Poreklo srpskog goluba i istorijat i razvoj srpskog golubarstva
Ljubomir Popović GARA
Deda Ljuba, čika Ljuba, Gara, sve su to imena iza kojih je bio Ljubomir Popović. Garini su po oslobođenju Beograda doselili iz Srpske Crnje, gde je i rođen 1830. U Beograd su došli 1850. kada je i doneo 2-3 para njihovih golubova. Ako čitamo njegove zapise, onda bi rekli da je ozbiljno počeo sa golubovima 1856. a sve pre toga on naziva "čuvanjem golubova". Oženio se Pavom, ćerkom imućnog trgovca, okući se i tada se seti golubova. Zalazio je po kafanama gde je i upoznao mnoge poznate golubare, Ordena kafedžiju i golubara Šiška Dorćolca, Crnogorca, čiča Voju, Boru, ali i pesnika i slikara Đuru Jakšića. Đuru je navodno znao još iz Crnje, gde su i u školu išli, a po beogradskim kafanama su boemisali.
Garu su svi voleli jer je umeo da se zabavlja i provodi, te su mu mnogi, baš tu u kafani, donosili na poklon golubove. Tako je vrlo brzo došao do odličnih letača. On piše da ga u Beogradu fasciniraju boemske kafane i golubari boemi. Nigde nema toliko kafana i golubara, ko ovde u Beogradu. Priča nam Šiško kod Ordena, da su u zoru on i Gara otišli kod njega i iz ćumeza povadili golubove, te poterali. Gledali ih kako bauljau po mraku i zaspali, tu na stolice. Ujutru ih zatekne Pava, pa pomisli da su poubijani te u glas, Kuku! Lele! Ubiše ga... Upomoć! Šiško se probudi i skoči spreman za tuču i mrmlja... Koga... gde... šta bre...! A Gara se rashrko ništa ne čuje...
Šiško priča stojeći, a cela se kafana trese od smeha, dok Gara dobuje prstima po stolu... ko da svira klavir. Pitaju ga za golubove, kako mu lete, a on odgovara: - Ma meni su golubovi bilet za kafanu, inače ih nebi ni držao... Da se ne stekne pogrešen utisak, nije Gara samo lumpovao, išao je on i na posao, sedeo je i kod golubova, a i Pavu je mazio i vodio po korzou.
Kada umre Đura Jakšić u Gari se nešto prelomi i više ga niko nikada ne vide u kafani. Zaposlio se u državnu službu, gajio i terao golubove i išao sa ženom i decom u posete. Pravi domaćin, kao da nikada u kafane nije zalazio, te se i druga vrsta golubara poče da okuplja oko njega. Tu su Pavlovići, gazda Pera, Mirko i sve ta ozbiljna gospoda. Njegova golubarska filozofija je bila, da se golubovi dresiraju da lete, silaze i slušaju, te ih treba stalno na isti način vežbati. Sve je to kod njega sličilo nekom ritualu, kako ih hrani, poji, pušta, tera, čeka, skida, čak je i u istom mantilu uvek bio tu kod njih. Naravno, to je kod golubara izazivalo potsmeh, te su se krstili i levom i desnom. Neki su pričali da su to posledice grdnih špricera i kafanskih noći, naravno u šali.
- Golubovi su mu bili šarci, krzali, karudijni, čapari, kaplani, svi isti, kratki sa širokim grudima i šiljatim ćubama. Okretni, živahni, veseli golubovi. Išli su lepo i redovno u vis., mali mirni krugovi, te je bilo milina gledati ih. U to vreme vis je kod mnogih bio redovni problem, te su mnogi dolazili kod Gare i uzimali golubove da ukrštaju i oni su se lepo podudarali te se pričalo da Gara ima odlične vislije. U više navrata je pisao po novinama o golubovima i golubarima. Bili su to poučni članci da pomognu omladini da izbegne kafanske zamke. Usmeravao ih je na školu, zanat, sport, ako drže golubove da ih se okanu, a ako ne mogu da zavedu red i ispune obaveze u školi, kući i na poslu. Nikada se nije takmičio, mada su mu golubovi rado gledani i imali izvanredne letove tu pred golubarima.
