Poreklo srpskog goluba i istorijat i razvoj srpskog golubarstva
Mile Lomić VII SVESKA, 2. deo iz 1932.
Mislim da je to bilo 1907. ja i Bora moler kod Žike Kapunca. Poslali ne ovi iz društva da pazimo kako mu golubovi lete ili kako se sada kaže da budemo sudije. Tog dana je puštalo golubove još desetak njih. Onda se dolazilo u 4 sati i 30 minuta, u pola pet da kažem, ispred kafane "Žagubica" mogo si i ranije, ali nije smelo kasnije. Tu predsednik pročita ko gde ide i svaki potpiše da je čuo i da će da ide. Ako ne ode ili nešto ne uradi kako treba leti iz društva. Tačno u 5 sati se kreće od kafane i sve po 2 idemo kući kod onoga koji se takmiči. Bora i ja stigosmo prečicom oko pola šest dole kod Žike (sada Hotel "Palas"). Kako Žika od rata ne drži više golubove, da vam objasnim gde je to bilo. Dole kod pumpe za gas kod Saborne crkve gde se zida sada hotel, e tu mu pre rata bila kuća i dvorište. Onda mu dobro leteli, ali i drugima, te nie bio planiran medju prvih 3 - 4 da pobedi. S nama pošli još dvoje, troje golubara iz tog kraja, ako ih pusti da mu gledaju golubove. Kod njega zatekosmo Stankovića i još neke - valjda mušterije.
U 6 sati, tačno po mom satu, on potera 5 goluba, koliko se sećam 2 karanaudiana, 1 tekir i dve naudice. Ja zapamtim, 2 belokrila i 3 duz, da lakše pratim. Golubi se odma vezaše i krenuše za vis. Tu kod njega nije još osvetlilo, pa jato stade u jedan vis, ko zaigravaju se, nešto ih ko plaši, a onda se otud od crkve probi sunce i osvetli nas, te jato nekako radosno krenu u vis. Idu sve ka suncu, pa ih sve teže pratiti, bije nas u oči, ali jato, svi ko jedan, vezali se ko kupinica. I ne bi za dugo, te se pogubiše u vis i niko ih više ne nađe. Oko 10 sati sestra mu iznese sir i kajmak da prezalogajimo, a on krišom ponudi rakiju ko hoće. Taman kad sestra pokupi sudove i pođe po kafu, kad neko povika, evo ih! Evo svi pet, dva špic i tri cela. Nije lako naći ih, još su visoko, te tek kad naiđoše na jedan beli oblak ja ih ugledam, jesu, mora bit da su oni, izgleda da su dva špicasta, a ova tri klot.
Oblak se istopi, a i jato sa njim, te i pored 10 - 15 pari očiju niko ih ne nađe. Kada udari sat na tornju, ja ustadoh da protegnem noge. Čujem nekog veli podne, izguraše već 6 sati. To me štrecnu, veliko vreme, te se smestim uza zid komšije u lad, pa počnem da špartam nebom. U jednom momentu učini mi se da nešto blesnu i u povratku pogleda ugledam jato, kao kroz zamagljene cvikere, jedva ih vidim. Samo što sam mrdnuo, jato se izgubi i više ništa nije pomagalo. Počeli ljudi da se okupljaju na ulici, većinom ovi što su bili kod drugih u komisije, te tamo golubovi popadali i došli da gledaju Žikine. Pročulo se gradom da Žiki lete golubovi. I otud se začu: - Eno ih, eno idu ivicom belog oblčka, tamo ka krčmi bre, kako ne vidite...
