Srpski visokoletač

KAZIVANJE Petrović Spasoja, Spasa Tičar (1888. – 1975.)

 

Ja sam imao golubove još ko mali, ali ozbiljne golubove sam držao od 1905. Te godine je osnovano Beogradsko golubarsko gruštvo 1905. u kafani „Žagubica“. Imao sam samo 17 godina, ali su me golubari prihvatili i pozvali na osnivačku skupštinu. Ja sam bio odmah tu uz Milana Stanisavljevića, te smo oba bili cenjeni kao dobra mladež i još bolji golubari. Nisam vatao tuđe, a iako samo dođe, vratim ga vlasniku. Na Skupštini su bili svi poznati, ti stari golubari, a i ova gospoda, te i upravnik grada Beograda g. Tucaković. On je prvi govorio i sećam se svi su ga slušali, muva se čula! Bili su oba Karla, Mirko, đeneral Janković, ma svi bili, tu su stizali fijakeri da nisi mogao ulicu da pređeš. Lep dan, bilo oko 10 sati pre podne, svi lepo obučeni, te se mnogo prolaznika okupilo da vidi šta se dešava.

 

Posle sam čuo, da neki namerno nisu došli, ovi dorćolci oko Glumca, a bilo i par njih otud od Čubure i Monopola. Posle su hteli i oni da naprave drugo društvo, no Tucaković stane tome na put, te u proleće 1910. godine, opet kod čika Miće u „Žagubicu“ osnuje se Beogradsko golubarsko društvo zvano Veliko ujedinjeno. Društvo ili tačnije, ovi školovani golubari, koji su videli svet, doneli su mnoge lepe i korisne novine, te se pominjalo prstenje za golubove. Trebalo je da se naruče u Zemun i posle po brojevima podele članovima, te da se za svakog goluba zna čiji je, ko ovo vi sada. To se nije obistinilo zbog nesuglasica oko cene, te se to odlagalo, a počeše i ratovi, mobilizacije. Neki od ovih bogatijih su nabavljali te prstenove i stavljali svojim golubovima, ali im niko nije hteo da vraća uvaćene, jer su im te alkice dizale cenu. Tako su ih porodici i komšijama pokazivali i govorili: - Kraljev golub, vidiš ima srebrn prsten... i mnogi su verovali. Bilo je: - Šta ti meni što držim golubi, a vidiš i kralj ima golubove...“! Tako su sebi dizali cenu.

 

Ali uveden je neki red, imao si sastanke gde si mogao sve da kažeš, tu si mogao da vidiš prvu žičanu mrežu za trem, pa rafove za pregrade, pa ranilice i pojilice, sve će to da se pravi i prodaje, ali malo njih imalo pare za hranu i te novotarije. Od golubara se mnogi isticali, kako za koga. Ja sam voleo Milana, Žiku, Iliju i ove naše čuburce. Drugi su opet hvalili tamo njine, te se sedelo po raznim kafanama i pričalo do zore. Mi smo išli kod Stare Srbije, Kikevca, Dače, Čuburske Kasine. Ovi u varoši su opet išli Kod 2 bela goluba, Skadarlija, Kasina, Stara Albanija.... Jova i njegovi bi od izvora (Slavija) najradje išli kod Vardara.

 

Pustimo golubove, te kad odu za vis, ako uopšte i odu, a mi u kafanu u baštu i zevamo uz kafu ili kabezu. Uveče opet u kafane, da se ispričamo, a i isvađamo, dođu muzikanti, pa se peva do zore. Odeš kod prijatelja, gledate golubove, pa ajde u kafanu, tako su kafane bile onda na svaki ćošak. Moja kuća odma tu do kafane Sokolac, te pođu u kafanu i navrate kod mene, ako nisam tu, oni kod Milana, tu par kuća od mene. Preko puta Kikevac, a dole niže Stara Srbija, de god da sedneš i kad god da dođeš, na nebu ima da vidiš nečije golubove. Onda počne, ono, čiji su, u al prevrće, vidi kako drži rep ko penzioner štap, u al štipa... Tek tamo iza podneva počnu lepe priče, vidi al' se čepi, u al' barata s'krila, vidi, vidi, vraća se u vis, i sve tako.