Kako se družio isključivo sa dorćolskim i varoškim golubarima, to je i njegovo poznavanje golubova bilo suženo i vezano samo za taj deo Beograda. Njegovih 5 debelih i 2 tanke sveske u kojima piše samo o golubovima i golubarima, njegov sin i naslednik Svetomir poklonio je golubarskom društvu 1924. i sve su kod g. Đorđevića na čuvanje, a radi pisanja knjige o našim golubovima.
IZ ISTORIJATA BEOGRADSKIH GOLUBOVA
g. Stanko Paranos, 1903. godina
Ja, koliko znam Jalijska ulica kod Bitpazara imala je onda golubare koji su slabo ili nikako bili sa našim golubarima i to su bili Cincari (Iliri), Grci, Jevreji i drugi. Od naših tu su većinom bili školci i trgovci. Gore, ovamo ka Terazijama bili su Srbi i tu je kafana "Dva bela goluba" ili po nekima "Kod 2 bela goluba" i sve do Terazija i tamo gore Smederevskim putem do groblja. Tu su golubove držali mlađi ljudi ili kafandžije, a retko domaćini i ozbiljni ljudi.
U Fišeklijski sokak bilo je najviše golubara i sve poznati, te sa njima niko nije smeo da se opkladi i takmiči. Golubovi su im većinom bili od porekla Sime fišekdžije, a preneti su, kada se fišekdžijska ulica preselila ovamo. Barem njih 20 - 30 držalo je te golubove, a bili su to šareni i lepi golubovi. Leteli su lepo jatno i visoko po 3, 4 sata, a bilo ih je i koji su duže leteli. Ovamo kod "Dva bela goluba" bilo je mlađe društvo, ali imućno i držali su svakakve golubove, samo da dobro lete. Tu je bilo opasno izazivanje i takmičenje, te se dobar letač plaćao u zlatu! Čak je i gazda Orden imao nekoliko pari, pa se šalio da može da pripomogne, ako nekom zatreba dobar golub za utakmicu. Većinom, opklade su bile u jelu i piću, za celo društvo, tu u kafani. Sa strane je mogao da uđe samo onaj kome golubovi opasno lete ili hoće da se kladi. Posle se ta bulumenta preselila kod Miće u "Žagubica" kafanu.
Ovamo na Terazije pročuli se mladi golubari sa pobedama za "Petrov dan takmičenje". Posle, kako se kupovali placevi i zidale kuće, sve se ispuni do Topčiderskog puta, te je tu sve više golubara bilo. Išlo to sve ovamo do izvora i bare, gde je Slavija, pa kad nedeljom puste golubove, bilo milina za gledanje iz bašta kafanskih. Ovamo od bare nizbrdo, pa ka Košutnjaku i Guberevca placu bili kupsari, te i oni imali dobra jata. Od bare naviše Majur, Čubure sve do Vozarevića štale, već se zidale manje kuće. Tu su bili jeftini placevi, te sirotinja i radnici kupovali i zidali male kuće sa 3 – 4 odelenja, a ko po pravilu iza kuće bašte, kokošinjci, svinjci i golubarnici. Golubovi su bili zabava, te se to širilo ko zaraza, vide jedni od drugih i daj mi jednog, tako je to počinjalo.
Od Terazija, pa ka varoši i sve dole do Save bili stari poznati golubari. Držali su te stare i skupe golubove poreklo Pele i Milutina užara. Milutinovu kuću, radnje i imanje kupili su Jevreji, Kir Spirideon, a ovi njegovi preselili na Majur i na početku Njegoševe izidali kuće. To se sve završilo pre proglašenja Kraljevine Srbije. Otud su doselili i deda Mita (Dimitrije) i Steva – Amza Samardžić, koji i golubove preseli tu na Majur.
