Kada se zažele golubova, kafane i provoda, oni sednu u fijakere i dođu na Čuburu, a tu ima šta da se gleda na nebu, a i popije. Kafane su uvek bile pune, pa i pored otvaranja novih, stolovi su se rezervisali naročito za gospodu, boeme i poznate golubare. Tu je bilo muzike, pesme, šale retko, retko kada svađe, te je Skadarlija ostala grupi pisaca i slikara boema, koji su se pravdali "da nemaju para da plaćaju fijakere 5 - 6 puta na dan..."

 

Ali u čuburskim kafanama su se vodile duge golubarske priče. Tu je prepričavana golubarska istorija, prenošena iskustva i sve novosti. Bile su to "golubarske visoke škole" kako su u šali pisali po novinama. Tu se "oštrila" konkurencija, te su svi išli kući čvrsto rešeni da poprave ili obnove svoja jata, kako bi izbili u prvi plan i stekli ugled. Andra je pričao: "Radio sam ko kalfa i dan i noć da zaradim ekstra od plate, kako bih išao da kupim nekog "strašnog letača" i kod drugih je bilo slično, te su mnoge gazde govorile, ma ovi golubari su najvredniji i najbolji radnici..., sve dok ne počne lepo vreme i teranje!

 

Tu su iznošene razne teorije, kakav golub treba da bude, kako da prepoznaš "strašnog letača" koje linije su najbolje i kod koga su nekada najbolje leteli. Većina teorija su bilo smešne i bez pokrića, ali ljudi su verovali, pa bi kod kuće upoređivali svoje golubove i naravno pravili greške. "Ja ga teram 2 - 3 meseca, a gledam ga u dvorištu 9 - 10 meseci, pa mora da mi bude lep, da uživam kad ga gledam". "Ma džaba mu da leti i ceo dan, ako je ružan ko lopov, ne mogu da ga gledam sa one' dugačke noge, crna kljunina ko budak, ili glava ko kliker, a ćuba slepljena ko prilepak..."! Pogađate, to su priče onih što su imali lepe "nameštene" golubove, ali teške ko letače, te su tu najvažniju osobinu ovih golubova stavljali u drugi plan. Većina je prihvatala Milanovu teoriju: " Ma ima da bude i lep i odlično da  leti... jedno bez drugo ne ide..." Ili čika Jovina: "Lepota može da se lako popravi, a i pitanje je šta ko voli, ali ako nije letač ništa ti ne vredi, od džukele nikada nećeš da napraviš letača. Loš uvek nadvlada dobrog... to ti je ko i kod ljudi..."

 

Sve je navodilo na činjenicu, da moraš da dođeš do dobrih golubova, bar 2 i od takva praviš svoje jato. A najlakše i najsigurnije je, da odeš kod najboljeg golubara, gledaš kako lete i kupiš najboljeg letača ili ako imaš para i njegove roditelje. Mnogi su sve to tumačili kao navođenje vode na Milanovu, Spasinu, Jovinu vodenicu, ali i oni su se slagali sa popularnom definicijom: " Od go.... se pita ne pravi"!

 

Kako je velika većina bila "tanka sa pare" to su se bacali na besomučno vatanje tudjih i čekali "da im Bog pošalje pravog ". Naravno većina to nije dočekala, te su se bacali na trgovinu i prodavali te povatane. Danima se sedelo kod puštenih golubova i bacalo zrno po zrno, kako bi poletali i mamili zalutale letače da slete na njihov krov. Onda je, dolazila do izražaja veština, poteraju se golubovi na krov da "progutaju" ovoga, te se baci pola šake sitne hrane i oni svi dole, te i njega "povuku" na zemlju, gde ga ovaj spretno uhvati ili utera u golubarnik. Tada se pridošlica studira, je li lak "ko perce", znači da je dugo leteo, je li lep, ima li tržišnu vrednost, te se seče letno perje i krila, ili se zatvara u poseban boks. To je imalo cenu, jer su postajali neradnici, a đaci su zapuštali školu, pa je golubarstvo došlo na loš glas. Zbog toga su ti "vaćaroši" bili omrznuti kod golubara, te se Društvo organizovano borilo protiv njih, sa manje ili više uspeha.

