Srpski visokoletač

Danas znamo, da su  prva „druženja“ čoveka sa golubom počela u pećinama, koje su zajedno nastanjivali. Sigurno je, da je golub bio izvor hrane, ali verovatno i zabave, jer je uočeno da se može prehranjivati i čuvati, te u vreme putovanja racionalno koristiti za ishranu.  Prva putovanja prvih ljudi u potrazi za boljim uslovima života vezani su za nošenje vode i hrane, a kasnije i vatre. 

 

Putujući oskudnim prostranstvima, mogao je preživeti samo onaj koji je uza sebe imao vodu i hranu. Naučnici danas smatraju da je  čovekova kolevka Istočna Afrika, te da je odatle krenuo na osvajanje kontinenata. Pretpostavlja se da je na tom prvom uspešnom putu vodu nosio u ljusci nojevog jajeta, u sasušenim plodovima viseće tikve (natega) ... a hranu koja može potrajati danima u vidu živih ptica i životinja. Prvi svesni odabiri golubova koji lete visoko – što višlje put neba, obavljani su na Vavilonskoj kuli u praskozorju naše civilizacije. Naime, kada su Sumerski sveštenici  shvatili da Kula Vavilonska neće „dodirnuti“ nebo, na toj najvišoj tački Mesopotamske ravnice (obožavanje visokih planina) sagradili su Hram svom božanstvu  (Marduku, po nekima Dagonu)  jer su mislili da će ih sa te visine bolje čuti i uslišiti njihove molbe, da se vrati među ljude i pomogne im. Sumerci su verovali, da su nekada u blagostanju živeli sa Bogovima, ali ljudska pohlepa razljuti Bogove i oni odlete na Nebo.

 

Život bez pomoći Bogova postaje ne izdržljiv, te oni pođoše da ih traže i mole za oproštaj. Ime Babi-Lon znači Vrata-Neba. Plodna ravnica izmedju reka Tigris i Eufrat im se učini mestom gde mogu Bogovi boraviti, te je naseliše. Po predanju, sveštenici su zapazili da sita jata golubova veselo nadleću plodnu ravnicu te visoko iznad Kule kruže i sleću na krov Hrama Boga Marduka (Dagona). Tako se rodi ideja, da te ptice leteći put neba mogu biti ta nedostajuća veza sa Bogovima. Kako su sletali na Hram, kao najvišlje i najbezbednije mesto, odakle su budno promatrali žitna vavilonska polja, sveštenici su bili ubeđeni, da su to Božije ptice, te da im one sa neba donose dugo čekane poruke Bogova.

 

Budno su pratili let jata i odabirali one koji su leteli najvišlje i „dodirnuli nebo“ te promatrali njihovo ponašanje i pokrete ne bi li „pročitali“ poruku Bogova. Takvi primerci su zatvarani u Hram Božanstva i tu gajeni, a što je bila i prva selekcija golubova u pravcu odabira
"visokoletača". Ovo verovanje će se vremenom utvrditi i širiti na sve strane velikom seobom naroda, posle pada Vavilonskog carstva i rušenjem Vavilonske kule. Tako će stići na Balkan i dalje do Atine i Rima. To je odgovor na pitanje: - Šta je to u našim genima, što nas vuče da bez pogovora obožavamo i gajimo tu pticu ? Možda smo za to odabrani...

 

Posle II Svetskog rata, golubarstvo se izuzetno brzo oporavljalo. Radnička omladina, đaci, studenti... bili su plodno tlo iz kojega su se regrutovali novi ljubitelji golubova. Potražnja za golubovima je bila ogromna, a kako je ponuda bila slaba nisu se birali načini, kako doći do dobrih ćubana, letača. Vatali su ih, krali, preprodavali, pa i na silu sa milicijom oduzimali! Beogradske pijace su bile izuzetno posećene, a svaka je imala svoje „golubarsko ćoše“.

 

Tako je na Kalenića pijaci to bio ugao Njegoševe i Nevesinjske, tamo gde su sada cvećare. Na Bajlonovoj se mesto više puta menjalo, zbog tramvaske stanice, a i gužvi koje su golubari pravili, milicija ih je premeštala sa jednog na drugi kraj pijace. U to poratno vreme, vreme diktature proleterijata, vlast se plašila svakog okupljanja više od 3  -4 čoveka, te je milicija pomno pazila, legitimisala, privodila pa i pendrecima rasterivala grupe golubara. No, kako im to nije smetalo, vremenom će golubari „odneti pobedu“ a i milicija će uvideti, da su „bezopasni zaluđenici za  golubovima“.

