Srpski visokoletač

ZAPISNIK ISTORIJSKE KOMISIJE

Linije Srpskog visokoletača

 

Desetak godina kasnije, na moje insistiranje čika Joca Naumović će mi dati na uvid "Stablo linije Demira". Stablo su izveli i dokumentovali prof. Brana Todorović, sudija Đoka Đorđević i Mirko Njemec

 

 - REKONSTRUISANO NA OSNOVU BELEŠKE -

 

1256. na dvoru kralja Uroša I i žene mu Jelene Anžujske, gajeni su golubovi. Isti "Božji Arhangeli " gajem su i u Manastiru Gradac kod Raške i u Školi za omladinu u Brnjacima na Ibru.

Zapisi arhiepiskopa Danila, crteži i intarzije, kao i Žitije Jelenino.

 

1346. isti golubovi se pominju i u Pećkoj Patrijaršiji.

 

1427. udova Stefana Lazaravića, odlazeći iz Beograda u Dubrovnik, između ostalog pominju se i ovi golubovi (Narodna biblioteka).

 

1683 - 1699. prilikom velike seoba Srba pod Čarnojevićem u Austriju i Ugarsku, pominju sa i "Srpski golubovi" koje su nosili pojedinci, a i crkva (Narodna biblioteka).

 

1739. po Demirovoj priči, on je otkupio golubove Ilije "kovača" koji je pobagao u Austriju. Ilija je doselio u Beograd od Novog Pazara i otuda doneo te svoje golubove.

 

1787. gazda Pelagija, otkupio Damirove arape i tekire i prozvao ih "Demirima" (Zapisi kod Amze).

 

1806. nasleđuje ih Steva "samardžija" od gazda Pele (zapisi kod Samardžića).

 

1848. dobija ih Tanasko Samardžić od dede mu Steve (zapisi Samardžića).

 

1870. kupuje ih Jova Marković od Tanaska Samardžića (zapis Samardžića).

 

1910. dobija ih Grade Pisar od čika Jove Markovića (zapis prof. Brane).

 

1930. kupuje ih Andra Bihel od Grada Pisare (zapis prof. Brane). Po mišljenju prof. Brane Todorovića, to su golubovi, koje prvo susrećemo na dvoru kralja Uroša i u tesnoj su vezi sa golubovima iz Pećke Patrijaršije. Isti golubovi su uzgajani po gradovima, utvrđenjima i crkvama na teritoriji od Kosova do Raške (dokumentacija Pećke Patrijaršije S.C. Žitije Jelenino, i manastir Gradac).

 

Janković Aleksa iz Temišvara (1806 - 1869) zapisi i dokumentacija dostavljena preko đen. M. Jankovića profesoru B. Todorović između ostalog nudi ilirski tip dvobojnih i trobojnih letača će se širiti od Zete ka Dubrovniku, a zahvaljujući Novom Brdu, kasnije će stići i u centralnu Srbiju. Mrko obojani (p.a. kafeni Bozovi) i slične nijanse, viša će se odgajati u Istočnoj Srbiji i pored desne obala Dunava, sve do Beograda... Šareni golubovi ( p.a. krzal - karudijan - čapar) karakteristični su za kasniji period i Beogradski pašaluk, gde se uzgajaju i beli golubovi. Ove podale su dosta proizvoljna, jer je raznolikost boja i dezena karakteristična za starog Ilirskog "Svetog goluba". Sa pismenim praćenjem porekla određanih linija počelo se relativno kasno, te dublje analize tek predstoje. Osnovno je, prema zapažanju prof. Todorovića, da je kontinuitet rase održan u izvornom obliku. Dokaz tome su jedinstven visok i kružan let, ćuba na glavi, građa i izuzetna lepeza boja i dezena, kakvih kod drugih rasa nema.

