Poreklo srpskog goluba i istorijat i razvoj srpskog golubarstva
TUCAKOVIĆ - Upravnik grada Beograda
Svi stari golubari na pomen njegovog prezimena, su se brecali: - Pa kako ne bih znao Tucakovića - upravnika Beograda i poznatog starog golubara! I stvarno svi su ga se sa ponosom sećali, jer je mnogo učinio za golubare i golubarstvo. Jedan je od osnivača I Beogradskog golubarskog društva 1905. i II 1910. O tome postoji dokumentacija i novinski isečci sa fotografijama, kod čika Joce Naumovića. Svoj autoritet je iskoristio da utiče na golubare, da se organizuju i podignu kulturu odgoja golubova na mnogo viši nivo. Raskinuo je sa turcizmom u golubarstvu i uneo evropski duh.
Tražio je od golubara da grade savremene kaveze sa tremovima, koji će biti ukras dvorišta, da sa svojim golubovima ne zagorčavaju život porodici i komšijama. Da se druže i razmenjuju iskustva i golubove, te da utiču na mlade da ne zapuste posao i školu, zbog golubova. On im je bio najbolji primer, jer je pored golubova završio škole, bio domaćin čovek i ugledan građanin. Imao je i odlične golubove, pa su mnogi golubari imali po nekog njegovog goluba. Među golubarima su bili cenjem njegovi beazi i mavjani. Pričalo se, da su to "doneti" golubovi iz Francuske, ali se Tucaković smejao tim pričama.
On je mogao, da dobije kojeg god je poželeo goluba, toliko su ga voleli ti stari golubari, ali on nikada nije uzeo tuđeg goluba, pa je i poklone na fin način odbijao. Golubove je držao izuzetno uredno, imao je kavez po ugledu na Bečke, unutra hranilice i pojilice. Trem je bio prostran, žičan sa betoniranim podom. Oko golubarnika trotoar i venjak sa klupama za sedenje, a celo dvorište, kao park. Kasnije je imao dosta šarenih golubova: krzale, čapare i karudijana, ali svi ko jedan. Bili su to golubovi prosečne veličine, temperamentni i skladni, pa je bilo milina gledati ih u tremu. Tada više mje puštao da lete, ali kome je dao goluba, taj se hvalio da izvrsno leti i još bolje izvodi mlade.
Kada je 1905. bila osnivačka skupština golubarskog društva u kafani "Žagubica" kod strica Miće Miljkovića, okupila se sve gospoda, pa došli novinari da ih slikaju, a Tucaković tražio da za sto dođu stari golubari, jer kako je rekao, da nije bilo njih, ne bi ni mi sada imali golubove, zato ih treba poštovati i od njih učiti. Mnogo je voleo Mirka Njemeca i čika Jovu Markovića, pa se sa njima često šalio na račun golubara.Kad god je bio slobodan, navratio bi u kafanu kod čiče Miće, gde su često sedeli golubari, na "čašicu razgovora" kako je govorio. Tad bi zapitkivo: - Je li bogati, kako Vam lete golubovi, ili - Šta bi to juče Mićo, ne siđoše mi neki mladi, da nisi nešto čuo"... Tad bi ga Mića pecnuo: - E moj upravniče, ti dođeš u kafanu samo kad ti fale golubovi, odavno te nema, zaboravio si ti nas golubare..., a onda bi svi prasnuli u smeh, sećao se priča o Tucakoviću stari čika Pera Miljković Zrka.
Čika Slavko Vasiljević, kaže: - Da, Tucaković je bio naš naj poznatiji golubar, kao poznata ličnost, a mi mu se nismo odužili na pravi način. Pre rata smo hteli da organizujemo jedno memorijalno takmičenje u njegovu čast, ali na tom se stalo. Možda bi vi mlađi trebali sada da to učinite, jer je on mnogo uradio za beogradsko golubarstvo.