 

Tada su najpoznatiji  trgovci golubovim bili Julkica, Boža „bakalin“ i još par njih čijih se imena ne sećam. Nije bilo dana na Kalenić pijaci da Julkica i Boža ne postave svoje gajbe, kaveze i krletke pune uvek nekim novim golubovima. Nedeljom je tu bio „vašar“ osim ovih preprodavaca, dolazilo je na desetine, pa i stotine golubara, koji su „iz ruku“ ili u gajbama, prodavali svoje ili povatane golubove, a kupaca je bilo barem još toliko. Posebno su dolazila deca od  8, 10, 12 godina, jer se jedino tu mogao naći golub i za njihov džep.

 

To ludovanje za golubovima je bilo razumljivo, jer nikakve zabave nije bilo, radio je držao propagandna predavanja, puštao marševe i ozbiljnu muziku, TV-a nije bilo, karte za bioskop se nisu mogle kupiti, jer su deljene preko sindikata, a i kada ih je bilo na blagajni, redovi su bili toliki da se čekalo, često i cele noći.

 

Tada su prvi biznismeni bili „tapkaroši“- preprodavci karata, a kupovati kod njih bilo je jako skupo  i opasno, jer bi vas milicija pokupila zajedno sa njima. Igranke su održavane subotom uveče i tu su mogli ući samo članovi kulturno umetničkih društava, agenti, doušnici, poznati KP- likovi i oni koji imaju karte, tako da mi mlađi tamo nismo imali šta da tražimo. Ostale su fudbalske utakmice nedeljom. E tu smo se učili prevarama, jer su karte bile skupe, te smo uzimali odbačene „talone“ i dovikivanjem sa onima unutra dobijali poništenu kartu, te se tu na kolenima gumarabikom to lepilo i još tako vlažnom kartom išlo na ulaz, gde smo u većini slučajeva uspevali da prođemo, a „cepadžijama“ su ruke toliko bile ulepljene da nisu mogli karte da vrate posetiocu. Kada se to sve sagleda, nije ni čudo što je golubarenje bila najrasprostranjenija zabava, hobi ili sport, a Veselo veče  na Radio Beogradu, praznilo ulice. 

 

U to vreme Ja, moj brat, komšije i mnogo, mnogo dece iz kraja razmenjivali smo očupane golubove i pravili prve golubarnike, neki od dasaka, drugi prepravljali pilićarnike, a Ja recimo, od „unrinog“ voskiranog kartonskog velikog paketa! Iako o golubovima ništa nismo znali, gledali smo kroz ograde golubarnike starih golubara, nudili se da očistimo ćumez i dvorište, samo da nas puste da gledamo golubove i slušamo priče. Tada smo prvi put čuli za golubove Andre Bihela i Slavka Vasiljevića. Pričalo se i o drugima, recimo  Stolarevi, Kapetanovi, Prletovi, Misirčevi... ali, Bihelovi... Bihelovi bozovi, Bihelovi arapi... ! ma svaki boz, da bi se prodao bio je „Bihelov boz“! Svaki markantniji arap, bio je „Bihelov arap“.

 

Sa druge strane, svi „šarci“... bili su šarci Slavka Vasiljevića, svi beazi,  bili su Laze „Pačeta“... te priče su prodavale golubove, mada je u njima bilo i dosta istine. Pred rat, pa i posle rata, to su bili najbolji letači, te se za njima jurilo, a cena im je bila basnoslovna!

 

Znalo se da su beloglavi mavijani uglavnom soj Vasiljevićih letača, da su beli, zeleni i flekavi bozovi Andrini najbolji letači, da su „masni“ arapi Bihelov soj, da su beazi i krupni karudijani, Lazini letači itd. Mlađi  odgajivači Beogradskih - Srpskih visokoletača danas ne znaju, da je većina njihovih letača, baš poreklom od ovih poratnih starih odgajivača, te da se još jedino po bojama, dezenu i tipu mogu prepoznati.

 

Zato sam smatrao potrebnim, da ih pribljižim današnjim, a i budućim odgajivačima, kako bi lakše dali odgovore na pitanja koja ih muče, kako bi bolje upoznali svoje golubove, ali i da se ne zaborave.