         

                     

SRBI SU DONELI GOLUBOVE IZ VAVILONA

Jovan Martinović YU - I

 

Kako piše prof. Milan BUDIMIR (1891. - 1975.), posle pada Vavilona  2.000 god. pre Hrista, počela je VELIKA SEOBA NARODA - citiram:

 

"Iz Mesopotamije su između 2.000 -1.800 g. p. n. e. iselile dve veće grupe naroda, ne računajući Jevreje. Prva je otišla na sever preko Kurdistana, Kavkaza, i reka Don i Dnjepar, te naselila područja sve do Karpata. Druga grupa je pošla na zapad, prešla Malu Aziju, Bosfor i Dardanele, Trakiju i stigla na Balkansko poluostrvo. U toj grupi, najveću skupinu je činila grupa plemena, koju će kasnije nazvati jednim imenom -Iliri. Naselili su najveći deo Balkana, od Jadranskog mora do reke Morave i od Epira do Dunava. Istočni deo će  naseliti Tračani, južni Grci, a centralni Kelti. Prof. Milan Budimir ide dalje, pa na osnovu jezičkih osobenosti tvrdi da su u toj grupi bili i Srbi, te naselili slivove reka Save i Dunava. Njega podupiru neki istoričari nizom zanimljivih činjenica, a između koji izdvajam, da u severnom delu Mesopotamije postoje reka Srbica i grad Srb. Zatim stari naziv za Dunav je Fision, baš kao sumersko ime Tigrisa i Eufrata. Tu su još božanstvo Dagon, ime Srbi (Simb - Simbri - Srbi) i niz glasova u našem jeziku sa korenima iz Mesopotamije.

 

Druga teorija tvrdi, da je pleme Srba išlo sa onom grupom plemena, koji su otišli na sever preko Kurdistana i Kavkaza, te naselili područja sve do Karpata, a odatle preko Panonske nizije stigli na centralni Balkan (Wikipedija). Znači, obe teorije Srbe povezuju sa prapostojbinom - Vavilonom, a kasnije mešanje sa Slovenima, dovešće do problematičnog imena "južni Sloveni". Iliri nemaju svoju Bibliju, te se ne mogu pouzdano pratiti njihove seobe. Međutim mnogo godina kasnije, Rimljani će u ovim krajevima zateći religijske obrede, veoma slične onim u Mesopotamiji.

 

Imajući u vidu poreklo, kulturu i religiju, logično je zaključiti da su i Iliri i Srbi, sa sobom nosili goluba kao svoju "Svetu pticu". Ona je na putu prinošena kao žrtva Bogovima, ali i čuvana da u novoj domovini razvije krila i dotakne nebo, kako bi im Bogovi pomogli. (Pod imenom Iliri, bilo je oko 200 "porodica" - plemena, navodi rimskih hroničara).

         

Mapa BALKANA 700. godine posle Hrista, pokazuje mesta gde žive STAROSEDEOCI SRBI (Serbs) i teritorije koje naseljavaju SLOVENI (Slavi)  kao i Avaro - Slovensku teritoriju (sa celom Panonskom nizijom). U vreme Rimljana Srbi su zauzimali teritoriju Moesije, te pod naletom Huna, Avara i Slovena, povlače se u međurečja  Lima. Predmetni navodi ohrabruju činjenicu da su Srbi, kao starosedeoci Balkana, sačuvali delove svojih običaja i kulture, te su se doneti golubovi održali kao pitomi ili podivljali kroz vrekove, sve do danas. "Istorija srpskog visokoletača" je dobar pokušaj da se skine veo zaborava i prati put ove ptice od Vavilona do Beograda.

