Srpski visokoletač

Đeneral MILOJKO JANKOVIĆ 

 

Đeneral Boža Janković (1849. -1920.) otac Milojka Jankovića, armijskog generala vojske Kraljevine Jugoslavije, po priči Joce Naumovića, držao je golubove, ali o tome se malo pričalo, jer su vojni uspesi i slava bacili u drugi plan njegove golubove. Đeneral Boža Janković rođeni beograđanin (7. XII. 1849.) još kao dečak držao je golubove. Ali uniforma će biti njegova preokupacija, te po zadatku odlazi na granicu Vardarske Srbije kao komadant četničkih jedinica, da organizuje ustanak. Golubovi su ostali u Beogradu, te će ih se sa setom sećati u pismima drugovima. Vrhunac slave stiče kao komadant Treće armije sa kojom ... "ispunio zavet predaka star 500 godina i oslobodio Kosovo i Metohiju 1912. god. Umro je 1920. od rana zadobijenih u atentatu, koji su izvršili bugarski teroristi (VMRO). Prema zapisima iz golubarskog društva "Golub" sin mu general Milojko Janković (1884. – 1973.) je još kao mlad zavoleo golubove, pa ih je gajio i znalački odabirao, te su ga golubari Beograda izuzetno cenili.

 

Mnogi su držali njegove golubove i pričali da su izuzetni letači u svakom pogledu. Imali su lep izgled, brzo išli u vis, leteli izuzetno lepo mirno u malim krugovima, te je bilo uživanje gledati ih. Pričao mi je Dragiša Filipović pred rat postaje komadant kraljevskih vazduhoplovnih snaga Kraljevine Jugoslavije (1932. - 1941.), a golubari su u šali govorili da su zato zaslužna njegova golubarska iskustva i studiozno posmatranje letača na nebu. U mnogim starim tekstovima češće se spominje i veliča otac, Boža Janković, kao veliki beogradski golubar, ali njegove dužnosti organizacije četrničkih akcija za oslobođenje Vardarske Srbije, a kasnije ratovi odvešće ga od golubova i uvesti u istoriju Srpskog naroda. Milojko je imao mnogo više kontakta sa poznatim beogradskim golubarima, te se u istoriju beogradskog visokoletača uvodi kao odgajivač i tvorac jednog svog soja "šaraca". Ovi golubovi će biti osnov mnogim dorćolskim odgajivačima, te na osnovu priča, zapisa i poseta, sastavljen je sledeći tekst o đeneralu Jankoviću.

 

"Posle I Svetskog rata, tamo 1922. završili su novu dvospratnu kuću u Zetskoj ulici na Skadarliji. Otac je preminuo još 1920., te je Milojko opet počeo sa golubovima", zapisao je Gale Petković. "U novoj kući je imao sve uslove, te je veliki i prelep golubarnik krasio travnato dvorište. Janković je bio francuski đak, te je otuda doneo mnogo novina, pa i u načinu držanja golubova. Golubarnik ukrašen rezbarijama, a pregrade su bile "a la fahe", ko fahovi - fijoke koje se izvlače radi čišćenja. Trem prostran i osunčan od specijalne žice uvežene iz Francuske. Pod fino betoniran sa padom ka slivniku, a iznad trema visoka stajalica, kakvu mi danas koristimo. Veliko dvorište ograđeno zidom Vajfertove pivare i susednim zgradama, zasađeno engleskom šišanom travom i betonskim platoom sa stolom i klupama, odakle su se posmatrali golubovi, pružalo je sve uslove za uživanje, pisao je Brana Todorović u materijalu za Istoriju golubova. - Kada sam ga poslednji put posetio 1957. bio je već ostario i delovao je bolešljivo. Visok i vitak, još uvek se držao uspravno, ma da se kretao vukući noge uz pomoć štapa."

 

"Cele zime sam bolovao, pa je o golubovima brinula ova mala "Zuza". Evo sad prvi put izlazim da ih vidim" smeškao se đeneral. Na proletnjem suncu golubarnik je blistao tek očišćen. Pored trema kofa puna jaja i bačenih mladih. U tremu prelepi veseli "šarci" lokuju. Obuze me neka milina, šteta... šteta što bacaju ta jaja i te mlade. Đeneral kao da je pročitao moje misli: "Ima ih puno, nema više mesta pa moramo da ih bacamo. Ja sam joj reko da im ne da da se izvode, ali neki joj promaknu. Eto vidiš prošle godine dok sam bio u banji izvela se ova dva duz tekira, a ja to ne volim, kvari utisak. To su odlični golubovi, izvedeni od ovih šarenih, eto... uzmi pa teraj da vidiš kako lete. Ja nisam voleo "šarce" te mi tekir i tekirka zapadoše za oko i oberučke prihvatih predlog, bilo mi je 18 godina i još sam tragao za dobrim golubom. Nađi mi nekog, da očisti dvorište i odnese sve ovo. Ne mogu više i o njima da brinem, a ova mala ima mnogo posla po kući, te se ljuti što i o njima mora da brine. Žao mi je, ali moram... zato nađi nekog ko voli golubove, jer bi bila šteta da ih rasproda. Da ti imaš uslova da ih uzmeši nastaviš rad sa njima , bilo bi najbolje."

