Srpski visokoletač

MIHAJLO TODOROVIĆ - MIKA "MISIRAC"

 

Dok sam živeo na Pašinom brdu, bili smo komšije, te sam ga često posećivao. Vukao je posledice bolesti, pa je kraj golubova bio samo leti i po lepom vremenu. Imao je najbolje letače u periodu 1938. - 1950. Odmah posle rata i jednog nesretnog preloma noge, dugo se lečio, te su mu golubove "razneli" tada poznati "drugovi". Po Budinoj (Buda Babić) priči, došli bi mu u posetu sa džakom punim golubova, te bi ih pustili u golubarnik da se navodno ne muče u džaku. Kada krenu, odu po te svoje golubove, a pokupe najbolje Mikine. Kako je bio vezan za krevet, supruga mu prebroji golubove i javi da su svi na broju. Od tih nekadanjih golubova ostalo je nešto malo, te su se samo naziraliti stari moćni letači. U leto 1966. kod čika Mike sam zatekao i Ernesta Bihela, najmlađeg od braće Bihel. Iskoristio sam taj susret da nešto više saznam o njihovim golubovima. Razgovor je spontano prešao na period između dva svetska rata, kada su čika Mika i Biheli i imali najbolje letače možda u Srbiji. Izdvojiću neke nove i zanimljive detalje iz njihove priče.

 

"Meni su najbolje leteli golubovi za vreme rata. Poteramo svi sa Pašinog brda, pa se formira veliko jato i ne može da ode u vis. Onda su bile velike vrućine, pa već u 8 sati "igra crep" na krovu. Oko 10 sati komšijski golubovi popadaju, te ostanu samo moji i onda odu u pogubljenje, pa lete do podne, a često i duže. Imao sam tekire "devetake" koji su znali često da izlete i po 9 sati. Onda je to bila retkost, te se o tim letovima pričalo po Beogradu. Eto ga tu Ernest, pa neka ti on kaže je li tako. Moje jato je moralo lepo, kružno i jatno da ode u vis, a kada silaze lako se prate, jer u malim krugovima postupno silaze. Kad ga primetiš u mrvici, više ga ne gubiš, jer on tu u krugu dvorišta popušta. Ovo sada, gledam ove komšijske, mnogo špartaju, pa se teško prati. Tebi lete lepo, svaka čast, ali ovi gore prema Krstu, mnogo švrljaju, ne znam čiji su. Kad golub izleti svoju normu, on nema snage da švrlja, no gleda kako sa manje snage da siđe.Najbolji moj golub je bio jedan šeš. Imao sam ga još dok sam išao na zanat. Tada sam stanovao u Đerdapskoj ulici, odmah preko puta bifea. Imao sam lepo jato, ali Šeš je odskakao. Nikada, nigde nisam video ni pre, a ni kasnije takvog letača. Poteram ga sa golubovima ujutru i odem na zanat, kad se popodne vratim, šeš još leti i siđe predveče i to iz "mrve". Mislim ja da on negde staje, pa ga odmorim i poteram praznikom, a on ceo dan gore u "mrvi" samo belasa, nema zabune da li je on. Pričam ja to golubarima, a oni me ismejavaju, kažu: "Gde si video da golub leti ceo dan i to još šeš..." Nisam tada umeo da ga iskoristim i razmnožim, no jednog dana ga ne nađem, izgleda da mi ga neko ukrao. Posle, kad sam preselio ovde, nikako da napravim dobro jato. Lete Andri Bihelu, Raji Tešiću, Živanu Stanković, Viti "Belom", Lazi, Slavku, Stanku i drugima, a moji ni da mrdnu. Napravim lep golubarnik i odem kod kuma Andre, te kupim desetak. Bude nešto bolje, ali ni to me u potpunosti ne zadovolji. Tada je Andra imao boza "zelenka" što mu je najbolje leteo, te ga ja kupim, ne znam kolko, ali velike pare dam. Uparim ga sa jednom ženkom, ne valja, sa drugom, trećom, četvrtom, ništa ne valja.

 

