Srpski visokoletač

Priča g. Svetomira Popovića, po nadimku "Sveta Ćora"

                   

"Danas niko ne pominje Caneta i Škrbu, valjda zato što su bili kakvi su bili. Manguparija, te se tukli, vatali tuđe i neće da vrate, galamdžije i svađalice, kockari i sve što ne valja,  te su dojadili svima i svi ih mrzeli i sklanjali se. Među mlađima je bilo njih što su išli kod njih, pa čak ih i poštovali, ne bi li od njih dobili nekog dobrog goluba, te nikada nisu bili sami, no u avliju uvek nekog, pa čak i lopovi tu dolaze. Sve je to tačno tako, no mene to ne zanima toliko, jer njima golubovi lete bolje no drugima. Ne znam čiji su, ali im lete da ima dana da im po 2 - 3 sleću pred mrak, to znamo mi oko njih. Lete im golubovi, mora da se prizna tu nema šta, a sada čiji su, pa njini, jer kod njih sleću. Ima tamo tekir beli, sada mnogo njih priča da je njihov, a leti ja sam ga gledao, po 7, 8 sati,  ma i više, da ne računam ono kada "zađosa" do mraka. Pa arap sa beo rep, gledam ga tu, nemoš da pogrešiš vidi mu se jedini ima beo rep, te se lako prati. Taj i Mikan može da potvrdi, još i bolji od tekira. Pa krzal ružni, ima dana kad pred sam mrak sleti. Neću drugi da nabrajam, a pitam ve, ko još ima taki letači.

 

Ovo ne pričam što njih cenim ili navrćem vodu na njinu vodenicu, no da kažem da se mnogi golubovi i golubari veličaju i o njima piše, a nisu ni prineti ovim letačima, a njih niko ne pominje. Eto, koliko da se zna da negde ima i takvih letača od ove naše rase i da mogu tako da lete ovi naši golubovi kad se podbodu. Ja sam sa Škrbom pričao, on je malo bolji ko čovek od Caneta, ne zovu ovoga za džabe "Ludi Cane" i sa njim sam na ratnoj nozi, kako se kaže. Škrba veli da oni znaju za te golube čiji su, jer oni retko izvode svoje, no vataju, ali neće da mi kaže, no jednom veli od ovog, a drugi put od drugog i zavitlava me, a može bit da zna, a neće da kaže da ga taj ne traži.

 

Kad su se takmičili za opkladu Voja Vesković sa Androm, i Andri odlično leteli te odno pobedu tog dana, Canetu i Škrbi 4 ili 5 goluba od izjutra sleteli iza 3 sata posle podne, ja gledao svojim očima. Pa ti sad vidi, koliko su leteli Andrini, a koliko njini, a prvak društva te 1932 .bio koliko se sećam Stanko Šnajder sa 4 sati proseka. Šta onda pričamo gde lete golubovi i koje to golubove veličamo i smatramo za najbolje i ti uzimaju velike pare te prodaju svoje golubove na priču, a kad Cane i Škrba prodaju, onda se to ismeva, a taj što kupio letača kojeg gledao kako leti, zadeva se i smatraju ga za budalu. Ko je sad tu budala da mi vi kažete? Ne, nisam ja za to da se vataju golubovi, no da se izvode i teraju, ali od pravih teranih letača, a ne od izvikanih pa posle jao neće da lete. I te njihove neko naizvodio, a i ne zna može bit kake golube ima. Čuva ih pazi, plaši se da ne pogub, a Cane uvati tuđe pa ne ferma, no tera i po kiši i po vetru, baš ga briga i golub se izvežba, brine sam o sebi, a i vidi da se od njega traži da je što duže gor na nebu. Pa zar nije bolje da se od takog borca izvode mladi no od nekog izvikanog, jer mu otac ovaj, stric onaj i sve tako, a on izvodi loše golubove, te fale, te nemaju vis, te kraki i sve tako".