 

"Ali ja i pored lepih želja nisam više smeo da unosim golubove, jer se otac ljutio i zbog onih dvadesetak kući. Iskren da budem, nisam verovao da su to, tako dobri golubovi, nažalost, kasno ću to saznati. - Vidiš, ta boja i taj kalup naših golubova "vuče se " još iz 1870. kad ih je otac nabavio. Mi smo golubove držali izolovano i tuđ nije smeo da priđe golubarniku, a kamo li da prenoći. Dok sam bio u Solunu, rođak ih je sačuvao zazidane na tavanu stare kuće. Ranio ih je i pojio kroz otvor kad izvadi cigle, pa ih posle opet vrati. Tu su nam mnogi pocrkali, ali ostane 7 - 8, te posle rata opet namnožimo. Nažalost, otac nastrada u atentatu, te se uvek toga setim. Dok sam ih puštao da lete, dolazili su tu golubari i gledali. Oni su pričali da nikom tako visoko i tako lepo ne lete golubovi. Ja sam mnogima davao ove naše, da zapate i oni su se hvalili da im odlično lete. Ne bi se ja ovoliko mučio i to čuvao, da nisu tako dobri... Ja sam jedini ostao od moje generacije, a ovi mlađi posle ovog rata došli tu, pa ne mole no traže da im dam golubove. Uzeli mi kuće, zemlju stvari, sve uzeli oće i golubove, e to ne dam. Kad smo ih od Švaba sačuvali ne dam da ih ovi "crvendaći" pokupe. Dolazio tu neki Prle sa još par golubara skojevaca, pa sve oko mene da im dam, a ja neću. Posle sam se kajao, jer mi 3 - 4 puta obijali golubarnik i krali. Nisu oni no prate decu, videla ih služavka.. Nije mi što odnesu pola golubova, no što razvale vrata pa muke da to opravim. Znaš čovek se sve nada biće mu bolje, pa će opet kod golubova. Tek sam sada shvatio da nema bolje, te da treba polako da se pripremam tu je bliži se osamdeset godina, a snagu gubim."

 

Polako, da ga ne uvredim, pređoh na golubove: "Dobro čika Jankoviću, kako to od šarenih golubova da se izvedu ovi duz". "Vidiš ta duz boja je toliko jaka da ne možeš da je izbaciš. Ja to stalno sklanjam, ali oni se opet izvedu. Mi smo nekad imali i te duz bakaraste tekire. Bili su mnogo lepši no ovi. Dođe braon tekir sa crvenim krilima, pa kad je još špicast ili karuđijan, on "otseče" u tri boje. Vremenom se ovi šareni pokazali vredniji. Idu brže u vis, a i lepši su za gledanje jer lete mnogo lepo, ko leptirići. Tamo pred onaj rat, ja sam uneo par karuđijana od nekog Kapunca. Bili su to mnogo dobri golubovi, ja sam ih gledao da lete do podne. On je onda držao golubove ispod nas, tamo gde je sad onaj hotel "Palas", pa sam mogao da ih pratim iz našeg dvorišta. Bili su to onda najbolji letači, te ja uzmem jedan par iako se otac ljutio. Posle i on video da odskaču od naših, te ih mi provukosmo kroz naše golubove. Posle onog rata, jedno vreme sam bio zauzet poslom i putovanjima, te nisam mnogo obraćao pažnju na golubove. Kad sam se stacioniro ponovo ovde na aerodrom golubovi su mi opet ušli u krv te sam sve do ovog rata aktivno golubario. Posle ovog rata puštao sam golubove, ali retko sam išo među golubare, jer se mnogo mojih poznanika povuklo, a došli su novi ljudi. Najveći uspon golubarski sport u Beogradu je doživeo izmedju 1922 i 1940. Za tih 18 godina, mi smo takoreći ni izčega stvorili tri, četiri udruženja i veliki broj vatrenih takmičara. Golubovi su se isčistili, te se opet u velikom broju namnožio "čist" naš visokoletač."