Kod nas u Sava male, pre Paranosa, bili su Livčevi i Resavca golubovi. Bilo i drugih i to mnogo, ali ovi su bili glavni, te se tu kupovalo i biralo. Bili su to dobri golubovi, ali imali su u sebi i prevrtačke tefeske krvi. Kada su Turci utekli nije im bilo do golubova, te je za njima ostalo desetinu, koje ćumeza, koje tavana sa tim njinim tefesima (bez kape – ćube), koji će da se razvuku ili podivljaju. Kako je naseljavanje navalilo, to su se i golubovi tražili, te ih je uvek bilo malo, pa su vatani po ulicama ovi podivljali i pareni sa našim. Tako se po negde uvukla i ta krv tefesa, te su se javljali prevrtači. Tome je doprinosila i moda da se sada tražili krupni i lepi, glavati golubovi, a ti melezi su u 3, 4 koleno izvodili baš takve ćubane. Naši stari golubovi su bili sitniji od tefesa prevrtača (turskih), ali lepši, vižljasti, utegnuti i nekako ponosni, išli sve "na prste". Boje perja su bile izuzetno lepe, te se to i danas može videti kako blješte na suncu. Posebno su cenjeni trobojci ili trobojani, golubovi izuzetno lepog perja u više boja. Naravno, let je uvek bio na prvom mestu i cenio se najbolji letač. Golub je morao po lepom vremenu da otidne gore visoko, da se izgubi iz vida, ako to ne radi, onda mu džaba lepo perje, niko ga nije cenio.
Ja hoću da naglasim te urođene osobine kod ćubana da oće da leti, jer ga je to spaslo da sve do danas preživi i opstane. Uspešno se borio sa sokolom i kopcem, posle ratova, rušenja i razaranja, kada je ostajao sam odlično se snalazio, te išo na njive i u polja, gde se hranio i opstajao. Naseljavao bi visoke zgrade, tornjeve, zvonike i crkve, a kad i toga nema znao je da se gnezdi i po zidinama tvrdjava i ruševinama. Tefesi to nisu umeli! Koliko dece drži golubove ćubane po tavanima, u štalama pa i sa kokošima, ne rane ih niti poje, a ovi se snalaze i opstaju, pa se i množe. To su urođene osobine ovog našeg goluba i još jedna, o kojoj je lepo pisao čika Voja. On leti i kad se najede, leti i kad je sit. To druge rase neće.
Kada se počelo da zida po Pašinom brdu, Bulbuderu, Paliluli, više seljačko držanje golubova po tavanima i štalama nije bilo u modi. Svi su prešli na ćumeze sa pregradama, ko što se držalo u varoši. Od 1880. pa na ovamo golubarstvo se iz varoši širilo ka ovim novim naseljima, a broj golubara se tolio namnožio, da se po pijacima povećala prodaja kukuruza i očinka! Tamo davno za Turaka, može bit i pre, na brdu iznad bare (Slavija) živeo je neki Vračar. Razne su priče, jedni pišu žena vračara, a drugi opet čovek vračar. Tek, tu mu bila kuća, velika štala i veliko gumno. Osim vračanja bavio se vršidbom žita te su dovozili tu žita posle žetve, a on bi sa konjima i trijalicama sve to ovro. Zato je imao veliku štalu i puno konja.
E sada, ima ta priča, koja se prenosi sa kolena na koleno, da je na tavanu te štale bilo na stotine golubova, koji su se tu na gumnu hranili. Među njih su sletali pogubljeni varoški letači, pa su golubari tu dolazili da kupe te golubove. Tako su svi imali koristi, golubovi su se hranili otpadom sa gumna, Vračar je prodavao golubove, a golubari su često tu nalazili svog izgubljenog ljubimca. Potomci tog vračara ostadoše Vračarevići, te nastaviše sa gumnom i golubovima, a celo to brdo dobi ime Vračar. Godine 1806. Turci spališe sve, kuću, štale i gumno, jer navodno hajduci su tu zimovali, te od tada gradske golubove "oblak nosi" čak u Mokri lug, a oni najbolji stignu i do Smedereva!
NE ZNAM, DA LI SI ČUO
Paranos Stanko za Društvenu knjigu
Jon Naum je bio po rodu Ička Nauma ili od roda Kir Nauma, te su posle uzeli prezime Naumovići. Jon je išao dalje, pa je i ime promenio u Jovča, a sve to u želji da bude Srbin. Bio je piljar i imao radnjicu kod Batal džamije, ovamo bliže pijaci. To je nasledio od porodice Naum, a kako je dobro radio brzo je stekao mušterije. Ja ga lično nisam poznavao, a sve priče sam tamo čuo i zapisivao. Pričalo se da je poznavao Spasu Petrovića – dunđera, Voju Pavlovića, Boru Rusa, Mirka Njemeca i još mnoge te poznate golubare. Negde tamo još 1885. ja sam ko momčić (17 god.) doselio u Njegoševu ulicu broj 7, a te godine kuća završena i pijaca otvorena. Tu je radio Vlađa (Nikolić Vladimir) što je bio šegrt i pomoćni radnik kod deda Jovče Naumovića. Tu je otvorio tezgu, a posle radnju za fine bakaluke i začine. On je bio malo poznat golubar i zvali ga Prda još od detinjstva.