 

Zainteresovani mogu pratiti istoriju Srba i paralelno sa njom susretaće ove golubove sa ĆUBAMA. Iako su istoruju pisali "stranci" sačuvana je masa činjenica, te se može rekonstruisati deo istorije Srba, Ilira, Collumbe Illyrice... srpskog goluba. Posebno želim da ukažem, onima koji pišu da je naš golub "TURSKI" ili "OSTAO POSLE TURAKA"... ili "planski stvaran" itd., da nisu u pravu. Što bi Turci imali svog goluba, a mi Srbi ne, kada smo mnogo stariji narod i postojimo u kontinuitetu. U daljem tekstu prikazaću vam samo delić te istorije, a zainteresovani mogu koristiti Internet i sve mogućnosti koje nudi "istorija sveta", Wikipedija i niz članaka u vezi Srba i Srbije. Meni je bio zadatak, deo istorije -  srpskog goluba, te sam teškom mukom pokušavao da izbegnem opis Istorije srpskog Naroda.

 

 

 

ZAŠTO ILIRSKI, A NE SRPSKI...?

 

Rimski istoričari su ove krajeve nazivali, Illyrien ili Illiricum, taj naziv su verovatno preuzeli od antičkih Grka, te će se zadržati sve do I Svetskog rata. Od pamtiveka pa do osnivanja kraljevine Jugoslavije, za zapadnu Evropu su naši krajevi poznati kao Ilirske zemlje, a narodi nazivani Ilirima. Do polovine devetnaestog veka smatralo se da su južni Sloveni potomci Ilira, od kojih je većina postala deo romanskih naroda. Ostale su nasilno asimilirali Sloveni, kada su nasilno došli na Balkan (IX - X v.)

       - Iliricum - kod starih Rimljana i Grka, naziv zemlje koja se prostirala od Jadrana do reke Morave i od Epira do Dunava..

       - Ilirik II - Rimska provincija (27. god. p. n. e.) i u doba Dioklecijana obuhvata primorje sa sedištem u Saloni (Solin) i Prevalitanu sa sedištem u Shodri (Skadru).

       - Ilirski pokret - oslobodilački pokret 1830. - 1850. godine, osnovan sa težnjom da se oslobode i ujedine svi južni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci)

        - Ilirske novine - novine koje su Srbi pod austrijskom vlašću izdavali 1836. godine. Primorani od strane austrijskih vlasti, menjaju naziv u "Narodne novine", jer termin Iliri ujedinjuje južnoslovenske narode.

       - Ilirska dvorska deputacija - ministarstvo pri austrijskom dvoru u Beču za srpske poslove osnovano od strane Marije Terezije 1747. godine.

       - Ilirska dvorska kancelarija - telo pri Ugarskom dvoru osnovano 1792. u želji da preuzme Beču primat u rešavanju srpskih poslova.

 

I niz drugih primera pokazuje da je Evropa, a prvenstveno Austrougarska termin "Ilirski" -  koristila za sve srpsko. Columba Illyrica (Ilirski golub) je bio prvi golub sa ćubom kojeg su Rimljani upoznali, pa

ih je njegova lepota osvojila. Gajen je u krletkama kao ukrasna ptica, ali i na slobodi po vrtovima rimskih palata, te je dolazilo do mešanja sa domaćim golubovima i tako nastajale nove rase, te se može reći, da njihovi potomci  i danas tamo žive u neznatno izmenjenom obliku.

 

 

SRBI SU STAROSEDEOCI NA BALKANU

Dolazak Slovena i stvaranje država

 

Prema Konstantinu Porfirogenetu iz (sredine X veka), SRBI su naseljavali unutrašnjost Balkana, predele oko Lima, Drine, Pive, Tare, Ibra i zapadne Morave. Dolaskom Slovena, ta teritorija će se kasnije nazvati Raška (Raska - Ruska). Kao najbrojnije  pleme na Balkanu, naselili su i područja Soli, Zahumlje i čitav primorski pojas od Boke Kotorske do Dubrovnika sa Paganijom i ostrvima Korčula, Mljet, Hvar i Brač.