Naravno, ubrzo ih svi nađosmo, milina da gledaš, jato se ukopalo u mesto, po ritmu vidi se da nema vetra te se čepe, ko odmaraju. Među ovima na ulici poče svađa oko nekih, jutros prekinutih utakmica, pa umalo da se pobiju, te Stanković ustade i ode među njih da ih svojim autoritetom primiri, da se Žikine komšije ne pobune. Tako "čepeći" se jato poče da popušta, ali neizađoše iz kruga dvorišta. Beše već velika vrućina, te se umismo ladnom vodom. Oko jedan, jato popustilo do srednjeg visa, te se 2 odvojiše i polako vidi se idu dole da "poljube" krov. Trojka se ponovo vrati u vis, ali ne zadugo, oko 2 sata padoše još 2, a naudica se izdvoji u kontra krug i ko da je to zbuni ubrza let i beži u vis. Gore u visu, lepo je vidim "raščepila se" stoji u mesto. Tako tim mirnim pipajućim letom u malim krugovima, ona poče da popušta , ali malo po malo, tako da pažljivi posmatrač jedva uoči.
Sletela je nešto posle 3 sati, te objaviše, da je dobro preletela 9 sati leta. Za mene opet, to je bio najlepši let, koji sam ikada gledao, te mi dužina leta i nije bila toliko važna. Te godine (1907.) Žika je odneo pobedu, mislim za 2 ili 3 sati više od drugog, a on je bio Milan Stanisavljević Tišler sa Čubure! To je kada dobar golub dođe u ruke dobrog golubara. Tu je bilo svega 20- 30 golubova, ali svi isti kalup, a u boji naudijan, karudijan i po neki bakarasti tekir. Mnogo lepi golubovi, ni mali ni veliki, no skladni nekako zmijasti. E, kako sam tada u sebi želeo da imam jedan par tih Žikinih...
Mile Lomić iz I Društva golubara
Priče iz kafane "KIKEVAC", prva priča
Panta Pantelija, mislim da mu prezime beše Marković, bio je trgovac sa štofovima i platnima, a imao je 4 - 5 radnjice, male, ali pune robe. Golubove je držao u staroj kući, koja je posle srušena i tu je sazidana zgrada Hipotekarne banke, pedesetak metara od Velike pijace. Bio je manji rastom, ali "živa vatra". Kao mlad često je bio sa golubarima, a posle se otuđio, te tek pod stare dane kad su posao preuzeli sinovi, on se opet vratio golubovima. Ja ga pamtim iz tog vremena, tačnije tamo, od 1890. pa do 1910. kada je i preminuo. Bio je dosta oronuo od astme, a i kuk ga boleo, te iz avlije nije izlazio tih 20 godina. Većinu vremena provodio je pored ćumeza, da počisti, da narani, da napoji i potera neko mlado, da nauči krov, baš je golubario. Tada je tu u kraju bilo puno golubara, a već su se pročuli ovi sa Terazija pa i oni sa Smederevskog puta. Kako je bio gazda, a i poznat trgovac, stalno su mu dolazili gosti, a među njima i viđeni beograđani.
Ja sam često obilazio čika Pantu i odlično mu poznavao golubove, te sam zato i odlučio da o njemu pričam. Nosio je crnu šubaru i kožuh bez rukava i leti i zimi. Leti bi imao lanenu košulju i kožuh, a zimi crni vuneni džemper i isti taj jagnjeći kožuh. Golubovi su bili "starinski" – krupni i za ono vreme vrlo ružni. Imao je crne tekire u duz boji i neki – neki crn bakarac sa ziftanim kljunom. Ustvari svi su mu golubovi imali taj "ziftani" kljun i dugačak vrat, a bogami i noge dugačke - sve "nogonje". Isti ko što sada drže ovi iz Prokopa i Košutnjaka, Kovnica. Slične, posle imao Zarije Muta, a sada ih ima Steva Hrnčević. Pričalo se, - To su sve golubovi barem "na pola" od Spase Dunđera, a druga polovina, od deda Rajinog tekira, a to je išlo preko golubova Milutina iz Knez Mihailove (Kalemegdanska ulica). To su bili izuzetni letači specijalci za duge letove. Mužjaci su znali da izleću po 8 - 9 sati, a ženke su bile mnogo slabije tako da su letele tu do 4 sati.