 

Bilo lepo vreme, malo para, ali sve jeftino, za 1 dinar vruća prasetina s panja i beli somun, ne moš da pojedeš sve. Išlo to sve tako do onog Svetskog rata, kad sve ode u tandariju! Imao sam odlične letače, to su drugi govorili. Imao sam bakarnog tikira letača pamet da ti stane. Kad ga puštim iz ruke on zna da neće da leti, te zalokuje krilima sve puca, na ulicu se čuje. Opet, kad ga izbacim jače u vis, on zna šta treba da radi i grebe u vis. Tamo iza podne on popusti, traži društvo, jer mi ovi drugi slete, pa kad nekog nađe, a on ga uzme pod svoje pa za vis!

 

Tako jednom uvati Milanovo pile, bilo dosta iza podne i to mu pile opasno letelo, te umorno ide dole, a ovaj ga uvati, pa nazad u vis. Gledamo mi i smejemo se, a Milan će: - Kad se izmitari dođi daću ti je, pa ih spari. To je bila ta Milanova naudica, što je u paru sa tekirom izvodila izvanredne golubove. Kažu da letači ne daju dobre mlade, eto njih dva su bili mož bit najbolji letači na Čuburi, a davali zasigurno još bolji mladi. Imao sam ja i Kapunčevu naudicu u paru sa darčinom belorepim, što je išo na krzala, a i ta dva su izvodili darčine pamet da ti stane, ne znaš jel lepši il bolje lete. Davali oni i druge boje krzale, karudijane i crvene tekire, no ja sam nekako najviše voleo te darčine. Pa, ko mladi su leteli, boga mi i po 5, 6 sati, ali to je išlo u vis ko burgija. Vežu se, pa u sitni krugovi ko će pre u vis, a onda se to mnogo gledalo.

 

Jednog dana dođe mi neko arapče, crno ko gavran i duša mu crna. Bilo s proleća, te ja mislim stajalo po odžacima i dim ga osmudio, ali nije, posle se sredilo i naučilo te barabar sa mojim mladima leti. Jedino crno u jatu, pa odskače. Tada sam video da golubovi mogu da lete u jatu, a da ti se zbog boje čini da je jedan u visu, a drugom dosta fali da dođe do visa. Tako ovi šareni još nemaju vis, a arap u bubici jedva da ga vidiš, a sve zbog njine boje. Iduće godine to postane takva belooka arapina, da mi bio prosto krivo što nije od mojih golubova. Mnogi su govorili da liči na Mitine arape, pa ga tako i prozvaše "Mitin arap". Te godine je u više navrata izletao do iza podne, a znao je i da me sačeka sa posla, te ga uparim i ostavim.

 

Ispočetka ga sparim sa belu bosku od Keserovića porekla, preko njinog tog čuvenog tekira, koji je bio od golubova Voje Pavlovića. I to mi legne da ne mož` bit bolje, izvodili se arapi sa belim kljunovima i ringlama oko oka. Kockoćubani, niski na noge, jedino su te bele oči imali na oca, sve ostalo otud od majčine sorte. Taj "Mitin arap" je bio nogonja, ko petao, a ovi opet niski na noge, neki -  neki,  bude malo na oca. I oni su leteli barabar sa ovima, jedino su malo bili teži na učenju. Znali su da sa krova zdime i nikad se ne vrate, te sam ih viđao tamo po Pašinom brdu, ali ja se nikada nisam ofirao, no ćutim.