 

Beograd 1932. Zapisivao: Joca Naumović- zvani Dilinger, zbog šešira

 

   

MILETOV  "TRŠLJASTI TEKIR"

 

Pričalo se da nekad, tamo pre rata, bio tako neki golubar tamo kod Tašmajdanskog groblja, koji po ceo dan sedeo uz golubove i vato tuđi i prodavao i tero i leteli mu, pričalo se tamo u Male leteli najbolje. Jednog dana se Lomiću vrati najbolji letač, ne znam posle koliko godina, a on nije imao ženku da ga odma spari, te da se ne bi vratio tamo gde je bio on otidne kod tog, mislim da ga zvali Rumun ili Bugarin, te mu veli: "Daj mi najeftiniju ženku, samo da mi drži mužjaka dok mu ne nađem par". I ovaj mu za neke sitne pare da neku bangavu Čaparku. Upare se taj Lomićev, beše tekir i ta čaparka i nekako mu promakne, te izvedu par mladih. Nauče se ti mladi i počnu da lete, siđu svi mladi, a njih nema. Popodne, priča Lomić, ja onako pogledam u vis, kad dubi golub, a iznad njega u mrvici još jedan. Ja zaboravio na taj par mladi, pa se pitam čiji li su kad ovak lete. Prođe neko vreme, a ja opet u dvorište, pa iz navike glavu okrenem gore, kad dve mrvice dube u centar, srce mi zaigra, a ond mi proleti da nisu moji, pa meni fale dva od tekira, ma nemoguće. Da, da, bilo je moguće, bili su to tekirčići od tog para.

 

Taj par je posle izvodio najače Lomićeve letače. Pričalo se da lete bolje no i jedan golub u cele Male, ma i dalje u celom Beogradu. Mnogi poznati i imućni golubari kupovali su od Lomića baš te mlade od tekira i čaparke bangave, a bili su "tršljasti tekiri". Ili ovaj slučaj što je Kolaković pričao, to i Toša može da potvrdi. Mirko (Njemec) nikad nije vatao tuđeg goluba, pa i kad sam sleti u kavez, on se raspita kome fali takvo i takvo mlado, te nosi i vrat. Ako ne nađe vlasnika, a on ga da deci iz kraja.

 

 Jednom se Mirkova žena sa unučicom vraćala sa  pijace i vidi unučica neko gedžavo beašče palo u njihovo dvorište, te ga dete uhvati i zavoli, jer je belo. Stavlja ga u kutiju od cipela, povija i pokriva krpicama da spava, a pile se izvuče i odgega u golubarnik kod golubova. Ne da unučica dedi da ukloni to pile i tako ono osta tu. Do jeseni beašče se izmitari i posta prelepa beaska. Upari se sa nekim mavijanom, te Mirko zbog unuke ostavi da izvedu mlade. Da skratim priču, od tog para je Mirko izvodio beaze koji su nadletali sve njegove golubove. Toša dodaje: "Ma i mavijani od tog para su leteli, može biti i još bolje od beaza".

 

Beograd,  Leto 1933. Iz III SVESKE I Društva golubara Bgd.

                                                

 

SVESKA V, Zapisano 17.IV.1906 g. Zapisao Đ. Đorđević – sudija

Materijal iz beogradskog Društva Golubara 1905.

  

U vreme vladavine Obor Kneza Ilije Birčanina (1770.) iz grada Kotora doneo je 2 para ćubatih golubova, neki Abram. Kuća i valjara sukna mu behu na Kolubari, a često je putova i trgovao po Bosni i Primorju. Najstariji sin mu Mihailo odseli u Split i kasnije tamo odneo 1 ili 2 para od tih očevih golubova. Po njemu će nastati Abramići ili Abramovići, a to mi je lično ispričao jedan od njih Vinko Abramić. No da se vratim tom Abramu, koji je voleo i držao svoje golubove, te iz Kotora. Kasnije otuda donese još 2 para i izmeša sa njegovima. Lično je znao kneza Aleksu Nenadovića, a i kneza Iliju Birčanina.