Bilo je kod deda Pantelije 3 - 4 ta tekira, pa su često po lepom danu preletali 2 - 3 sati posle podne! Odlični golubovi, letači i vislije, samo malo brži na letu. Istini za volju, deda Panta ih je ko mlade čuvao, te ih ne istera na vreme no se uleže, pa posle dugo "štipaju" dok se ne isteraju. Često ih je nosio "oblak" te su falili pa ako ih na vreme ne iseče sigurno će mu faliti. Nisu znali da obore, smanje let, no i dalje drže te duge letove, te se "isposte" olakšaju i "oblak" (vazdušne struje sever-Jug) ih odnese. Mnogo kasnije slične golubove su imali Pišta moler, Velja i Žorž Kinez. Bilo je još na neka mesta, ali neću da se zamerim. U ono vreme su ti golubovi mahom bili na Dorćolu, ali niko nije znao pouzdano otkud Panteliji ti golubovi. On je ponavljo da mu liče na demire, a nisu demiri, liče na Milutinove, a nisu ni ti, no rasa za sebe. Bili su isti, samo ćube različite. Jedan ima šiljatu, drugi kocka, a treći nakrivo. Kod ženki opet šiljata, kocka i široka. Onda bude tekir crni, a kada mu krilo razvučeš perje iznutra ko krv crveno.
Matori tekir je imao šiljatu ćubu, sin mu lepu užu kocku, a unuk krivoćub nadesno. Matori tekir je po priči znao ponekad, da izleti i 9 - 10 sati, sin je leteo 8 - 9 sati, ali češće, a unuka sam gledao u špicu sezone silazio je 4 - 5 puta zaredom na 10 - 11 sati. Kada je umro, sve golubove otkupe ortački Zoran iz Centrale, a živeo je u Koče Kapetana 15 i drug mu, koji je golubove držao negde sakriveno, te se nije znalo koje i gde. Oboje nikada ništa nisu pokazali. Kod Zorana je teško bilo naučiti i skrpiti jato od 3 goluba, te je sve golubove držao posečene i uglavnom zatvorene, tako da je bilo žalosno videti šta bi od Pantinih letača. Međutim, kome god je dao koje pile, taj ih je do neba hvalio, zato su Zoranu 4, 5 puta obijali ćumez i srećom na vreme bi primetio, tako da je ostajao samo bez 5, 6 goluba. Kada je preminuo, iste večeri su obili ćumez i sve odneli, a žena mu vele, zahvali se Bogu što ih odneše! Ja i danas mogu da prepoznam te deda Pantine, čim ga vidim, ja znam, to je od Pantini, vuče se to.
PRIČA II, Japanac
Meni je baš deda Panta pričao za tog "Japanca" kako ga zvali, jer je bio crn, a oči male iskošene, veli, baš liči na Japanca. Golubove je držao između Skadarlije i pivare Vajfert. Imap je 10 - 15 golubova po liku i izgledu isti ko svi ti iz tog kraja. Međutim, njegovi su bili, kad ih malo bolje upoznaš, sitniji, niski na noge, manje okrugle glave i široke ćube, skoro slepljene. Može se slobodno reći ružni golubovi! Leteli su 3, 4 sata, a pojedini retko izlete i 5. Pa šta je tu interesantno, da mi sada pričamo i ova deca slušaju o tom Japancu i tim ružnim golubima?! E, pa ovako. Leteli su mirno, uvek isti ritam, skoro ko mašine. Držali su vojnički precizno jato i uvek, ama baš uvek, odlazili u priznat vis i tu provodili veći deo leta. Čak iako uzmeš samo jedno pile od Japanca, naučiš ga sa svojim golubovima koji neće da lete niti da idu u vis, ono će uvek otići u vis, i ako treba, samo izleteti tih svojih 3, 4 sati. Isto tako, ako Japančev golub leti u jatu 5 - 6 vrhunskih letača, on će im nametnuti svoj spori rutam, otići će sa njima u vis, ali na 4, 5 sati leta ostaviće ih i u malim krugovima, sporo u istom ritmu sleteće na krov. Nikada ne dozvole da se premore no odmorni silaze, te iako ih kobac pojuri sa lakoćim uteknu. E, to je ono zbog čega su Japančevi golubovi "kratkog leta" odneli niz pobeda i to sa prosecima 3, 4 i 4,30 sati.