 

Pa ti Pavlovića golubovi i kuma mu Bore, po priči bili su nekada najbolji letači u celom Beogradu. Oni su se zagolubarili tamo još 1830. godine, ne znam tačno, ali tamo davno. Posle su mnogi uzimali od sina Ljube Pavlovića, a i od tog Milutina iz Knez Mihailove ulice, koji jr imao te iste Vojine i Borine golubove. Ja sam slušao priče, da su to jedni od najstarijih golubova, koji su leteli kako treba. Posle Turaka, mnogo se ovaj naš golub bio iskvario, jer su ih ukrštali, ali ti njini su bili čisti i sa ovima od Demira, Pele, Mite, Amze i tog starog užara, napravila se opet ta čista, letačka krv i izgubilo se prevrtanje i čučkanje. Stari i loši golubari su govorili: "Nema letača bez prevrtača...“ da opravdaju njine golubove, a to nije istina, jer prevrtač stane i prevrne, te celo jato vuče dole, još ako čučka, onda nema visa...

 

Eto, za danas dosta se ispričasmo, a o ratu i po ratu ćemo drugom prilikom.

 

 

 

IZ  RODOVNIKA golubova Đokice Vujadinovića,

poznatog srpskog fudbalera

 

G. Vujadinović je dobar poznavalac golubova Milana Stanisavljevića Tišlera, a i sam ih je držao, te je za njim ostao popis, rodovnik tih kupljenih Milanovih golubova.

 

Popis je iz 1936 godine, kada je Vujadinović otkupio sve Milanove golubove.

 

- ŠPICASTI TEKIR, što ga je vratio iz Niša je izveden od barka Ilije Batića i mavijanke ćerke Mirkovog mavjana i naudice.

- BARAK Ilije Batića je bio jedan od najačih letača tamo na Mostaru, Duvanski Monopol. Kad je posle rata Ilija preselio na Čuburu, da ga Milanu, kako bi ga sačuvao da mu ne utekne nazad na Mostar. Ustvari on je 2 ili 3 puta, onako sečen uspevao da se domogne stare kuće, te ga Ilija da Milanu. Oni su radili u Duvanskom Monopolu, sve dok država nije odlučuila da Monopol za stalno ostane u Nišu. Milan je od njega izveo desetak izvanrednih letača, te se preko tih golubova raširila ta krv u mnoge beogradske golubarnike. Po Batićevoj priči barak je sin uhvaćenog šeša, što je leteo od izjutra do mraka! A Milan je tvrdio, da je baš taj barak uhvaćeni šeš, koji je leteo kod Batića po ceo dan, znači, ne šeš, nego barak. Ja više verujem Batiću, jer Milanu se nije sviđalo da u njegovim golubima ima krvi nekih šeševa, te je priču izokrenuo.

 

Milan je ostavio u priplod 2 špicasta tekira, brata. Oba su bili veliki, može biti, najveći njegovi letači. Onaj veći je izvrsno leteo i davao odlične golubove, a manji je bio još bolji letač, ali je davao nešto slabije letače. Od velikog špic tekira ostalo je 7 - 8 golubova po Nišu, a najpoznatiji su kod Ćurčije.

Od njega su izvedeni svi Milanovi tekiri, pa dva barka i jedna barka, onda dve mavijanke beloleđe repate i tri ili četiri krzala i belorepi darčin - gaćan.  Bilo ih je još na listu te Milanove sveske, no tu je list bio pocepan. Od ovog tekira je poznati kaplan ili ti alboš ili barak, kako ga sve nisu zvali, Milanov super letač, kojeg su za 1.500  tadanjih dinara, ortački otkupili Laza Dimitrijević, Slavko Vasiljević i Dragiša Filipović, vrednost novog fijakera i dva pastuva.

 

Krzal Mite "Užara", tekirka šarenorepa kod Spase Petrovića, mavijan kod Šiđanskog, Svetin tekir, Perin tekir i moja (Đ. Vujadinović)  dva tekira i još mnogo njih, sve je to od tog tekira. Naudica matora je izvedena od arapa čika Jove Markovića i naudice Žike Kapunca. Ona je parena sa pet ili šest mužjaka i sa svima je izvodila velike letače. Od nje su tri naudice što su letele po 7 - 8 sati i to gledano celo vreme! Njen sin je i naudijan, otac od naudijana, što ga pred selidbu kupi Gosić. Tu su još tekir- peša, pa tekirka Rajka, pa krzal veliki - gaćan, pa darčinka belorepasta... Ja sam od njenog porekla uzeo beloleđu arapku i kafenu naudicu, obe odlični golubovi. Kod Jaćimovića je manji špic tekir - brat i još desetak golubova, a to je u njegovom rodoslovu, te ja neću beležiti.