 

On se i danas uzgaja na skoro istom prostoru kao pre 3.800 godina. Od Ilira su ostal: Vlasi, Kucovlasi i Cincari u čistom obliku, Albanci izmešani sa Turcima, a veći deo je asimilovan sa Južnoslovenskim plemenima. Osim Ilirskog goluba, ostali su: Ilirski ovčar (Šarplaninac), Ilirski lovni pas (Dalmatinac), Ilirski lovni pas (Balkanski gonič), bivoli, magarci, kosovsko - bosansk brdski konji, goveče buša, cugovska ovca i za nas najvažnije ILIRSKI GOLUB. Prof. Milan Budimir piše prof. Brani:

- Nigde u svetu nema ove rase golubava. Iako ih ima, oni su doneti iz Srbije ili našeg primorja... U mnogim evropskim zemljama se odgajaju kao ukrasni golubovi, zahvaljujući izuzetnoj obojenosti perja.

 

U Vojvodini i južnoj Mađarskoj su doneti seobom Srba. Uzgajani u malom broju uglavnom po tavahima, postali su "lokalni sojevi" Srpskih ćubastih letača. Tamo gde su puštani da lete, bili su izloženi ukrštanju sa drugim rasama, te se nešto više razlikuju. U stranoj literaturi se naglašava, da je Ilirski golub, jedna od najstarijih rasa na svatu, te da su ih uzgajali još stari Iliri...

 

Slovenački poznavaoc ova rasa, Milan Grmek piše da ja Ilirski golub veoma stara rasa, koju su odgajali još stari Iliri. Ime su joj dali stari Rimljani, te sa može reći da je još od tada poznata u svetu.

Po njemu, još Iliri su nastojali da sjajne boje na vratu i grudima produže do krila, u čemu su i uspali.

Nemac Zurth, obradjujući najpoznatije stare rasa u svetu, piše o Ilirskom golubu, kao najstarijoj rasi u Evropi, koju su nažalost Evropljani upoznali relativno kasno. On tvrdi da su sve maloazijske stare rase kao Damaski, Sirijski...i t.d. isti golubovi samo pšto su prevalili kraći put od Vavilona. Austrijana Prutz piše, da je Ilirski golub stigao u Austriju iz Dalmacije i Kotora 1824. a odatle i u Nemaćku. Zato mu je dato ime Dalmatinski golub, što je kasnije ispravljano. Tegetmajer piše 1868. da su prvi Ilirski golubovi doneti u Englesku 1839. i to iz Belgije, ali da su mnogo pre, doneti iz centralnog Balkana kao "Archangels".

 

Evropski ljubitelji golubova su preko naših primorskih gradova došli u prvi kontakt sa ovim golubom, jer je Srbija bila deo turske imperije pod imenom Srbistan. Ser Džon Evans odnosi 2 para srebrnih mavjana na poklon svom prijatelju strasnom odgajivaču Ilirskog goluba iz Liverpula. U katalog svatskih rasa prvi ga upisuje Bungartz 1885. pod imenom Ilirski golub (Columbia Illyrica). Austrijanci i Nemci ga registruju pod imenom Dalmatinski golub ili Dalmatinska gimpla, odakle su prvi primerci doneti.

 

U Egleskoj je do danas zadržan stari Srpski crkveni nazivnaziv za ovog goluba "Arhangel" pa je Ser Evans, bio mišljenja, da su prvi primerci ovog goluba stigli u Englesku još u ranom srednjem veku. On ide dalje, pa tvrdi da je prva veza uspostavljena još u Krstaškim ratovima i Normanskim osvajanjima. Sledeća veza je bila u vreme kralja Uroša i Jelene Anžujske, kada je kao što je zapisano, ova rado poklanjala ove prelepe ptice svojim gostima. Ser Evans je sugerirao g. ĐorĐeviću, da je verovatno bilo više sojeva ovih golubova u srednjevekovnoj Srbiji, te da su jedni zvani "Angeli" ili Božji Anđeli, a drugi... lepšeg izgleda - "Arhangeli"... odnosno - nad-anđeli.