Kasnije se zagreje i uzme golubove i od gazde Jovče, tamo 1860. - 1870. godine, kako sam kaže: "Zavoleo sam te golubove i kad mi gazda doneo 2 para ja sam bio presretan, te sa njima počnem da volim letače. Te godine, preseli tu na Vračar, pri dnu Njegoševe, te sam često išao kod njega. Pomognem mu i nešto ponesem, te sednemo i gledamo golubove. Do njega je bila furuna i pekara gazda Naceta, koji imao prelepe golubove, ali ja sam više voleo ove Vlađine, bili su mi lepi a i dobro leteli. Imao je krzale, karudijane, bozove, darčine i 1 ili beše i 2 arapa. Jednom mu dođe (uhvati) odjednom 3 goluba arap, časpar i šeška i ostanu tu. Posle su leteli barabar sa njegovim, a naročito se pokazala "Belka" kako je šeškicu zvao. Terao je po 3 goluba u jatu, tako je voleo, veli bolje ih studira (prati). Ukupno je držao oko 20 – 25 golubova sa izuzetkom u jesen kada je jedva stalo u ćumezu 30 golubova (mladi). Lepo su mu leteli, a bilo je dana da krzali izlete po 7, 8 sati. Posle 3, 4 teranja, oni se uvežbaju pa sami poleću, te se desi da naprave veće jato, što je Vlajka Vlađu nerviralo. Tada bi ih "uležavao" tako što ih dobro hrani, a ne pušta po 20 – 30 dana i tako uđe u avgust i septembar, kada se počnu mititi, te neće da lete. Ja sam tada retko navraćao, te sam sve više pravio moje golubove i moje jato". I Mikica je držao poreklo Jovče Naumovića, ali on je to prokrstio i terao redovno, te je među golubare bio poznatiji i cenjeniji.
ČIČINI GOLUBOVI
Priče o Milojević Čiči
Čeda Spasić i Bora su imali jedno vreme odlične letače. Mi smo tu iz kraja znali da imaju poreklo Borinog strica Save Vrlje, ali posle su vatali i jurili, vatali i jurili, te se tu jave i ti odlični letači. Mnogo su vatali, bilo dana da uvate po 3 - 4 goluba, prodavali su deci za male pare, te je tu uvek nekog bilo da gleda i šacuje šta bi kupio. Oni nisu imali stalni posao, te su od jutra sedeli kod golubova i zevali u nebo. Uvek je nešto bilo u visu 1, 2, 3, pa i više i to iza podneva, pa i predveče. Ljubimcima su davali imena i to imena ljudi, kao Milan, Nikola, Velja, a ženke Vera, Zora, pa i Slavka... Međutim počnu svađe, jer je Čeda bio terač, ali i prodavao najbolje letače da Bora ne zna, pa mu kaže da nije sišo! Bora je opet bio šmeker i cenio je vrhunskog goluba, te mu ovo teško padne, pa se tamo 1930. raziđu, posle 7, 8 godina golubarenja.
Veći deo golubova otkupi Kasap, ali najbolja 4 letača dobije Milojević Čiča, te tako ova crna rupa mnogih povatanih pilića bi zatvorena. Posle je Kasapin imao strašno jato letača, sve dok mu ne pokradoše, jer nije vodio računa, te razgrađeno dvorište, te fali reza, te zaboravio da zaključa. Lopovi to videli i jedne noći stave štanglu ispod kvake te prepreče vrata od kuće i na miru odnesu tri džaka golubova. Kod Čiče od ta 2 para namnoži se dvajestinu golubova, te napravi jato od 7 - 8 letača, da smo svi gledali i divili se. Čiča je bio miran i povučen, te su ga svi voleli. Međutim, kada se pročuo sa dobrim golubovima, dođu lopovi i većinu odnesu. Nekako, do zime mu se vrati desetak letača i to sve jedan po jedan, te se mislilo da su bili rasprodani. Posle te krađe Čiča sve golubove baci na tavan i golubarnik osta prazan da zvrji, te se mislilo da više nema golubova. Tako se ti Čičini golubovi zaboraviše, sve dok se nije zaposlio u Šiđanski ciglane.