Nikada nijedan nije falio iz visa. Čak ni mačke ih nisu mogle da ih uvate, a desi se, da mu po nekoga ukradu i taj se za par meseci obavezno vrati. Znači garantovano, Japancu nikada ni jedan golub nije falio, ukoliko ne ugine od starosti. Ima čitav niz golubara koji su uzeli po 1 - 2 goluba od Japanca i godinama su se zadržali sve dok ih nisu odstranili ili uginuli od starosti. Primeri: jednošpica tekirica kod Mihe Mihajlovića, živela je 5 godina i to terana iz dana u dan. Posle je poklonio Jovi i on je lako preuči, jer je odlazila kod Mihe, a tamo više nije bilo kaveza i golubova, te se vrati iz Zetske ulice u Zorinu ulicu i tu ostane sledećih 9 godina, terana barem 60 puta godišnje. Onda je Jova pokloni Miši na Karaburmu, gde se upari i neterana nauči sama kuću, te obuči svog mužjaka i mlade da lete, pa Miša nije verovao kad vidi jato još 4 goluba leti visoko iznad kuće. Toliko je zavoleo da su ga golubari izbegavali da ih ne gnjavi sa tekiricom. Tuko je kobac desetak puta i uvek mu utekne, nikada bolestna, pa i kada je Miša bio u apse, ona se sama snalazila i hranila, pa kada se posle dve godine vratio i zatekao je suze su mu lile niz lice.
Uginula je sa 20 godina starosti. Znam, vi sada ne verujete, jer se veruje da golub živi 10 -14 godina, a eto pitajte ljude za nju se sve tačno zna, živela je 20 godina! Primer: kod Paje je bila Japančeva duz bakarasta tekirica. Letela 3, 4 sata, ali što se kaže školski let. Uzeo je ko pile i terao desetak godina. Uvek vata vis, leti kako treba, al' ništa ne može da je zadrži da preleti 5 sati. Kopci je tukli bezbroj puta, jer tamo kod Dunava iz preka svaki dan nešto odnesu, njoj ni perce ne fali. Ja se zapalim na tu priču i tražim je, on se koleba, pa mi je u trampu za špic arapa točkaša da. Skontamo, kad je uzeo i ona, bogami stara 12 godina. Ja se zainatio i među golube donesm ženku, "Baba" sam je zvao. Očupam je i krila rastu, gledam je na krovu, ona vežba, poleće krug, dva i polako diže, te jedan dan krenu sa jatom i ode u vis. Svi siđoše, nje nema. Čekam da mi Paja javi, ali on zatvorio ćumez i otišao sa ženom u selo u rodbine, golubove hrani majka mu, te ja ne budem lenj i odem da vidim je li tekirica tamo. Gledam, nigde je nema, majka veli: - Bivalo tu 1 ili 2 goluba, ali Pavle mi reko da ne puštam golubove napolje niti spolja. Šta ću ja put pod noge pa kući, kad tamo, ona na krovu, vratila se, treći, četvrti dan! Stvarno, to mi se nije dešavalo, te počnem da teram golubicu staru 12 godina, a ja to godište ni u priplodu nisam imao.