 

"Pred ovaj rat, imali ste na stotine jata, koja leti nedeljom grabe u vis. Bio je to opet onaj stari kružni visokoletač, sa mirnim i dugim letom. Meni su recimo u tom periodu znali golubovi da lete i do podne i to po najvećim vrućinama. Najveći neprijatelj našeg goluba su bila ukrštanja sa drugim sortama. Ja sam to pratio i uverio se da je to najopasnija podvala ovom golubu. Bio je neki Velja, koji je ukrštao sa pismonošama, pa dobijao kasnije ćubane, koji lete i liče ko ovi naši. Posle se pojave ti sa žutim očima i "zametnutim" čubama, te lete ko ovi divljaci. Upropaste jato svojim viražom, nauče ih da "bućkaju" i neće u vis. Pojedinci oće da lete i to dugo i visoko, pa se golubari polakome i unesu ih u priplod, kad posle se čude što im golubovi nevaljaju. Neki su ukrštali sa lepezanima i dobiju u drugom i trećem kolenu odlične letače sa jako lepim letom, ali opet počne izvođenje neke nove vrste sa puno perja u repu, pa opuštena krila, sedlasta leđa i sve se to odrazi na loš let jata. I u stara vremena, pričao mi je otac bilo je kod nas pored ćubana i ovih bez ćube "tefesa" ili "tepeza", kako su ih zvali, ali to je letelo samo dok je u jatu sa ovim našim. Čim oni prevladaju, vode svoju igru i od leta nema ništa. Zato smo mi mnogo polagali na lepotu i pravilnost leta i bacanja krila. Nisi mogo svašta da puštaš, jer te diskvalifikuju. Golubovi su morali da lete jatno i kružno, mirnim letom i da bar jednom u toku leta postignu veliki vis ili se izgube iz vida. Kad popuste nisko ima da se opet vrate i tako više puta, a ne ko kod ovog mog komšije, kad ih pusti, a oni ko da je pala granata na sve strane pa beži u vis. Bilo je kod nas i dosta prevrtača. Prevrtač može da upropasti jato, ako nije dobar letač. Kad prevrne ili nasedne, on svuče jato i od visa i leta nema ništa. Ali prevrtač koji je dobar letač, još ako je vođa jata može čuda da napravi. On umiri let jata, jer nijedan golub ne može tako široko, mirno i lepo da baca krila, ko prevrtač kad oće da prevrne unazad. Ako je još dobar letač i vuče u vis, a kad udari točak da to bude u mesto, onda je to prava stvar.

 

Prevrtači, ti dobri letači ko po nekom pravilu izvode odlične letače. Mi smo govorili, nema letača bez prevrtača. I u mojim golubovima ima prevrtača, jer je otac to voleo. Nisu to prevrtači, koji stalno prevrću. Oni okrenu par puta kad krenu i retko kad gore visoko, a najlepše je kad silaze pa onako umorni "reznu" točak u mesto i rašire se ko tanjir. Kažem ti, nema letača ko što može prevrtač da bude. Ti naši prevrtači nemaju veze sa turskim prevrtačima. Njini okreću oko krila, a naši oko repa, zato smo njine zvali "tanjiraši" i oni nemaju ćube, gledao ih otac u Makedoniji. Naš golub najbolje leti kad se "smiri" i izvede mlade. Tad je sretan i leti "od srca" te su mu to najbolji i najduži letovi. Ne smeš golubove da teraš da lete svaki dan ili još gore 2 - 3 put dnevno, jer ih upropastiš, omrznu let pa neće da mrdnu. Jato se pušta svaki 3 - 4 dan i kombinuje, skloniš lošeg, a ubaciš i neko mlado, da oživi ritam leta jata. Moraš da studiraš svakog pojedinca, a ne samo motka, pa udri. Jedan loš će da upropasti deset dobrih, a deset dobrih neće nikada da poprave lošeg. To ti je ko kod ljudi, ako uđeš u dobro društvo bićeš čovek, a ako te uvati loše društvo, džaba ti je i škola i vaspitanje, ode sve u tandariju. Mnogi su proćerdali očevu imovinu u lošem društvu. Tako su i mnogi dobri golubovi pobijeni, jer su ih pokvarili loši. Kada sam bio mlad, ko ovo ti sada, kod oca su dolazili mnogi poznati golubari, pa se tu cenjkalo za dobrog goluba. I onda su mnogo voleli da uvate tuđeg goluba, pa ga kriju, ali Beograd je bio manji, pa se brzo sazna, a moj otac bio strah i trepet.