 

Najverovatnije ja da su Arhangele odgajali vladari i feudalci, a Angele narod i crkva. Svi ovi nazivi asociraju na izvanrednu boju perja, izgled i držanje, koje karakteriše ovog goluba, a koje su naročito iskoristili engleski i nemaćki odgajivači. Engle Goodale, piše 1936. da se Ilirski golub, odnosno Arhangel, odgaja uglavnom kao ukrasni golub, mada je njagova konstitucija tela i krila tipična za golubove visokoletače, što nije čudno, jer je u prošlosti on to i bio. I danas, tvrdi on, po gradovima i selima južne Dalmacije, Crna Gora i Srbije može se naći i u slobodnom uzgoju, te rado leti u polja radi prikupljanja hrane.

 

Prof. Brana Todorović piše u listu "Težak": - Kada sam nedavno posetio manastir Gradac kod Raške, gde se između ostalih nalazi i sarkofag sa moštima kraljice Jelene, zadivile su me freske sa naslikanim ovim našim golubovima Na luku, nedaleko od sarkofaga, naslikan ja niz prelepih golubova. Činjenica da su naslikani samo golubovi ukazuje, da im ja data glavna uloga. Manastir Gradac ja zadužbin kraljice Jelene (Anžujske) te je njena velika ljubav prema našim starim golubovima eto i tu zabeležena. - Ta je freska po svemu sudeći, uradjena po njenoj želji. On ide dalje, pa razvija teoriju, da su naši srednjavekovni vladari bili tesno vezani za golubove "Arhangele" iz verskih ubeđenja. Na većnii fresaka, ktitori su slikani u sceni privođenja Bogu na prestolje. Tu su nabrojeni krilati anđeli i arhanđeli, koji kao da prenose Bogu sva dobra dela pokojnika, te da je on zaslužio i nebesko carstvo. Ako sa zna, da su tada vladari bili "od boga poslati" da vladaju narodom, te da će Bogu posmrtno odgovarati, onda je jasna ta uloga anđela i arhangela. Tu se iskazuje ta prastara uloga "goluba - božijeg glasnika" ili "goluba - svete ptice" koja nam donosi poruke Bogova!

 

Na nebu su to anđeli, odnosno krilata božija bića. Ovde na zemlji njihovu ulogu su imali "sveti golubovi", kod nas zvani "Arhangali". - Zato verujam, da su im vlastela i crkva, priznavali tu zemaljsku ulogu božjih Arhangela... zato su ih voleli i uzgajali sa strahopoštovanjem. Ne treba zaboraviti verovanje u narodu, da ako zatreš golubove i dom će ti se zatreti. Kada smo već kod prof. Brane Todorovića, iskorističu priliku da iznesem i njegovu opservaciju u vazi opstanka naših "čistih" golubova i pored viševakovnog ropstva pod Turcima.

 

On piše, da su Srpski golubovi posle poraza na Kosovu polju, sukcesivno sa seobom Srba prenošeni iz centralne Srbije na sevar i zapad. Tu je ogromnu ulogu odigrao Beograd. U toku seoba, većina Srba je prošla kroz Beograd, te je mnogo njih tu i ostalo. Pred Turskim osvajanjima bežalo se dalje u Vojvodinu odnosno Ugarsku

 

Prof. Todorovlć ide hronološki: - Tek 1521. Turci osvojiše Beograd, te mnogo Srba izbeže u Ugarsku. No Turci nisu mogli mirno da žive, jer ih hrišćani stalno uznamiravahu. U tih 166 god. turskog ropstva, malo je bilo mirnih dana. Već 1687. Turci beže iz Beograda, da bi sa 1690. vratili. Ne prođe ni 30 godina, a Srbi i Austrijanci ih opet isteraše iz Beograda. Nakon 20 godina, tačnije 1738. opet uđoše Turci u grad. Tu vladahu 50 godina, jer ih Srbi i Austrijanci izgnaše 1788. a ovi ljući no ikad, upadoše u Beogradski pašaluk i zauzeše Beograd već 1791.