Jedno veče, ja sve to pobijem, a njega u ruke pa kod kuma: "Kume, evo ti "Zelenko", pa ga ti čuvaj, a meni ne moraš pare da vračaš, no samo da ga se ratosiljam". Kada sam pošo kući, pita me Andra šta hoću za Zelenka, a ja onako u mraku protnem ruku kroz rupe u golubarnik i uvatim dva pileta: "Evo, ova dva za Zelenka". Donesem ih kući, oni progukanci, arapkica i mavijančić. Igrom slučaja oni se upare i ja to ostavim. Naredne godine počnem da teram njihove mlade, a oni lete bolje no matori. Tako se pokaže, da taj par daje najbolje letače na celom Pašinom brdu. To mi je bio najbolji par, od njih sam dobijao te moje "devetake", čuvene letače. Kad čoveku pođe, onda mu sve ide od ruke. Uz te golubove počnu da mi lete i neki drugi i to barabar sa njima. Tako se pokažu izvanrednim neki Živanovi tekiri, pa i jedan par preko golubova Pere Zrke . Sve se to nekako ukomponovalo, da nisami znao koji bolje lete, danas jedni, sutra drugi, nadleću se.Tada su golubari iz celog Beograda dolazili kod mene, da gledaju kako lete, a švabska patrola prođe ulicom Gospodara Vučića, pa gleda šta smo se okupili. Ljudi su mi nudili ogromne pare za goluba, a ja sam retko prodavao, no poklanjo prijateljima. Ernest ne izdrža, pa kroz smeh dobaci: "Nemoj kume, znao si ti da odereš ljude". Pa dobro, nastavlja Mika, Mita Babica je bio najbolji platiša, Bora Doktor najlukaviji da "smakne" goluba ili barem jaja. Rale najupormji da dođe do jedne bakaraste tekirice, popio je kofu vode i još bokal pride, te mu je dam da ne pukne! Bilo je tu šale i humora, dugo je 6, 7, 8 pa i 9 sati, dok ih čekamo, pa se šalimo i zabavljamo. Slavku Miladinoviću poklonim par mladih od mavijana i arapke, te i on napravi dobre golubove. Kasnije se nešto zavadimo, a on mi piše pismo, pa između ostalog kaže: "Ti si loš golubar, a imaš sreće više no pameti. Ne znaš što ti sada lete golubovi, a nećeš znati i što ti ne lete, kad ne budu leteli...",  jel tako beše Bato? Bora "Doktor" dođe, pa se vrti oko golubarnika, gleda gore, gleda dole, vidim oće nešto da gepi. Odo ja po vodu, kažem i uđem u kuću, pa gledam kroz zavesu, a on trk u golubarnik i jaja u džep od novog kaputa. Kad pođe kući, a ja da se pozdravimo, pa ga potapšem po džepu... sva se jaja razbiju, a on mahinalno gurne ruku u džep, pa kad je izvuče, a ona sva od jaja, cedi se...

 

Mita Babica, je tad bio inkasant za struju, nosio je kožnu torbicu oko vrata, ko poštari. Dođe do ograde, tu se nasloni i zeva u nebo. Ne ulazi u dvorište, niti priča sa golubarima, no tako naslonjen na ogradu, satima gleda kako lete golubovi. Ode malo radi, pa evo ga opet, tako danima. Kad odu golubari, eto ti njega, kuc, kuc na vrata: "Majstor Miko, jesi li slobodan na čas, teo bi da popričamo o tom i tom golubu". A ja sam onda bio arogantan: "Ma šta ima da pričamo, dođi sutra, pa ga gledaj, nije na prodaju". To njega još više "zapali" pa me danima opseda, vadi pare iz one službene tašne i nudi. "Evo sve, uzmi sve, nema više" i prevrće praznu torbu da ja vidim. Ne možeš, a da mu ne prodaš, a on oće samo letača i to najboljeg, e to mora debelo da platiš, prijatelju moj. Tako je on kod mene, pa kod Andre, pa posle i kod Slavoljuba, kupovao sve "iz visa" golubove. Posle se pričalo da mu golubovi opasno lete, a čuo sam da je zbog pronevere i odležao u Zabelu. Raja Tešić je kasnije od Andre kupio Mavijana, rođenog brata mog Mavijana i napravio odlične golubove. Oba su davali, te crne mavijane sa belim očima, vitki, pa igraju ko zapeta puška. Taj moj Mavijan je malo vuko krila, pa smo ga zvali "Misirac". Onda se verovalo, da su ti golubovi koji vuku krila još iz davnina doneti iz Misira, pa su tako i zvani. On je često izvodio, nešto repatije golubove sa tako obešenim krilima, te zbog tih Misiraca i mene prozovu Misirac. Onda je bilo dosta tih misiraca i odlično su leteli. Po nekoj evidenciji, koju su vodili ovi učeniji golubari ti misrci su poreklom, jedna od najstarijih naših linija. Sećam se da je to išlo na golubove nekog starog Jove sa Slavlje, pa dalje na tog Amzu, pa jos dalje tamo 1800. godine, na nekog Stevu "Samardžiju", a on ih je opet dobio od tog gazde Pele još tamo 1700. ili još pre... bilo je to kod mene sve ispisano tamo do iljadu šesto i ne znam koje godine, sve tačno po imenu, iseko sam iz novina. Bilo je pre rata dosta dobrih golubova, naročito kod Andre. Ustvari, Andra je samo komandovao i donosio pare, a Ernest je radio sa golubovima, jel tako Bato?"