 

Tako smo ja i brat išli kod nekog Drakčeta dole kod stepenica uz pristanište i izlemali ga, te uzeli očevog goluba. To je bio težak lopov i neradnik, po ceo dan je mamio i vatao tuđe golubove i niko mu ništa nije mogao. Nije se bojao ni žandara, te mu mi presudimo. Kažu da se posle smirio i nije više vatao. Meni su se najviše dopadali Kapunčevi golubovi. Odlično su leteli, a i kalup im je bio po mom ukusu. Kad je Kapunac otišo na front i ja sam bio tada aktivan, te smo se viđali u Solunu, a i posle po povratku ovde. Nagovarao sam ga da opet zapati golubove, ali on nije mogo da prežali te stare njegove, što su ih sestre mu rasprodale. Nije ni njima bilo lako, same bez sredstava za život, a rat. Brat u zarobljeništvu, ko zna da li je živ, ko da misli na golubove. Tu priču o krađi su one izmislile, kako bi prikrile da su ih rasprodale. Tačno se znalo gde su golubovi, jer neki su mu se vraćali i posle 5 - 6 godina, ali je moro da vrati ljudima, jer su kupili. Imao je neke kara - naudijane, bledo žuti karudijani leteli su i po 7 - 8 sati i to celo vreme ko mravi jedva ih vidiš. I Milan Tišler je imao opasne letače, ali nisu bili sređeni ko Žikini, no sve boje od arapa do krzala. Mita Užar je jedno vreme bio u modi, pa dođu kod mene ovi mlađi, gledaju golubove, pa će: - Ovo su Užarevi golubovi" a ja im odgovorim, vidiš, a ja se čudim što vole konoplju i lan da jedu. Moj otac je cenio Kolakovićeve i Nemecove golubove i to čapare i krzale, jer je to bilo mnogo vredno i uvek orno da leti. Ma moj otac posle retko bio kući, te sam ja bio sa golubovima. On iz rata u rat... i kad nema rata, a on na tajnom zadatku.. .Ja mislim da je po odlasku Turaka dosta njinih golubova došlo u naše ruke, te je onda bilo tih ukrštanja raznih linija i golubovi su odlično leteli. Pre toga strogo se znalo, koje su čiji golubovi, te se nisu mešali. Turci su kupili sve što valja, pa su naši morali da kriju čim imaju dobrog goluba. Kasnije su se naši osilili, pa su im vatali i krali golubove, te se polako kvalitet preselio kod srpskih golubara.

 

Ta prepucavanja čiji su to golubovi, bila su onda raširena, te je zbog golubova i krv padala. Srbi su tvrdili da su to njini "carski" golubovi sa srpskom krunom na glavi, a Turci opet, da su njini sa fesom na glavi. To sam još ko dečak slušo priče, kad naši stari golubari dođu kod oca na meze. Bilo kako bilo, ali ovih golubova nema po Turskoj. Moj otac je bio povezan sa njinim trgovcima i jurio je da otud nabavi njine golubove, ali oni nikad nisu čuli za ćubane. Oni uopšte nemaju letače ko ovi naši, no te tanjiraše i neke male ukrasne za dvorišta. Ja sam i po Francuskoj tragao za visokoletačima, ali tamo nema pravih visokoletača. Njini golubovi su uglavnom pismonoše ili ukrasni i to mahom krupni beli gaćani. Imaju neke šarene, mnogo ružne letače, ali to leti nisko i brzo, da sam doneo smejali bi mi se golubari.

 

Austrijanci i Mađari imaju dobre golubove. U Beču sam gledao, lete im odlično golubovi, ali opet se razlikuju od naših. Uglavnom su beli sitno prskani crveno i crno. Nemaju ćube i mnogo brže lete od naših. Kod nas takvi letači ne bi prošli, ako ništa drugo, a ono zbog tog štipavog leta. Slabi su i za vis jer oni teraju velika jata, pa se zbiju svi ko jedan, te teško uvate vis. I Mađari imaj te austrijske, malo su ih prilagodili svom ukusu i usitnili, ali uglavnom to je to. Kod njih ima i ovih naših, naročito u Segedinu, jer su tu stigli iz Vojvodine. Vojvodina je jedno vreme imala najbolje letače, jer su Srbi donosili ove naše i čuvali ih po tavanima. Puni tavani naših golubova, pa kad puste po sto i više golubova, pamet da ti stane. Tamo hrana nije problem, pa se brzo namnože. Posle su tako pušteni bez kontrole brzo stagnirali, jer su se mešali i sa poljskim. Tamo svaki grad, pa i selo ima neku svoju rasu ćubana. Ta ćuba i karakterističan izgled jasno ukazuju da su to naši golubovi. Znaš, dodje Srbin i donese par golubova. Zatvori ih na tavan i za 2 - 3 godine pun tavan golubova, rasa za sebe, svi isti. Pitaš ga: "Čiji su ovo golubovi...? a on ti kaže: - Moji. Pa dobro znam da su tvoji, ali čija rasa? Pa to su ovde naši Somborski"... ja sam davao ovom i onom... i to se sad namnožilo po Somboru, a prve golubove, jedan par dono moj "babo" iz Beograda pre 50 godina... - Evo uzmi ovaj par tekira i probaj. Veruj mi ne znam od kog para su izvedeni, ali znam da nisu brat i sestra, te ih slobodno možeš upariti. Izvodiće ti on šarene lepe golubove iako su ovako ružm. Ako nađeš nekog ozbiljnog čoveka, pošalji ga da mu sve ovo dam."