 

 - Bila ja to zadnja turska pobeda, jer Srbija se "umiriti ne dade". Samo 15 godina kasnije u Beograd će ući srpski ustanici i držati ga sve do 1813. Zakratko će se turska sila obnoviti, ali već II Srpski ustanak donosi trajnu pobadu Srba. Kao što se vidi, malo je dana beogradski Turčin imao, da bi mirno uzgajao "Kaurske golubove". Ovde treba naglasiti da ja već od 1716. beogradska raja imala niz povlastica i samostalnost. Istini za volju i taj Evgenije Savojski, kojega Srbi u Beogradu dočekaše i darivaše, kao oslobodioca 1717. neće mnoga dobra doneti, jer će tražiti obnovu i disciplinu, a naši to nikako ne ljubljahu. Takav Beograd, u kojem se više vojevaše, no u miru turska kava ispijaše, pružao je utočište jadnom sloju gradjanstva, bez koga ne mogahu ni Turci Austrijanci, bili su to sitne zanatlije, trgovci i zemljodelci. Istina, beše tu i amala, kočijaša, sluga i bog te pita čega sve... a bez čega, grad i velika vojska ne mogahu!

 

Taj šareni sloj behu Srbi, te oni behu onaj Beograd, što ne uteče ni pred Turcima ni pred Austrijancima. Zahvaljujući njima Beograd je stalno bio Srpski grad, te je to i ostao. Oni su bili konstanta, te je razumljivo da uz njih vojske dođu i odu, a raja ostaje, jer treba i jednima i drugima. Grad ne čini vojska i đenerali, no raja, oni ga obnavljaju i grade... daju mu život i dušu, dok ga ovi ruše i ubijaju. Ta će se raja polako, ali sigurno, ekonomski i kulturno stabilizovati, te kada se ona bude digla na ustanak, osvajaču povratka više neće biti. Zahvaljujući toj srpskoj raji, sačuvaće se većina srpskih dobara. Tako će i srpski golub, ostati onakav kakav je bio. On će iz slobodnog Beograda krenuti nazad po Srbiji. Mnogi ga zovu "Beogradski visokoletač" što on i jeste, ali on je samim tim i Srpski visokoletač, kao i oni niški, pećkl, kragujevački kruševački... i t.d. sve su to naši Srpski golubovi.

 

Analizirajući pojedine stare linije naših golubova, prof. Todorović piše, da period od 100 pa i više godina istorijski gledano može biti i beznačajan. Za kontinuitet naše rase mnogo su pogubniji bili ratovi i pustošenja, no vremenske distance. Ako se zna da pravi ljubitelji golubova to postaju od malih nogu, te da da ih uzgajaju do kraja života, onda slobodno možemo uzeti period od 50 godina, kao jednu golubarsku generaciju. Tako gledano, period od 100 godina, pratstavlja 2 generacije, a priznajete da se u dve generacije ne može mnogo toga izmeniti u jednom istom soju golubova. U periodu od 50 godina, u jadnom golubarniku, gde se ozbiljno odgaja jedna linija golubova, mogu se izmeniti od 3 - 5 priplodnih generacija, jer je život goluba od 10 - 15 godina. Sve to govori, da ukoliko se kontinuitet jedne loze ne prekine drastično (uništenjem te loza) vremenska distanca nije mnogo od utičaja na neku bitnu izmanu u toj lozi. Drugi negativan faktor je nestručan rad sa golubovima, tu pre svega mislim na ukrštanja sa drugim rasama. Medjutim nije mi poznato, da se mogu izvršiti tako obimna ukrštanja, koja ,bi stihijski dovela do nestanka jedne rasa. Jedino, pojava nove rase sa daleko kvalitetnijim traženim učinkom, može dovesti do namarnog prelaska na odgoj, ana štetu stare. Takvim udarima naš golub nije bio izložen. Naprotiv, zbog izolovanosti mnogi sojevi našeg goluba su istali ortodoksni do danas. Dva osnovna obeležja su mu pomogla da opstane, prvo obeležje je ćuba na glavi. To ga je odvajalo kako od običnih, domaćih (podivljalih) golubova, tako i od drugih "donetih" rasa. Skoro sve evropske rase letača su bez ćuba na glavi. Tu treba izuzeti mađarske (Segedinska) rase, koje su nastala ukrštanjem sa donetim "Prečanskim" golubovima, a znamo da su sve ćubate prečanske rase nastala od donetih srpskih golubova (seoba Srba).