 

Po priči najmlađeg Abramovića ti očevi golubovi su bili tekiri i to crveni tekiri - dvobojani, svi ćubani i slobodno su leteli u velike visine da ih okom jedva vidiš. Bilo ih je pun tavan, mož biti i više od stotinu, veli mi on. Svi isti blješte na suncu u bakarnim bojama, a ćubice na glavi, onako gizdavi i nama, što nismo umeli sa njima, bili su lepi. Mi smo najviše voleli da ih gledamo dok se u jatu vijaju među oblake. Desi se da celo jato otidne u sunce, te ih ne možemo okom pratiti. I svi se odozgo vrnu i ko jedan na našu kuću slete. Kad ih oro ili soko poćera, a oni nestanu, pa opet dođu posle nekog vremena kad opasnost prođe. Bivalo ujesen da ih orlići pojure na krovu, a oni svi šmugnu pod streje i oko kuće i on ode praznih ruku. Dolazili su ljudi da ih gledaju, a mnogi su i kupovali i nosili, bilo tu i ovih iz Beograda.

 

Kada Turci posekoše oba Kneza (1804.) otac mi je već bio sve prodao i utekli smo kod najstarijeg brata u Split (1800.). I tad nije išo bez golubova no poneo ti najbolji mislim de beše 8 goluba. Kako je brat već imao nešto tih golubova i ovi se brzo priviknu na novu kuću. Ubrzo po dolasku otac ni umre, a majka ni u strahu od potere uzme devojačko prezime Jokića. Pričalo se da Turci traže oca, a sa njim i sinove mu, te tako mi promenimo prezime i postanemo Jokići. I drugi su kad uteknu pred Turcima menjali prezimena u nadi da će jednog dana smeti da vrate svoje rodno ime i prezime. Tako mi Stanko Jokić, dalje ispriča da su se posle bavili trgovinom i išli sve do Šapca, pa se 1832. dosele u Zemun, a potom kad se oslobodi pređoše u Beograd. Tu kupe zemlju i ozidaju kuću na izbrešku odma poviše Pirindžane. Sa sobom je najstariji brat nosio i njine golubove, ne mnogo, no 7 - 8 koliko u korpu stane, a ostale ispoklanja. Pričali su nam, da se neki vrate na kuću, pa pošto ih novi vlasnik ne prihvati oni podivljaju i idu u njive da se hrane.

 

U novoj kući na lepom i prostranom tavanu ko pravljenom za njih, već 1836. bilo ih je pedesetak. U proleće 1839. brat ih pusti da mogu sami izlaziti i ulaziti kroz jedan mali prozorčić (badžu) te tada mnogo njih se poplaši i ode, a vrati se samo dvaestinu i nauči da izlazi i ulazi, te ti nisu više falili. Posle upozna Stanko mnoge beogradske domaćine, koji su imali iste i slične take golubove, te pominje čika Voju Pavlovića od Šapca, pa Boru Petrovića, pa Spasu Mladenovića, pa Miloja Stankovića, pa Avrama Avramovića i mnogo njih. Od Stanka sam saznao da su njihovi golubovi bili i kod sina popa Banića iz Kragujevca. Otac je poklonio popu Baniću, jer je tu kod crkve držao golubove sin mu. Ti golubovi će posle biti preneti od strane đakona u Smederevo, a kasnije ih u Beograd prenosi neki kamenorezac sa Palilule. Za te kamenorezačeve golubove se svašta pričalo, te da imaju po 2 ćube ili bućke, jednu iznad kljuna i drugu normalnu, pa imaju ružu na grudi i normalnu ćubu, ne znam, nisam video, ali sam čuo da kamenorescu odlično lete golubovi. Kamenorezac ih je zvao Banića golubovi, a pričao je da su staro poreklo od neke kragujevačke crkve od pre 150 – 200 godina.