 

Darčin - gaćan se izveo kod Jele (Milanova sestra) još tamo 1915. kako je zapisano u svesku, od matorog darčina čika Jove Markovića i neke Mutine darčinke, otud sa Senjaka. Od njega je Spasa imao: 2 darčina, pa Rajko tekirku i darčinku, a Velja dva darčina i još mnogo njih je imalo te golubove, a ja sam kupio đuture, sve Milanove, te su među njima dva darčina i bakarasta tekirka direktno od njih.    

 

Mavjan - lisko je od Mirkovog  mavjana letača i Kolakovićeve krzalke i izveden je pre rata. Bio je lep i krupan, najveći golub kod Milana i imao male "gaćice", te od njega vuku ti gaćani. Pričalo se da je toliko bio krupan, da kada mu razvuku krila bude jedan metar. Teško je vatao vis, ali ako ga uhvati, znao je da preleti i po 8, 9 sati, tako Milan tvrdi, a Ilija i Grade su ga i gledali. Sa darčinkom je izvodio najbolje letače i to većinom krzale i po neki - neki karudijan i mavjan. Pričalo se za krzala, kod Vase Korićanca, da leti deset sati. Krzalka kod Steve Katlabana i mavjan, što je kupio kao piliće, pričalo se da su leteli odmah ko mladi po 5, 6 sati i on im nije više dao da lete, no izvodio od njih. Kod Slavka Vasiljevića od njega i darčinke bile su 2 ćerke, a kod Laze ćerka i sin. Kod Stanka sin i kod Vite ćerka. Od  istog para su Stanković i Rapajić uzimali dosta mladih.

 

Ja sam imao  to poreklo: 2 mavjana i krzalku sa velikom glavom - gaćanka kljunara, davali su odlične mlade. Arap demir tekirasti je izveden od arapa sina od demira čika Jove sa Slavije. Naudice ćerke matore naudice Milanove. Paren je sa tekirkom od mavjana, što vuko krila i darčinke belorepe. Tako je vraćen na golubove čika Jove. Taj matori Jovin arap, tamo pre 1900., bio najbolji arap letač u celom Beogradu, kako priča Milan. Milanov demir arap, po priči tamo 1905. i 1906. leteo je po 8 i 9 sati, te je Milan često pobeđivao na utakmicama. Milan ga je tada mnogo voleo i izvodio mu dobre mlade,

ali vremenom se izgubi ta boja i pređoše u crne tekire, pa se pričalo da Milan rasturio demire. Ti demiri - crni tekiri Milanovi leteli su možda najbolje, te ih zvao "devetaci".

 

Mnogo njih je zapatilo tu liniju, kod mene od te loze ima arap i crni tekir i dve arapke, mala i krivoćuba. Halupka ima tekira i arapku, a Laza "Pače" tekira letača i dve tekirke. Kod Andre su bila dva tekira, a kod Grade arap i arapka. Nažalost daljeg teksta nema, jer je tu sveska pocepana.

 

 

BLAGOJE "Berberin" je imao dobre golubove...

Zapis iz 1936. godine, Jovan Naumović - Dilinger

 