Teram je ja i ona leti, leti 2, 3, 4 sata, ali milina da je gledaš. Ko leptirić u malim krugovima bez žurbe ide u vis, gore izleti svojih 2, 3 sata i evo je istim ritmom, polako dole. Ljudi su nezahvalni, pa tako i ja, sa 15 godina poklonim je sinu mlekarke iz Veliko Selo i zaboravim na nju. Posle 10-15 godina na pijaci sretnem tog sina mlekarice i popričamo, tek će ti on o mladima od moje tekirice. Kakva bre tekirica i setim se "Babe" Japančeve, pa čekaj čoveče nije valjda izvodila mlade, pa imala je 15 godina! - Jeste, kako nije, izvela mi sigurno desetak mladi, pa ti golubi sad držim, veli on i smeje se što sam oči razrogačio. Preučio sam je, ustvari sama se preučila i izvodila po 3 - 4 mlada godišnje. Svi pametni ko ona i letu mlogo lepo. Jurili je kopci, mačke , lovci i ona sve to pregura. Dugo, dugo živela sigurno još 5, 6 godina i u zimu nađem je u pregradi, ukočila se mrtva, te je saranim duboko tamo u baštu. Ima još primera o tim Japančevim tekiricama, ali ono glavno ja vam ispričah, a da, sad se setih. Taj Japanac, Miša se zvao.
Oni su bili čokalije, otud od Skoplja i otac mu je radio u poslastičarnici kod Italijana. Miša Japanac je bio siroma, ali ne baraba ili lopov, te su ga svi voleli i nudili mu posao, te je i neke zanate izučio. Kad su mu otac i majka ostarili i otišli tamo u Makedoniju, njemu ostave kućerak i plac, te on otvori radnju za ratluk, šećerleme i ćeten alvu. Težak posao, ali se i zaradi. Tada je golubove zabatalio, te ih većinu pod stare dane dao Mihi Mihajloviću Dorćolcu. Miha je dobro poznavao te golubove i cenio ih, a za njima su bile i mnoge pobede na takmičenjima. Bio je već u penziji i ti su mu golubovi odgovarali, te ih je rado preuzeo, ali đavo mu nije davao mira, te ih je ukrštao sa njegovim tim "stolarskim" što lete, a nikada ne naprave vreme, jer baš kada trebaju, oni ne siđu. I retko su se podudarili, te je malo tih znalo i da leti i da siđe na veliko vreme, no se "šaralo", većinom loše po Mihu. Ne znam šta bi sa Mihinim golubima, kad on umre od srčani udar u avliji kod česme, u 83. godini života. Bio sam mu na saranu, Bog duši da mu oprosti!
PRIČA TANASKA SAMARDŽIĆA
Svaka moja priča ima pisanu potvrdu, a sve sam nasledio, golubove i njino poreklo zapisano. Po Milutinovoj priči, on i čiča Pelagija Pela, su ove golubove, pokupili da kazne nekog Turčina, poturice, koji je voleo i držao ove naše srpske golubove, a oteo ih od nekoga Srbina što doselio otuda od Smedereva i sa sobom doneo 2 para svojih golubova. Bili su, pričalo se toliko lepi i tako leteli, da im Turčin nije mogao odoleti, no ubi tog Srbina i uze mu golubove. Dirnuti tom pričom, posle mnogo godina, tada mladi Milutin i Pela pokradu sve golubove tom Turčinu. Po njihovom kazivanju to se odigralo tamo 1756. Bili su mladi i ludi, te kada Turčin ode u vojsku sa Švabama, ovi se popnu na tavan, i pokupe samo te amalinove, srpske, sa ćubom na glavi.
Steva je došao u Beograd baš kad dahije udariše zulum, te se sa pazara ne vrati kući, tamo u selo pod Avalom, već prihvati ponudu ostarilog Pele da mu pomaže u radnji. Kako je znao turski, Pela ga obuče po turski i sakrije u radnju da mu radi. Steva je i kod kuće imao nekoliko golubova, te kada ugleda gazdine, ovaj ga ne mogaše skloniti od njih. Onako mlad i pametan Steva brzo izuči zanat i poštenjem zaradi kod gazda Pele poverenje, te ga ovaj posini i dade mu ime Selim, govoreći mu: - Trebaće ti to, ako se Turci i jopet vrnu.