 

Ćuba na glavi je recesivna nasledna osobina, te svako ukrštanje sa bezćubim rasama daje potomka baz ćube. Znači, ćuba je bila bitno obeležje naše rasa golubova. Drugo obeležje je bogatstvo boja perja. Ni jedna rasa golubova u svetu nama takvu lepezu boja perja. U našim golubovima imamo sve boje i nijanse bozova, darčina, arapa, naudijana, tekira, mavijana... Posebna karakteristika su šareni dezeni... od beaza sa flekom do recimo duz goluba sa šarenim repom. Na genetskom planu, on je bio i ostao visokoletač. Kod njega je bio i ostao prevashodan visok kružni let. Sve to ide u prilog tvrdnji prof. Todorovića, da ja rasa uspešno održala kontinuitet i zadržala svoj fenotip i genotip, evo već 3 - 4 milenijuma. Naravno, pod današnjim uslovima odgoja i odabira, on postiže daleko veći letački učinak, ali i trpi zbog suluduih ambicija i ukrštanja sa tvorevinama poput tiplera. Posebno poglavlja su "mutacija". Za jednu rasu, koja postoji viša hiljada godina u nepromenjenom, ili tačnije, malo izmenjenom obliku, normalna pojava su mutacije.

 

Po mom mišljenju, svi ekstremi, kako u fenotipu, tako i u genotipu našeg goluba su proizvod genetskih mutacija. Tako treba tumačiti "gaćice" na nogama, "opuštena" krila, veći broj pera u repu i t.d. U genetske mutacija svakako spada "obrtanja" i druge pojave u letu i po našanju naših golubova (prof. gen. M. Spremo). Ukoliko se "mutanti" forsiraju u priplodnom uzgoju, ova osobina se brzo mogu proširiti na veći broj jedinici. Tako je pre 100 i više godina, uočeno da primerci koji se u toku leta prevrću unazad, imaj po pravilu mirniji i lepši let. To je uočeno, jer prevrtač se pre obrtanja "umiri" kako bi uhvatio zamah za obrt. Isto tako posle izvedene spirale unazad, golub se umiri i uspostavi ravnotežu, te su to trenutci izvanredno lepog ritmarada krila... što se nekada meraklijski cenilo. Takođe je uočeno, da prevrtač, pre izvodjenja spirale "stane" u mesto i promatra odredjenu tačku na zemlji. To se vezuje sa seksualnim nagonom i "prepoznavanjem" ženke odnosno partnera suprotnog pola na zemlji. Znači, prevrtanje je produkt seksualnog nagona, koji se kod mutiralih primeraka na taj način manifestuje.

 

Odabiranjem ovako mutiralih primeraka, kroz dugi vremenski period, dobiće de rasa prevrtača. Danas se to postiže suprotnim postupkom... ukrštanjem sa prevrtačima. Početkom ovog veka, prvi su odgajivači takmičari uočili, da prevrtači remete let jata, te je ova osobina uglavnom iskorenjena, Iako je engleski odgajivač tiplera Mr. Slede pisao svom prijatelju g. Joci Naumoviću, da ukrštanjem nekih naših golubova sa tiplerima dobija pojedine primerke, koji okreću "točak".