Blagoje "Berberin" je pre rata imao dobre golubove, može biti među desetak, ovih mlađih i najbolje. U ratu sačuva se nešto, ali nije to – to, pa više nije puštao da lete, te se može reći da je živeo od stare slave. Znao je sa golubovima i trudio se da vrati kalup i kvalitet njegovih starih golubova. Bili su to izuzetno lepi arapi, darčini i bozovi. Onda je živeo dole kod Mite "Užara", a opet Mita je stanovao u kući Jaćimovića – rentirana, te su se svi dobro poznavali, pa i družili (kod Niške – Sinđelićeva ulica). Tada je bio poznat njegov belokljuni arap u duz boji, ali sa belim repom, zvali su ga "belorepan". Terao ga je dve, tri godine i odlično je leteo, nema varanja, beo rep se lako prati. Posle ga povuče u priplod, a i ko ne bi tako lepog i markantnog goluba. Izvodio je lepe arape, ali samo šarenorepi, ni jedan belorep! Blagoje je bio berberin, ali berberin gospodin, te su ljudi imali poverenje u njega,  a on se borio da to poverenje ne izgubi, zato je prodavao samo dobre, proverene golubove.

 

Posle rata otišao je gore na Lion i u dvotištu je napravio lep golubarnik. Često me je Pera "Zrka" vodio tamo,... "da mi pokaže kako golub treba da izgleda". Više nije terao, ili tačnije ni puštao van trema, te mi  takvi golubovi nisu bili zanimljivi, ali bili su prelepi arapi, darčini, bozovi i kafe bozovi. Pričalo se da lete izuzetno lepo, mirno, pa i dugo, te su mnogi sa Liona uzimali te "stare" i ukrštali sa svojima.

 

 

MITA "UŽAR" (1872. -1958.) po priči čika Joce Naumovića

 

Kada je Blagoje "zatvorio golubarnik" i prestao da tera, kupci su prešli kod Mite "Užara". Mita je tada imao vrhunska jate letača. Dolazili su iz celog Beograda da "studiraju" let njegovih golubova, a ovi ko da su znali, pa iz dana u dan lete sve bolje i duže! Glavni golubovi su mu bili krzali i špic arapi, ma može se reći kod Mite je sve letelo. Više se nije krilo, nego su se ljudi hvalili, da imaju golubove od Mite užara poreklo. To će trajati sve do sredine dvadesetog veka, kada će dolaskom SKOJ-a Mita polako otići u zaborav.

 

Mitina jata su više puta odnosila pobede na takmičenjima, pa se svrstavao u sam vrh favorita, što će mu doneti mnoge probleme. Više puta mu je obijan ćumez, ali je on priplod držao na tavančetu iznad kreveta. Braća Jaćimovići će mu otkazati radnju i stan, te će preseliti u Franše Deperea, dole odmah ispod padine Veterinarskog fakulteta. Preneće i golubove, ali jedan po jedan, svi letači su se vratili u Nišku ulicu, gde će ih Jaćimovići pokupiti. To ga je toliko razočaralo, da je sve manje učio i terao, a i godine učiniše svoje, pa Mita poče da izvodi i prodaje. I pored ne teranja, kupci su ispredali bajke o letu njegovih golubova, posebno tih  kljunatih krzala, te je sve više njih zapatilo baš te golubove.

 

A ovamo opet Jaćimovići su imali sve lepše i bolje golubove. Njihovo jato je letelo sve lepše i sve duže, te se po varoši šaputalo - "u ...ala im lete..." ! Pričalo se da su to sve Mitini golubovi,  te su golubari dolazili da  ih vide, ali tu nije bilo krzala, nego sve arapi, darčini, tekiri, bozovi. Kasnije će im slava toliko udariti u glavu, da kada nisu mogli Milana da pobede, odu i otkupe sve njegove golubove (po pola sa Đokicom Vujadinović).

 

II DEO: Krsta i Lagumac

 

Bolje reći,  Lagumac i Krsta su radili špiditerski posao, prevozili robu konjskim zapregama, a u slobodno vreme golubarili i to uspešno. Krsta je živeo i držao golubove dole kod Bajlonijeve pijace ka Dunavu. Tu mu bila kuća, štale i streha, gde držao špiditere i fijaker. Pored štale bili veliki stogovi sena i slame, a duboko u dvorištu veliki drveni ćumez 2 x 2 i visok oko 2 metra. Ispred veliki trem, duplo veći od ćumeza. Pričalo se da i na tavanu ima golubove i to one najvažnije! Kad nije kod kuće, niko tamo nije smeo ni da priviri, jer su tu bila 2 velika kučeta, štalski momak i u kući žena deca... Da bi došao da gledaš golubove, morao si da mu se najaviš, a najlakše je bilo da ga vataš na rabadžijski plac kod Bajlonija, kada nema posla, te mu praviš društvo i ugovoriš posetu.