Po zapisu Steva je kod gazda Pele počeo da radi 1800., a već 1806. preuzeo da brine o svim gazda Pelinim golubima i uselio da živi tu u kuću. Brzo se pročulo da Selim, kako ga Turci poznavahu ili Stevan, kako ga Srbi zvahu, pravi najbolja sedla i samare, da pravi čak i bolje no i Pela što ume, te se srpski junaci sjatiše oko njegove radnje, a Turci ih za Stanbol slahu. Tako je upoznao i gazda Milutina, koji je imao užarsku radnju odmah ispod njine, a glavna mu beše iznad Begove džamije, te je tamo sedeo i nadgledao posao,
No da se vrnem deda Stevi. On je te golubove držao na 3, 4 mesta. Kada su Srbi u varoši, on jedan broj odnese kući u selo, druge je držao na tavanu kuće, a 10 – 15 u ćumez u dvorištu radionice. Tada je moj pokojni otac imao 15, 16 godina, jer je rođen 1799. i ostao kod majke u selo. Kada se Turci vratiše i ugušiše ustanak, posekoše sve što nađoše, te tako mu i majku ubiše, a on osta sam, te dojaviše deda Stevi ili Selimu sada i on ga dovede kod sebe u Beograd, tamo 1814. s proleća. Otac mi slabo znao svog oca i teško se privikavao na varoš, a majku i pokolj nije mogao da zaboravi i za sve je krivio deda Stevu, te golubove nije hteo da pogleda i deda ga oženi čim Miloš učini da se Srbi mogu ženiti. Majka mi beše ćerka nekog skeladžije na Savi koji je bio dobar sa Pelom i Stevom, te se ja rodim 1820. i kako vele, čim sam na noge stao, a ja pravo u ćumez. Deda Steva me je mnogo voleo i stalno sam mu u krilu bio i sa njim gledao golubove. Deda Steva umre 1848. i svu imovinu u varoši ostavi meni, a ocu zemlju i kuće u selu. Tako sam ja došao do dedinih golubova, mada sam ih ja i pre toga pazio i hranio.
Deda me je amanetom zadužio da te golubove što više poklanjam srpskim golubarima, jer su to njihovi golubovi, stari srpski, a on ih je samo sačuvao. Već ko dečko dobro sam poznavao naš zanat, ali i golubove. Za svakog goluba mi je ispričao poreklo i šta su mu odlike i vrednosti, to je ponovio stotinu puta, a sve da ne zaboravim. Najviše je cenio trobojce, pa tek onda demire. A bilo je da mi pokaže na nekog starog nozdrvavog demira i kaže: - To je najbolji golub, kojeg je ikada Bog čoveku dao! Deda je ko što rekoh, te golubove dobio od gazda Pelagije. On je dedi ispričao sve o tim golubovima, a ovaj mi preneo da zapišem, da se ne mora više učiti na pamet. Pela je imao svoje beogradske srpske Carske tice, ali se obradovao amalinovim koje su on i Milutin pokupili Turčinu. Tu je bilo tekira i trobojana svi sa ćubama i odskakali su od turskih tefesa prevrtača duneka i izmiraca, lepotom, gizdavošću i carskom krunom na glavi. Tamo 1787. kako je zapisano, ponudi mu Demir i on otkupi 10 arapa - demira, jer je ovaj iako star sa sinovima utekao za Carigrad. Kasnije je Milutin čuo da su tu bila i 4 crna tekira, a ne zna se tačno gde su otišli ostali Demiri. Uzgred Demir i nije bio Turčin no se poturčio silom, te se pričalo da je uteko sa sinovima preko Save u Zemun, a ne u Stambol. Pričalo se da je i tamo poneo 2, 3 para tih golubova.