Prošlo beše kodža godina, te kad on u ciglani poče da se druži sa golubarima, mnogi pomisle de oće opet da drži golubove, te krenu da ga zavitlavaju. Dugo je izdržavao sve dok ga jednom ne naljuti Živan te mu Čiča veli: - Daću ti 2 para mladih, da naučiš sa svojima i da teraš, pa ako ne budu preletali tvoje, ti ih pobi, a ja ću ceo tavan da ispraznim. I tako se sazna za golubove sa tavana. Čičina kuća je bila na brdu odmah do Cvetkove livade (Cvetkova pijaca). Bila je mala, ali lepa u sređenom dvorištu. U sredini kujna, a ka dvorištu 2 sobe i jedna do ulice. Živeo je sa starom majkom i tek kasnije, po majčine smri priženiće se. Mnogi su govorili da Čiča odlično zna sa golubima i da ih drži još ko dete. I bi kako Čiča reče, za Vidovdan on donese Živanu Stanković 2 para tekirčića, te ih ovaj nerado prihvati, ali ga iznenadi Čičino samouverenje i da se drži onog što je rekao.
Živan je bio mlad golubar, ali odličan terač. Golubove je držao tu na brdu poviše Ponkajsa. Tu je doselilo više porodica iz Kragujevca, te ih prozvaše Domaćinci, a mnogo dečurlije poče da juri za golubovima, te se oni istrajniji i zagolubariše, pa je vladala velika borba među njima, kome bolje lete golubovi. Tako se proču da je tu najači Živan i svi ga priznaše.
Krajem leta, tamo oko Gospojine, dođe Živan i sačeka golubare iz ciglane kad idu kućama, te ih pozva u kafanu da ih časti po jednim pićem i da im ispriča kako lete Čičini tekirčići. Mnogi su bili spremni da teraju šegu, ali Živan se uozbiljio, te diže čašicu i nazdravi Čiči: - Svaka ti čas, ako su ti svi golubi ko ova četiri, onda ja ne znam šta mi držimo, hvala ti Čiča" i kucnuše se, te otpiše. I nasta kontrola Živanovih ili tačnije Čičinih tekirčića, te poče priča Čuburom, Pašinim brdom i ovamo sve do Đerma, gde Živanu lete tekirići po ceo dan. Tako je opet počela potera za golubovima Čiče Milojevića, a i sećanje na Čedine i Borine letače.
To je bilo po ratu, onda kada su Spasi Petroviću dobro leteli, ali Milanu Tišleru još bolje. Bilo je to zlatno doba Čubure. Svako drugo dvorište puno vrhunskih letača, za mnoge se nije ni znalo jer su bili u senci trgovaca, galamdžija i hvalisavaca. Kod Blagoja berberina, Karlov kafeni boz u paru sa Lomića arapkom izvodili masne arape sa ziftanim kljunovima i velikim napuderisanim nozdrvama. Uz to su išle i duple bledo žućkaste ringle oko belih i konopljastih očiju. Prelepi golubovi, ali i vrhunski letači. Rista je imao beasku, nadletala je sve golubove. Upari je sa čaparom iz Mirkovog porekla, te izvodili čapariće, kaplane i krzale, leteli odlično. Rajko dole iz rupe imao isto tako dobre letače, ali bili malo ružni i nogati karudijani, te ubaci Tišlerovu ženku i napravi čudo, lepe i dobre golubove.
Milan Tišler nekada kao mlađi, poznavao je Mirka Njemeca, Karla Šmita, Pošpihla i sve te stare marke, pa sada nosi šnjur te ga svi gledaju ko Boga. Andra Vrvić, predsednik društva, marveni lekar i dobar golubar, ali slab terač, sve nemam vremena. A odmah tu stigli i bore se za prevlast: Andra, Laza, Stanko, Raja, Vojče, Andra Ostojić, Živan, Dane, Mika, Pera, Rale, Bora, Iva, spisak od 100 vrhunskih golubara, čija jata nedeljom cepaju iza podne, a pojedini padaju u mrak. Nikada i nigde pre toga nisu naši golubovi tako dobro leteli kao tada na Čuburi! E zato je nemoguće napisati tu knjigu i nabrojati sve letače i sve golubare, a da se neko ne naljuti, a to mi nije cilj. Posebno treba istaći golubarsku inteligenciju i gospodu. Kod Kikevca, Srbije, Dače i drugih omiljenih kafana, okupljaju se gazde, književnici, glumci, gospoda, golubari boemi i do zore se pevaju pesme "Moj golube", "Poletelo jato", "Čije jato nad Čuburom..." a sve to u predvečerju II Svetskog rata.