 

Uz pismo je poslao i časopis u kojem je fotografija našeg ćubastog duz - tekira, ispod koje piše " Orijentalni roler ". Posle odgovora koji je poslao g. Naumović, englez je navodno nabavio par pravih orijentalmh rolera (bez čube) i ukrstio sa tiplerima. Među dobijenim primercima I i II generacije, nije bilo nijednog, koji se ma kako prevrtao. Tako su zaključili, da kod ukrštanja engleskih tiplera i srpskih visoko letača (Vasiljevića golub), može doći do mutacija, koje se manifestuju prevrtanjem unazad - točak. Broj takvih primeraka je izuzetno mali, ali pojava je uočena. Imajući u vidu da je rasa engleskih tiplera, relativno mlada rasa i da je nastala ukrštanjem raznih visokoletačkih rasa, moguće je da tu treba tražiti dodirne tačke i uzrok ovih mutacija. Uz to, treba naglasiti sklonost naše rase ka ovoj mutaciji i njenu homozigotnost, te je moguće da heterozigotni primerci ispoljava ju neke recesivne osobine.

 

Tekstovi iz pozdravnih govora na skupštinama I Beogradskog udruženja odgajivača golubova YU - I Beograd

Predsednik: arh. Jovan Martinović - Martin

 

I.

Većina starih odgajivača se slaže, da je selekcija u pravcu dugog visokog i kružnog leta, obavljana zadnjih stotinak godina, bila jednostrana. Najbolji mladi letači su ostavljani u priplod, bez višegodišnjeg uvida u njihove letačke mogućnosti. Pareni su međusobno uglavnom ti vredni mladi, te je došlo do potenciranja nagona za visokim letom na uštrb instikta samoodržanja. Tako su dobijem golubovi, koji odlično leta, ali ne dočekaju dan takmičenja.

 

Veliki gubici naših letača su danas problem broj jedan. Sa lakoćom ćete dobiti golubove koji odlično lete, ali već krajem sezone letački boks može biti prazan. Većina takvih golubova "preleće" svoje fizičke mogućnosti, te povratak kući postaje problem. Zapostavljanjem instikta samoodržanja, dobili smo visokoletače "mašine" koje vučene nagonom za što višljim i sto dužim letom, bivaju žrtve svoje nekompletne genetske građe. Instikt samoodržanja je prirodan instikt, koji pomaže živim bićima da opstanu. Prirodnom selekcijom i borbom za opstanak, preživeli su samo najsposobniji. Ta životna borba počinje od trenutka kada mlado kljunom razbija koru jaja i slabašnim telom traga za majčinim kljunom. Instikti ga uče šta valja, a šta ne, oni ga teraju u paničan beg pred grabljivicom, ali i kako da pronađe vodu, hranu, gnezdo. Mlad golub, nešto malo nauči od roditelja, ali 95% njegovog životnog ponašanja je usađeno u njemu... dugom prirodnom selekcijom.

 

Nagon za visokim i kružnim letom, je mnogo mlađi. Formiran je veštačkom selekcijom, koju je sprovodio ćovek. Ceni se, da je čovek u želji da se vine u visine, idealizovao božanske moći. Stvorivši mitove o svemogućim bogovima, imao je potrebu da stupi u kontakt sa njima. Tako se rodila ideja, da mu golub u tome može pomoći. Prema arheološkim otkrićima, ta veza ćoveka i goluba datira još iz vremena 4.000 godina pre Hrista. Od tada počinje smišljen odabir primeraka koji lete višlje, da bi se došlo do onih, koji će svojim visokim letom "dodirnuti" nebo i uspostaviti kontakt čoveka sa bogovima.

 

Kada kažem "smišljen" pozivam se na činjenicu, da su primerci koji lete najvišlje smatrani "svetim pticama" i zatvaram u hramove i svetilišta, gde su se međusobno ukrštali i davali potomstvo sa tim osobinama. To potomstvo je dobijeno odabirom, te se u njemu već začinje gen - za visokim letom.

 

II.

Da li je i u nama hiljadugodišnja veza sa "svetim golubom" začela neki poseban gen, koji nas razlikuje od ostalih ljudi. Da li ste se zapitali, zašto baš vi ludujete za golubovima. Šta je to kod vas, što vas goni da satima i danima gledate put neba, čekajući da se vaši ljubimci pojave? Genetičari će vam reći da je to verovatno usađeno u vama, jednostavno u vašim genima je čipovan taj kod.