 

Ja sam ko dečak bio 5, 6 puta, da kupim par mladih i nagledao sam se lepih golubova. Retko je gde bilo toliko i tako lepih golubova, a i leteli su, jer kada god sam bio u visu je letelo po 7, 8 golubova. Imao je lepe arape, nalikovali doratima, ali namešteniji. Tekiri i mavijani su bili ružniji za ono vreme, jer su imali crne i potanke kljunove, a i na noge su bili malo višlji. Darčini i karudijani su opet bili vitki i izduženi, te mi se činilo da imaju veće glave i duže kljunove, ali mnogo lepi. Kada dođe nedelja, a on potera veliko jato, po 10 – 20  komada, milina da gledaš. Bio je mnogo skup, ali kako je oko štala bilo mnogo gacura, to su tuđi sami padali, te ih on kad dodu a kukuruz samo pokupi. E, te tuđe je prodavao bam - badava!

 

Od Krste je kupi par tekira Vlajko Protić, inače moj drug i bili su odlični, te mi posle da jednu tekiricu zmijastu i špic tekirića – točkaša. Odlično su leteli, te sam tekiricu pario sa Mutinim bozom, a točkaša mi jedne zime uvati kobac.

 

Lagumac je isto radio kao i Krsta sa špiditerima, ali je među golubarima bio poštovaniji i cenjeniji od Krste. Bio je omiljen kao čovek i golubar, te ga je znao ceo Beograd. Imao je odlične golubove, malo, ali odabrano i uglavnom sve tekiri. Nije prodavao, no poklanjao, te ih isprva ljudi ne bi cenili, ali kada ih nauče i počnu da lete onda se trljaju ruke i trči kod Lagumca ne bili izvukli još nekog! I kao priplod lepo su se uklapali sa drugim golubovima, te se može reći da je jedno vreme bila potera za kočijaševim golubovima. A on je uglavnom poklanjao poznatim golubarima i viđenim ljudima, te mi deca tu nismo imali šta da tražimo.

 

Pričalo se da u tim tekirima ima barem pedeset posto Krstinih golubova, a opet ovi koji su imali te Lagumčeve, samo bi odmahnuli rukom... "kakvi Krstini, nisu im ni do kolena..."!

 

III DEO: Bulbuderac Ranko

 

Ranko, zvali ga "Kuče" onaj sa Slavujevog venca, što je nekad imao odlične golubove. Nisu ga voleli, te se pričalo da su to pokradeni golubovi, a kako su bili sređeni i dobro leteli, mnogi su u to i verovali. Bio je na frontu, kada mu pred sam kraj rata pokradu sve do jednog. Posle se saznalo da ih je pokrao neki Mokrolužanin Batko, kažu veliki zlikovac, te Ranko nije smeo da ide da traži golubove.

 

Batko - Bugarin visok 2 metra, a pričalo se da pesnicom bika obori, nije imao straha, a ni milosti, kada se nameri na neki ćumez, u stanju je da ga iznese sa sve golubovima i u polje na miru bira šta mu se sviđa! Šta je tu istina ja nisam znao, ali te sam priče slušao kod Slavka i Zdenka. Priča bi uvek završila konstatacijom: "Eto ti, Ranko bio maher da obije svaki ćumez, a Batko mu sve odneo..."!    

 

Jedne zime, dole kod Višnjice ispliva ogroman ljudski leš, a među alasima bi i golubara, te ga odmah prepoznaše. Vele, samo Batko to može da bude, i bi tako. Mnogi su mislili da će Ranko "Kuče" sada da ode i donese svoje golubove, ali su se prevarili. Ranko se i mrtvog Batka plašio, te zakjljučiše da su lopovi i velike kukavice.