KRATAK ZAPIS O VOJI PAVLOVIĆU
Čika Vojin otac je imao kožaru za štavljenje kože u Šapcu, te je trgujući često putova za Peštu i Beč. Tada je Šabac pripadao Bosanskoj nahiji, te se on zameri sarajevskim Turcima i pređe u Beograd i to u Sava malu, dole odmah pored vode gde je boravila sirotinja. Tu je Voja upoznao savamalske golubare i sve periferijske muke i probleme. No otac mu vispren i sposoban trgovac brzo sa Turcima uspostavi kontakt, ali tek 1818. uđoše u Beograd . Tu kupe tursku kuću, te kako je Voja pričao, na tavanu zatekne golubove i to podivljale turske i naše gde se pare i po ulici hrane.
Milutin, iz ulice Knez Mihajlove ili Kalemegdanske je bio drug sa Ljubom Pavlović, mlađim sinom Vojinim, te je mnogo toga znao kako o golubovima tako i o porodici. Ove podatke o golubovima od njega sam čuo, te mogu reći da su tačni. Milutin je potajno, uostalom ko svi momčići u tom kraju, bio zaljubljen u Ljubinu mlađu sesrtru Svetlanu. Neki tvrde da je Voja doneo golubove iz Sava male, drugi da su to šabački golubovi, a eto Milutin tvrdi da je Voja prve golubove zateko na tavanu kuće, kako mu je Ljuba pričao. Voja je nerado pričao o svojim golubovima, smatrao je to neukusnim, te se uglavnom preko Ljube dolazilo do porekla tih njinih tekira. Mnogi bi rekli da je imao pametnija posla no da priča o golubovima, jer su se ogromni poslovi odvijali u čika Vojinoj firmi. Završio je škole, naučio posao i preuzeo očeve poslove, ali i mnoge druge, pa i državne.
O golubovima je pisao povodom golubarskih praznika ili na zahtev društva, a imao je šta da kaže, te su ga smatrali najboljim poznavaocem kako naših tako golubova uopšte. Voleo je golubove, ali nije imao vremena. Držao je golubove, ali je retko i malo bio sa njima, te se po povratku iz inostranstva, jedno vreme Ljuba bavio njima. Tada su okolni golubari mogli da zavire u Pavlovića dvorište i da vide te golubove. Tako su počele priče o crvenim, plamenastim tekirima Voje i Ljube Pavlovića. Bili su to lepi i skladni golubovi, ali Milutina i ostale je fascinirala njihova poslušnost i sklonost da se lako nauče – dresiraju. Iako veseli i živahni, kada se priđe ćumezu ućute i samo gledaju šta se od njih traži. Tako je i kada ih Ljuba izbaci napolje, oni se postroje na krov od Venjka i kako vide da je prišao štapu poleću!
Lep kružni let, disciplinovano jato i fino postizanje visa bile su odlike ovih golubova. Dužina leta im nije bila jača strana, ali s obzirom da su malo terani i kasno učeni ne može se pouzdano tvrditi da ne bi mnogo duže izletali. Uostalom kod nekih ozbiljnih terača, ti, čika Voje golubovi su i dugo i fino izletali. Bilo je među njima i bozobva, ali su se ređe izvodili i to u kafenoj nijansi. Matori bakarasti tekir je imao crveno – plamenaste prelive, te su uglavnom i ostali tu boju nasledili.
Milutin je mnogo toga naučio i preneo nama ovamo u varoš od Pavlovića. Tako je pravio ranilice sa nogarima i poklopcem, da hrana bude čista. Onda pojilice kod limara, tako da voda uvek bude čista i bistra. Pregrade što se izvlače ko fioka da se očiste, trem od fine žice, patos u golubarniku i popločan trem. Sve su to posle ovi imućniji prihvatili.