 

Đ. Đorđević – sudija kasacionog suda

 

         

 

UMETAK: Joca Dilinger hvali Žiku Kapunca

         

Bio neki Dulić, ne sećam mu se imena, jer ga svi zvali Dulić. Držao je golubove iza kafane Albanija mislim na staru " Kod Albanije". Tu je bilo 3 - 4 golubara, a Dulić imao sve krzali sa murom na teme glave – ista šara kod  svih. E, za te golubove se pričalo, da lete meraklijski lepo, ali i dugo i visoko. Tada je dugačak let bio svaki let preko 3 -4 sati, a visok, kad su u visu laste do bube. Tu je blizo držo golubove i može bit najbolji golubar u celom Beogradu Spasa Dunđer.

 

Tako neki Đoka iznenada izbije u prvi plan i odnese pobede na Spasovdan i još neke opklade, pa nasta potera za tim golubima i onda se otkrije, da su ti golubi od  Dulića ukrštani sa Dunđerovim. Tog Đoku je tuko, pobedio Loša sa Terazija za Spasovdan naredne godine. Pričalo se da su prvi golubovi Žike Kapunca bili ti krzali, pa se išlo dalje, da su njegovi kara - naudiani potomci tih krzala i neke naudice iz Saborne Crkve.

 

Ali za Žikine golubove ima najmanje na stotinu priča o njinom poreklu. Išlo se dotle da su doneti iz Belgije, Francuske, Holandije... Bog te pita odakle sve nisu vukli poreklo. Jedino što se zna za sigurno je da je naudicu uhvatio ko pile na zvoniku Crkve, naučio je i terao te mu letela još onda  8 – 9 – 10 sati, a tada Žika bio dečkić (priča čika Joca). Tad je ko dečak u porti i dole do Save čuvao koze, ovce i konje, a golub nije mogo da mu promakne. Tako primeti goluba kako poleće i ide sam u veliki vis, te iza podneva sleće na zvonik crkve. Jedne noći se ispenje i sa "beračem" je uvati, bilo je to pile naudica, koja će posle da naizvodi najače letače i priplodne golubove o kojima se i danas, sa poštovanjem priča čika Joca, a to je bilo još 1880 – 1918.

 

            

 

UMETAK: Carske Ptice "Arhangeli"

 

G. Voja Pavlović je pričao i pisao, da su nekada davno od Prizrena preneti neki golubovi u Pećku patrijaršiju, kada ova otvorena. Sveštenstvo ih je zvalo Arhangeli – crkveni golubovi, a tvrdili su opet, da im ih je poklonio Car Dušan. Pop Dimitrije je opet proučavajući te "Arhangele" tvrdio da su doneti od Raške i Manstira sa Ibra, te da otuda vuku poreklo još od Kraljice Jelene. On dalje piše, da su iz manastira Gradac na Ibru, nošeni i na Cetinje, a otud za Kotor i tamo dalje obalom. Ima tu mnogo priča o tim golubovima od Manastira sa Ibra. Carica Jelena je volela golubove i cveće – jorgovane. Danas ruševine i ostaci Graca osim izbledelih freski de se vide i golubovi ne nude odgovore u vezi "Arhangela", ali jorgovana još uvek ima na hiljade u "Dolini jorgovana" tu kod Gradca.

 

Voja je negde u nekim zapisima čitao da je u ono vreme na dvoru Carice Jelene bilo više od 1.000 golubova i svi isti "Srpski Carski Ćubani". Odatle su prezentovani manastirima, gde su čuvani i zvani Arhangeli. Ima to sve na široko opisano u knjizi Voje Pavlovića. Tu se između ostalog, piše da je crkva poklanjala po 2, 3 i više, ta goluba bogatim i važnim ljudima, koji su je darivali poklonima i novčanom pomoći. Tako su ti golubovi stizali u gradove, pa navodi primere iz Beograda, Kotora, Dubrovnika, Zemuna, Sente, pa sve do Budima i Pešte.  

 

Beograd, 1906. Zapisivao: Đ. Đorđević – kasacioni sudija

 

                 

 

PRIČA O Pavlović Luki – Luletu

Priča Mile Lomić 1932.          