 

Po jednoj, dosta logičnoj teoriji, tu se radi o Rasima i Srbima. Rasi(Rusi) će pokoriti starosedeoce Srbe, i stvoriti Rasku- Rašku kneževinu, a potom će Srbi preuzeti vlast i opet formirati prostranu Srpsku kneževinu pod Nemanjom. U nekim zapadnim istorijama piše: "Sloveni su sa Avarima u brutalnim i krvavim ratovima porobili domaće stanovništvo - Srbe i Ilire, koje se junački odupioiralo i zato bilo desetkovano".  Srbi se bave zemljoradnjom i stočarstvom, dok trgovinu i zanatstvo prepuštaju  okolnim narodima i Grcima.  Svoju religiju  će polako i teško zameniti hrišćanstvom , ali će mnoge običaje zadržati.

   

 

SRBIJA KRALJEVINA        

      

U želji da i sa Vizantijom sredi odnose, Nemanja se 1196. odriče prestola u korist srednjeg sina Stefana (1196 - 1228. g. n. e.) koji se 1217. proglasi za kralja Srbije, a Srbiju proglasi za kraljevinu. Od Rimskog Pape dobija kraljevske znake, a od Nikejskog patrijarha samostalnu arhiepiskopiju (1219.). Srbiji se smešila blistava budućnost, ali neće biti tako. Prvi srpski arhiepiskop je bio brat mu Sava. On je udario osnove Srpskoj pravoslavnoj Crkvi. Među braćom, tačnije među feudalcima se vode stalne borbe kojim će putem Srbija, na Istok ili Zapad.

 

Na Istoku Srbije, tokom XIII i XIV veka jačaju feudalni odnosi, ali i trgovina, zanatstvo, rudarstvo i poljoprivreda. Razvijaju se gradovi i trgovi, te dolazi do procvata srednjevekovne srpske kulture, književnosti, umetnosti i građevinarstva. U gradove stižu trgovci sa svih strana, iz Dubrovnika, Venecije, Đenove i Nemci (Sasi).

 

Pun uspon država postiže za vladavine Stefana Dušana (1331 - 1355.) čija je vladavina ispunjena osvajačkim ratovima sa Vizantijom, Bugarskom i Ugarskom. Potčinio je Grčku (Makedoniju, Epir), Tesaliju i Albaniju, pa je Srbija postala Carevina - najveća država na Balkanskom poluostrvu.

 

Na saboru u Skolju 1346. srpski arhiepiskop je proglašen za patrijarha, a Dušan krunisan za Cara Srba i Grka. Osnovana je Pećka patrijaršija i niz kulturnih ustanova od interesa za razvoj srpske države. To je dug istorijski period u kojem naš golub pod imenom "Arhangel" živi oko crkava, manastira, u dvorovima, utvrdjenjima, gradovima i selima. U mnogim crkvenim dokumentima pominju se "Božji Aehangeli" -  "Božije Tice" -  "Carske Tice".

 

 

SRPSKI DINAR

   

Srbi su svoju monetu DINAR doneli sa sobom iz Vavilona. Isti naziv za svoje monete imaju skoro sve zemlje oko Tigra i Eufrata, pa sve do obala Sredozemnog mora i dalje na sever Afrike. Prvi pisani tragovi SRPSKOG DINARA su iz 1214. za vlasti Stefana Prvovenčanog, a korišćeni su u trgovini sa Vatikanom i ostalim susedima.

 

Niz činjenica ukazuje da je taj naziv donet iz Vavilona i Male Azije, jer osim Srba, isti naziv koriste i Irak, Jordan, Palestina, Kuvajt, Libija, Sudan, Tunis, Alžir, Bahrin, a dirham je moneta Maroka i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sličan je put i Vavilonskih Svetih golubova - visokoletača. I niz drugih činjenica ukazuje, da je moja teorija o poreklu naših golubova utemeljena na činjenicama, zapisima i istorijskim tragovima, sačuvanim do danas.

   

Beograd, 1976. godina, Martinović Jovan - YU. I. 413