Filozofi kažu: - To je iskonska potreba čoveka, da se vine put neba, to je radoznalost, ali i nešto više... takmičarski duh i potreba da se dokažemo kao predvodnici - komandanti. Ako spojimo samo ta dva mišljenja, nameće se odgovor: - U nama je kodiran gen Vavilonskih sveštenika, koji su bili mudri, radoznali, sujeverni, ali i vođe svojih naroda...

 

Koliko je golubara lutalo neracionalno kroz život, samo da bi bili pored golubova. Koliko utrošenog vremena, novca i živaca, da bi se doživeo trenutak iskonskog zadovoljstva, da bi se sačekao povratak "nebeskih jahača" čiji smo komandanti... bogovi.

 

III.

Srpski golubari imaju razloga da se ponose sa svojim visokoletačima. Oni danas raspolažu sa milionskim fondom, možda najboljih visokoletača na svetu. To je karakteristična rasa, koja nema sebi ravne u svetu. To je jedna od tri najstarije rasa na svetu. Ona je u stalnom kontinuitetu izgrađivana još od Kule Vavilonske. A otuda su je doneli Iliri i Srbi... njoj su se divili Rimljani, Grci, Vizantijci, Turci, Ugari, Austrijanci, Nemci... Opstala je do danas, zahvaljujući toj više milenijuma građanoj vezi čoveka i "nebeske" ptice. Ona ja u nama i mi smo u njoj. Prolazile su i prolaziće genracije, a ta sveta veza biće još jača.

 

 

IV.

- Čudan su svet ti golubari. Galame, viču... svađaju se, a kada im zatreba, vole se i pomažu, kao niko drugi.

- Od osnovne škole do fakulteta, stekao sam veliki broj poznanika i prijatelja. Međutim, stvarni prijatelji, koji će mi uvek priteći u pomoć bez pogovora, su moji golubari. Desi se da ne poznajem čoveka, a on mi završi neki posao. Tek onda mi se javi i kaže.. .ja sam taj i taj... GOLUBAR

 - ! golubari nekako od srca, pomažu jedan drugom. Tu su ti lekari i besposličari, inžinjeri i penzioneri , trgovci i sportist i sve to radi kao švajcarski sat. Možda time nadoknađuju sve ono propušteno u životu, zbog te svoje neizlečive pasije..."

- Ima tu kod mene jadan golubar. Zove ga žena, da vode dete kod lekara, jer ima visoku temperaturu, a on na nju drvlje i kamenje: - Pusti me sada, jer vidiš da mi golub silazi. .. posle, posle... ćemo kod lekara.

- Eto, moja žena i deca idu svako leto na more, a zimi na skijanie, a ja nikad nisam video more... Šta će mi to, zar da ostavim drugom golubove... priča mi Ćira.

- Bolje da sedim pored golubova no u kafani... kaže mi muž

- Šta ćeš u kafanu, uzmi našto pametno pa radi... kažem mu, a ne mislim tako. Dobar je on, voli te golubove, ali voli i ljude i radi pošteno svoj posao, pa neka nek istara i taj ćef..."

- Da mi je otac dozvolio, da još ko dečak držim golubove, verovatno bih ih dosada izgustirao, Ali on neda, Ja donesem golubove i taman se zagolubarim, a on uvati i sve pobije.

Išlo tako sve dok se nisam osamostalio, a onda napravim veliki golubarnik i krenem, eto sve do danas. Sve što mi on više branio, ja sam ih više voleo. Evo moje sinove to uopšte ne interesuje, naprimećuje ih, a voleo bih da me naslade...

 

Kada je pračovek u strahu pobegao u pećinu, da se spase... tu je prvi put čuo guk i ugledao goluba...

... Ta ljubav traje i danas.

Beograd, maj 1969.