Deda je govorio da najbolje golubove ima neki Ilija Kovač sa Kragujevačkog puta, tamo u šumi. Ti demiri su jedini golubovi koje je Pela ikada platio. Milutinovi golubovi su ko i sve, ostali ostali deda Miti. On mu je bio rođak, te ga preuzme, nauči zanatu i ovaj ga nasledi. Poreklo Milutinovih golubova je prvo istražio i opisao čika Voja, jer je bilo na turskom, a zapisao je sam Milutin. On je bio Srbin, ali govorio je i pisao turski. Milutin je bio opsednut pričom o Srbinu od Smedereva, koji je radio amalski posao, ali golubovi su mu bili sve. Bila je to lepa pesma i pojala se uz gusle, te se Milutin zaljubi u tu pesmu i zakle na osvetu. Pesma veli, da je mladi Srbin na leđima doneo dve torbe ili korpe u jednoj 2 para prelepih ćubana što im perje sija na suncu i mesecu, da ih u stvari i ne možeš videti. Danju je radio, a noću bi pustio golubove da lete po mesečini, dok im je on navodno tiho pevao neku tužbalicu. Turci to vide i ispričaju Agi, te ovaj naredi da mu te golubove donesu.
Ovi ubiju amalina, poruše kućerak i odnesu golubove. Narod sutradan sahrani Srbina i na zidinama grada iznad groba ispišu veliki beli krst. Bila je to pesma bunta protiv Turaka i mnogi su se na njoj zaricali na osvetu, a Milutin i izvede tu osvetu i vrati Srbima otete golubove. On je zapisao da se to zbilo 1688. Kada su Austrijanci zauzeli varoš, te su Srbi mogli da se svete. Tada je Milutin mogao imati 15, 16 godina, pa bi bio rođen 1673. ili koju godinu pre. Kada se Turci vratiše, on se zaposli kod Jusufa te nauči užarski zanat i turski jezik i pismo. Već 1718. Beograd zauzimaju Austrijanci, a Milutin bi mogao imati tih 45 godina, kako je zapisao. Tada je preuzeo posao i imovinu i opet bio Srbin i gazda, kako piše. Međutim, već 1738. vraćaju se Turci, a Milutinu je 65 godina. Turci ga kažnjavaju i on ostaje bez većine imovine, a i golubove mu prepoloviše. Godine 1753. Milutin umire u 80. godini. Te iste godine ubiše i Škembara... To je priča Milutina užara, poturice i Srbina.
Drugi Milutin, zvani "gazda Milutin" je prijatelj Pelagijin i priča se da su oni 1756. pokrali tom Omer begu golubove. Zatim u tim zapisima piše da je 1811. Milutin, poznat kao gazda Milutin, imao 74 godine, te ispada da je rođen 1737. Tu piše, da je Pela imao kožaru u selu pod ili na Avali. Godine 1817. gazda Milutin je umro u 80 godina života, isto kao i prvi Milutin užar. Njega nasleđuje Dimitrije Mita, koji je umro pored golubova 1867 . E, posle se sve razjasnilo, kada je taj tekst preveo sudski prevoduioc u kasacionom sudu. Pa nije kao što Amza priča, da je prvi opisani Milutin Turčin odnosno poturica gazda Milutin, kojeg je Milutin nasledio. Zbrku pravi isto ime, a dva čoveka, te ih mešaju. Ispalo je, da je čika Voja pogrešno preveo reč ispred imena i izostavio je "gazda Milutinov". Znači, prvi Milutin užar je ustvari gazda Milutinov, a ne "gazda" Milutin. Znači drugi Milutin je gazda, onaj rođen 1737. a umro 1817. Njegov gazda je Milutin užar rođen 1673., a umro 1753., što znači da je pravi Milutin imao 16 godina, kada je njegov gazda, Milutin umro! Ovo je sudski prevod i dato tumačenje. Takođe se iz prevoda vidi da je prvi Milutin poturica dobio tursko ime koje u spisu krije, a usvojenog srpskog dečaka bez imena naziva svojim, Milutin.
To nije bila retkost da su onda imućni Srbi uzimali i tursko ime kako bi opstali među Turcima, znali su njihov jezik i pismo, ali tajno su radili i za Srbe, jer ih ovi nisu dirali, kada sa Austrijancima zauzmu Beograd.
Đorđe Đorđević Đoka - kasacioni sudija