 

I tako se rastadosmo u nadi da ću ga opet posetiti i ispričati mu šta je bilo sa tekirima. Nažalost, više ga nisam video, maturirao sam i otišao na studije, a golubove privremeno dao komšiji. Đeneralove tekire sam naučio i iznenadio se kako su odmah počeli dobro da lete. Tekirka je bila nešto starija, te sam je teško i sterao do 4, 5 sati leta. Tekir je leteo mnogo bolje, pa je već istog leta često silazio i po podne. Naredne sezone bio je daleko najbolji letač u kraju, te su stariji i ozbiljniji golubari dolazili da vide koji to golub silazi u 1, 2, 3, 4 sati popodne. Oboje su uvek sigurno vatali vis i leteli izuzetno kružno i visoko.

Tekir je imao nešto oštriji let i brži ritam rađa krila, što je odavalo snažnog i jakog goluba. Šiljat, krupan, ali zdepast i nabijen, delovao je kompaktno i ubedljivo. Po mirnom letnjem danu pušten u 6 sati ujutru više puta je silazio izmedju 1 - 3 popodne i to sam, jer tada nisam imao takvih letača. Treće godine, jedno letnjeg dana nije se vratio. Da li ga je uhvatio soko ili odnela vazdušna struja, ostala je večna tajna.

Od njega i tekirke izveo sam samo 1 mlado i to krupnog glavatog krivoćubog duz tekira. Leteo je isto kao otac, možda i bolje jer je bio "isteran" na vreme. Od njega i jedne jednošpice bakaraste "Stolarove" tekirice, izvodio sam odlične letače. I ta tekirica "Stolara" sa Dorćola, bila je vredan letač i izuzetno pametan golub. Preživela je više selidbi i promena vlasnika. Svuda je terana i letela 4 - 5 sati, sve dok nije uginula u 17 godini.

 

Kvalitet Đeneralovog tekira, me je uverio da su naši stari golubovi bili izuzetno dobri letači. Pitanje je koliko je takvih letača bilo i kako su terani, ali izuzetan kvalitet ovog goluba ukazuje da ih je bilo. Đeneral Janković je poznata i cenjena ličnost među starim beogradskim golubarima, a njegovih letača su se sa setom sećali čika Pera, Laza i Slavko. - Kako ne bih znao đenerala Jankovića, pa on je bio poznat i aktivan sve do ovog rata, lomatao se sa avionima. I otac mu je bio poznat đeneral, a i golubove imao ko mlad, imali su odlične golubove, a i ko ljudi bili su dobri. Đeneral je dosta pomagao u organizaciji onih prvih društava tamo 1922. jer je dobro poznavao evropske saveze i njinu organizaciju. On je skroman, te ti nije ni deo tog ispričao o njemu i njinim golubovima. Odlično su mu leteli golubovi pa su mnogi držali njegove golubove, diktirao mi je Joca Naumović. - Šta je bilo sa njegovim golubovima i golubarnikom, nikada nisam saznao. Golubari iz komšiluka su mi rekli, da je neki čovek 40 - 50 godina starosti, puniji i po izgledu, reklo bi se vozač, došao kamionom i sa Šiptarima sve to utovario u kamion i odvezo u nepoznatom pravcu. Na pitanje, da li drže i oni đeneralove golubove, rekli su mi ne. Stalno nas je napadao da mu krademo golubove, te nas nije puštao ni u dvorište, a kamo li da nam nešto da. Miha je od Zuze dobio 3 - 4 mlada i leteli su mu izvanredno, ali sačuvao je samo karudijana, ostalo mu nije sišlo. Mi volimo i držimo Stolarove i Galetove golubove. Stolar je prošle godine bio pobednik u društvu i ima najbolje golubove.