  

Pavlović Dušan, zvani "Lule" nije rod Pavlović Voji, niti ima veze sa Luletom koji pogibe junački 1916. na Kajmakčalanu pod komandom Vojina Popovića – Vojvode Vuka. Znači, Pavlović Dušan, od golubara zvan Lule, beše gospodin sa visokim školama, izuzetno imućan i blizak knezu, a golubove je voleo, te se za njega ne može reći "golubar" no ljubitelj golubova. Lomić piše: "Pavlović Dule je koliko znam dalji rod, mada mnogi tvrde da i nije rod već prezimenjak Pavlovića golubara. Bio je omiljen među golubare u gradu, jer im je pomagao i štitio ih, a po kafanama čašćavo i zadirkivao". Karlo kaže: "Ja sam bežao od Luleta kad uđe u kavanu, jer se s nama tako zadirkivo, da ne moš u momentu da se setiš da mu odgovoriš, pa ti se svi smeju. Mene je nešto poštovao, pa i voleo i uvek se raspitivo za golubove ima li nešto novo. U dvorištu kuće u Kralja Petra bio je i mali, ali lep golubarnik, ko za ukras, tu odmah ispod "Srpske Krune". Kad otvori golubarnik svi izleću i formira se jato pa u vis. Ostali guču, lokuju i ulepšavaju vrt".

 

Pričalo se da Lule voli da uhvati tuđeg, da uživa kada mu jato dobro leti, ali bez milosti ubije svakog, koji zabušava ili neće da leti. Lune voli golubove, juri za ženama i devojkama ide po kafanama i uvek veseo, smeje se, a cenjen gospodin. Ja sve to isto radim, a niko me ne ceni smeje se Mile Lomić. Ne znam što pričam o Luletu, ali mu se divim. Završio škole, nosi lepa odela, ume da svira i peva... lep, mlad pa devojke lude za njim, a golubovi... kad stigne kod njih. Ali Lule ima i onu tamnu stranu, voli da se pobije i to mu ne valja, ubiće ga neko. Prave mu zasede, ali on mlad i brz, pa utekne, no ako se ne smiri otići će mu glava, mnogi ga mrze. Bolje bi mu bilo da sedi pored golubova ili da se zaposli i okući. To je o njemu napisao dalji rođak Slobodan Pavlović.

 

Godine 1910. se dogodi, da taj gospodin Lule, potera golubove da se takmiči i na njega niko nije računao, a on potera i to 7 goluba i budne najbolji po rezultatu - seća se Mile Lomić. Ja mu nisam bio određen da pazim kako mu lete golubovi, mislim ko sudija, no sam tuda prolazio i navratim da vidim šta je bilo, kad ljudi sede i gledaju u nebo, a Lule se smeje i zove: - Ajde unutra Mile Lomiću, bolje da vas više bude, da vidite kada i kako sleću moji golubovi..., a bilo ih je puno, Živan, Rade, Srba, i još ovi mlađi, puno spod venjka. Bilo bogami iza 9 sati, a jato visoko jedva se vide. Tek oko podne prvi slete, a i ostali posle, tek najbolje mu leteli i odnese pobedu. Tu sam prvi put pio čisto nemačko pivo i mogu vam reći mnogo lepo.

 

Kad su mu sleteli ovi takmičarski, pusti on ostale, bilo ih još desetak. Gledam ih, znaš kakvi arapi i tekiri,  izvili se na prste pa gledaju u Luleta, svaki njegov pokret prate, ko da  ga se boje, ma ko zapete puške. Pa i ovi što sleteli, još orni, ko da su mogli i više da lete. Uleću u ćumez i svaki na svoje mesto. Kažem ti, zaveo red, plaše ga se golubovi. Lepi golubovi, ali nisu nekako ujednačeni, ko da vuku iz više golubarnika, a on na to veli: "Na nebo se ujednače... i stvarno, jato mu leti svi ko jedan".